PALEONTOLOGIJA

Dr Barbara Radulović,
viši naučni saradnik

Najskuplji puževi na svetu

Retki i neočekivano skupi

Puževi spadaju u jednu od najraznovrsnijih životinjskih grupa, kako po svom izgledu i veličini, tako i po načinu života i sredinama koje naseljavaju. Pripadaju najbrojnijoj grupi u okviru mekušaca. Do sada je opisano više od 62.000 savremenih vrsta što je oko 80% u odnosu na ukupan broj svih savremenih mekušaca. Međutim, procenjuje se da je ukupan broj vrsta znatno veći i da se kreće od oko 40.000 do oko 100.000, dok je oko 13.000 imena dato za rodove za savremene i fosilne puževe. Njihova osnovna karakteristika je da poseduju spoljašnji skelet tj. ljušturu koja štiti i podupire meko telo.

Ljuštura je izgrađena od kalcijum karbonata i konhiolina, tj. čvrstog protein; tokom rasta dolazi do lučenja sve veće količine ovih materija kako bi se uvećala ljuštura i stvorio prostor za telo puža. Naseljavaju sve morske sredine, i najdublje delove okeana i priobalne delove, a prisutni su i u rekama i jezerima. Puževi spadaju u jedinu grupu mekušaca koja se prilagodila životu na kopnu; naseljavaju različite geografske sredine, od visokih planina do pustinja i tropskih šuma. Prvo pojavljivanje puževa se vezuje za najstarije odeljke geološke istorije tj. kambrijum, i od tada su prolazili kroz periode izumiranja, oporavka i ponovnog pojavljivanja novih grupa. Izuzetno se razlikuju po svojoj veličini, građi tela i ljušture, životnim navikama i sredinama koje naseljavaju. Takođe, njihove ljušture poseduju izuzetno raznovrsne oblike, boje i šare koje nastaju kao posledica prilagođavanja na različite uslove životne sredine.

Sakupljanje ljuštura puževa i školjaka deo je ljudske istorije i kulture još od trenutka kada je Homo sapiens počeo da ih koristi za ukrašavanje domova, izradu nakita, kao motiv u umetnosti, sredstvo za plaćanje, muzičke instrumente i dr. Paleoantropolozi su nedavno, na osnovu proučavanja arheološkog lokaliteta na obalama Maroka, došli do otkrića da su ljudi koristili ljušture puževa kao nakit, odnosno narukvice i ogrlice pre oko 150.000 godina. Ovo otkriće predstavlja jedan od prvih primera korišćenja ljuštura u umetnosti i kulturi od strane nekadašnjih ljudi. Zainteresovanost za puževe i školjke bila je prisutna i kasnije, tokom cele ljudske istorije. Morski puževi su, između ostalog, bili korišćeni i za dobijanje dragocene purpurne boje koja je bila izuzetno cenjena i u upotrebi od strane kraljevskih porodica i društvene elite iz perioda Feničana, starog Rima i Vizantije.

Skuplje od Vermerovih slika

U Evropi je veliko interesovanje za puževe, i za školjke bilo, izraženo tokom 17. i 18. veka, kada je došlo do otkrivanja i osvajanja sveta od strane evropskih imperatora i kada su trgovački brodovi iz Indonezije, Filipina i Okeanije donosili ne samo tekstil i začine već i predivne primerke ljuštura ovih organizama koje do tada većina Evropljana nije bila u prilici da vidi. Ruska carica Katarina Velika i Franc I, suprug Marije Terezije, vladarke austrijske monarhije, bili su strastveni kolekcionari školjaka i puževa - između ostalog, posedovali su i jednog od najskupocenijih puževa tog vremena, vrstu pod nazivom Epitonium scalare.

Osim ove vrste, među puževima koji su bili veoma retki i koji su imali izuzetnu vrednost, dugo vremena se isticao puž izuzetne reputacije, vrsta Conus gloriamaris, koja poseduje tanku konusnu ljušturu dužine oko 16 cm i koji naseljava prostore Pacifika i Indijskog okeana. Ovaj puž je više od dva veka smatran jednim od najvredjih puževa jer je sve do sredine 20. veka bilo poznato svega nekoliko primeraka ove vrste. Prvi primerak se pominje 1757. godine u Danskoj, u kataloškoj prodaji pod nazivom Gloria maris, a njegovo poreklo i sa koje lokacije potiče bili su nepoznati. Najpre ga je kupio grof Adam Gotlob fon Moltke ali se primerak kasnije našao u kolekciji zoološkog muzeja Univerziteta u Kopenhagenu. Vrednost primeraka ove vrste je bila izuzetno visoka i posedovali su ga samo bogati kolekcionari i muzeji; pošto živi na velikim dubinama, do ovog puža je bilo izuzetno teško doći. U 18. veku Conus gloriamaris je, na aukciji u Amsterdamu, prodat za cenu koja je bila tri puta viša od cene koju je u istom periodu dostiglo originalno Vermerovo delo “Žena u plavom koja čita pismo”, slika koja je danas od neprocenjive vrednosti.
Izmišljene priče koje su se pojavljivale o ovom pužu i visoke cene na aukcijama načinile su od ove vrste sveti gral među puževima. Tako je 1856. godine objavljeno da je čuveni danski kolekcionar puževa Kris Hvas (Chirs Hwass) kupio ovog puža na aukciji održanoj 1792. godine, da bi ga odmah nakon toga zgazio tj. smrvio kako bi primerak koji je već posedovao načinio još vrednijim. Druga neistinita priča odnosila se na otkriće dva primerka ovog puža od strane kolekcionara Hju Kaminga (Hugh Cuming) 1837. godine u blizini Bohola (Filipini). Nekoliko godina nakon njegovog otkrića pojavila se priča u kojoj je navedeno da je snažan zemljotres urušio područje na kome je ovaj puž živeo što ga je svrstalo u izumrlu vrstu i znatno povećalo njegovu vrednost medju kolekcionarima.

Početna skica i unapređena verzija živih vrsta

Oko 1770. u Big Bone Licku nađeni su ostaci kostiju koji su označeni kao ostaci džinovskih slonova. Evropa nema ništa slično! - trijumfovao je Džeferson. Džeferson je sakupio kosti i zube i poslao ih u Pariz, gde će ih opisati Žorž Kivije, mladi naučnik kojeg smatraju pravim osnivačem paleontologije. On će dokazati da su mastodon (kako je nazvao incognituma i druge fosilne ostatke iz Amerike) sibirski mamut i današnji slonovi, zapravo pripadnici različitih vrsta, od kojih su prve dve izumrle. Džeferson nikad nije prihvatao ideju o izumiranjima i smatrao je da bog ne bi dopustio da neke od njegovih tvorevina tek tako iščeznu. Zato je verovao da mastodoni (koje je on i dalje zvao mamutima) još žive u Americi i da su veći i jači od bilo koje evroazijske vrste životinja. Njegova veličina i snaga činili su mastodona savršenim simbolom nove nacije koja se rađala. Ne samo da su životinje iz Amerike ravne onima iz Evrope, zaključio je Džeferson, nego evropska flora i fauna predstavljaju „početnu skicu“, dok je američka „unapređena verzija“ koju je napravio stvoritelj kad je dobro usavršio svoj „zanat“.
Međutim, knjiga, tabele i kosti mastodona nisu bili dovoljni da ubede Bifona. Bio je potreban očigledan materijalni dokaz da nije u pravu! Džeferson uzima na sebe da odbrani čast svoje mlade države i dokaže njenu ravnopravnost, pa i superiornost nad evropskim državama. Ovo postaje pitanje od državnog značaja i Džeferson postaje gotovo opsednut njime. Na jednoj večeri 1786. hvali se Bifonu kako je američki los tako krupan da mu se evropski irvas može provući ispod stomaka. Zatim piše očajnička pisma u Ameriku da mu pošalju kožu, skelet i rogove losa.  Prijatelji iz Amerike mu šalju mere, obećanja o slanju rogova, ali ne i materijalne ostatke losa. Najzad general Saliven, guverner Novog Hempšira, šalje 20 vojnika da ulove najvećeg losa kojeg mogu naći. Uspevaju da ga nađu, ulove i dovuku, uprkos velikom snegu i lošem terenu. Zbog teškoća u transportu los ubrzo počinje da se raspada a vojnici ga prepariraju po Džefersonovim uputstvima. Posle mnogo vremena los stiže u Pariz u jadnom stanju - smrdljiva gomila trulih kostiju lišena glavnog ukrasa - rogova (Saliven je ipak poslao rogove koji su poticali od mnogo manjeg losa, da ih zakači na skelet ako želi). Džeferson šalje skelet i ostatke Bifonu, koji najzad priznaje da je pogrešio u pogledu veličine američkih životinja i obećava da će ispraviti grešku u sledećoj knjizi. Obećanje nikada nije ispunio, jer je umro za svega nekoliko meseci.

Jagma za retkim vrstama

Pored Conus gloriamaris-a postojale su i druge vrste puževa i školjaka koje su širom Evrope prodavane na aukcijama za sume koje su premašivale dela Van Dajka i Vermera, čuvenih umetnika tog vremena. Bogati ljudi tog perioda su naručivali portrete na kojima poziraju sa svojim školjkama i puževima, a koji su u to vreme imali svoju simboliku u hrišćanstvu, smatralo se da samo Bog koji je najveći umetnik i stvaralac svemira može da kreira nešto tako izuzetno kao što su ljušture puževa i školjaka.
Krajem 18. veka došlo je do otpora zemalja u Indo-Pacifiku protiv evropske kolonizacije i sve više primeraka do tada retkih vrsta kao što je Conus gloriamaris je bivalo otkriveno; takođe, u naučnici su pokazivali sve veću zainteresovanost za proučavanje ovih mekušaca i vremenom su kolekcionari pronašli neke druge zanimljive predmete sakupljanja. Do 1957. godine bilo je poznato 24 primerka vrste Conus gloriamaris a pomenute godine jedan primerak je prodat za 2 000 dolara. Godine 1964, na Novoj Gvineji je pronađeno oko 50 primeraka ovog puža dok su 1969. godine dvojica australijskih ronioca u vodama Solomonskih ostrva sakupili 120 primeraka. U današnje vreme kvalitetan primerak ovog prelepog puža može da dostigne vrednost od oko 100 dolara.

Dr Barbara Radulović,
viši naučni saradnik

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"