PALEONTOLOGIJA

Prof. dr Katarina Bogićević
Prof. dr Draženko Nenadić

Tomas Džeferson - otac američke nacije i američke paleontologije

Predsednik- naučnik

Tomas Džeferson je bio treći predsednik SAD (1801-1809), autor čuvene Deklaracije o nezavisnosti (1776) i osnivač američke paleontologije. Rođen je 1743. u Virdžiniji, kao treće od desetoro dece. Otac mu je bio plantažer i umro je kad je Tomasu bilo 14 godina. Najpre je učio sa privatnim učiteljima a zatim je, na Univerzitetu Vilijama i Meri u Vilijamsburgu, studirao matematiku, filozofiju i metafiziku.
Posle fakulteta radio je kao advokat u Virdžiniji, jednoj od 13 prvobitnih američkih kolonija. Kada su se stanovnici kolonija 1776. dogovorili da traže nezavisnost od Velike Britanije, izabrali su Tomasa da napiše dokument koji bi objasnio zašto treba da budu slobodni. Tako je nastala Deklaracija nezavisnosti. Tomas je, između ostalog, bio i guverner Virdžinije (1779-1781), američki ambasador u Francuskoj (1785-1789) i potpredsednik SAD-a za vreme mandata drugog predsednika Džona Adamsa (1797-1801). Kada je postao predsednik kupio je Lujzijanu od Francuske (1803), što je najveća kupovina zemlje u istoriji sveta, čime je gotovo udvostručio površinu novonastale države.

Tomas Džeferson je bio svestrano obrazovan - govorio je grčki i latinski, francuski, italijanski  i španski. Čitavog života sakupljao je knjige (u jednom trenutku morao je da proda svoju ogromnu biblioteku od preko 6000 knjiga, ali je odmah zatim počeo da pravi novu), bio je veoma zainteresovan za prirodni svet, za  biljke, životinje, fosile... Bavio se arhitekturom - sâm je projektovao svoju kuću u Montičelu, veličanstvenu palatu u neoklasicističkom stilu. Ova kuća postoji i danas i u njoj se nalazi Džefersonov muzej. Osim nje, projektovao je deo zgrade Univerziteta u Virdžiniji i Virdžinijski kapitol u Ričmondu. Svirao je violinu i bio dobar pevač. Kao mlad, oduševljavao se matematikom. Bavio se i astronomijom (umeo je da odredi geografsku dužinu i širinu, kao i da predvidi pomračenje Sunca, a sâm je konstruisao teleskop kojim je noću posmatrao zvezde); zatim anatomijom, fizikom, mehanikom, meteorologijom. Bio je pronalazač, proučavao je lingvistiku i ozbiljno se bavio poljoprivredom. Trudio se da na svom imanju odgaji sve vrste životinja i biljaka koje su potrebne za život. Bio je pionir u etnologiji, geografiji i antropologiji, ali je uvek naglašavao da je u tome samo amater i ljubitelj, a ne stručnjak. Njegov najoriginalniji doprinos nauci bio je upravo u oblasti paleontologije.
Kao pravi sin svoga vremena, doba Prosvetiteljstva, Džeferson je uvek bio spreman da prihvati nova otkrića i teorije, ostavljajući um otvorenim čak i za ona naučna otkrića koja su protivrečila njegovom pogledu na svet. Nauku je pre svega posmatrao kroz prizmu njene korisnosti za čovečanstvo. Čak i kad je proučavao fosile, nadao se da će jednog dana njegova saznanja doneti neku praktičnu korist Americi.
Više od dve decenije je bio predsednik Američkog filozofskog društva, prvog naučnog društva u Americi, osnovanog 1743. (iste godine kada je i  i Džeferson rođen) i veliki obožavalac grofa Bifona, vodećeg francuskog (i svetskog) prirodnjaka ili prirodnog filozofa, kako se to tada nazivalo.

Vrste iz Starog sveta

Žorž-Luj Leklerk Bifon bio je direktor pariskog Kraljevskog vrta, istinska naučna zvezda predrevolucionarne Francuske. Enciklopedista i autor 36-tomne „Istorije prirode“ smatran je autoritetom u pitanjima filozofije i prirodnih nauka. Kažu da je njegovo kapitalno delo, koje je opisivalo mineralni svet i deo životinjskog carstva, pročitala svaka obrazovana osoba u Evropi. Delo je bilo napisano sjajnim književnim stilom. Uostalom, upravo je Bifon izjavio: „Stil - to je čovek sâm!“
Bifon ne smatra da su vrste nepromenljive, kao što je bilo opšteprihvaćeno shvatanje, sredinom 18. veka. Po tome je, na neki način, prethodnik Darvina. Pisao je da su se vrste koje su prvobitno stvorene, razišle iz centra na razne strane sveta i tu se izmenile u skladu sa uslovima sredine u kojoj su se našle - napredovale su ili nazadovale. Tako su vrste u Americi zapravo „degenerisane“ vrste koje su krenule iz Starog sveta, zbog surove vlažne klime sa puno močvara i malo sunca! Verovatno je povod za ovo mišljenje bila činjenica da mnoge evropske vrste biljaka i životinja nisu uspele da se prilagode i napreduju u američkim uslovima. Bifonovi sledbenici su tvrdili da čak i ljudi koji pređu da žive u Ameriku propadaju fizički i rađaju zakržljalu decu. Ovu teoriju su iznosili i neki drugi evropski mislioci pre Bifona, ali nijedan nije bio tako poznat i uticajan.
Tomas Džeferson je bio zapanjen ovom tvrdnjom i smatrao je za svoju dužnost da dokaže njenu netačnost. Napisao je „Beleške o državi Virdžiniji“, knjigu u kojoj pobija Bifonovu teoriju o degenerisanim životinjama i biljkama Amerike. Neposredni povod za ovu knjigu bio je upitnik koji je guvernerima svih kolonija upućen od strane Francuske, sa pitanjima o geografiji, živom svetu i drugim osobinama njihovih teritorija. I dok su ostali guverneri poslali kratke odgovore na par strana, Džeferson piše čitavu knjigu - „Beleške o državi Virdžiniji“ u kojoj iznosi svoja zapažanja o flori, fauni, planinama, rekama, klimi, običajima... i fosilima.
U ovoj knjizi on daje tabele u kojima pažljivo poredi težinu i veličinu američkih životinja i njihovih evropskih srodnika, dokazujući da je američki medved dvaput krupniji od evropskog, a bufalo od evropskih goveda.
Ipak, najubedljiviji Džefersonov dokaz bio je zub iskopan 1705. godine u dolini reke Hadson. Zub je našao lokalni farmer, nazvan je incognitum (neznanac) i prodat je za malu količinu alkohola - ruma. Nije se znalo kome je pripadao, osim što je bilo jasno da je bivši vlasnik bio ogroman - zub je težio 2,2 kg. Kasnije je nađeno još zuba i kostiju iste vrste. Izgleda da su neki robovi primetili sličnost između njih i zuba afričkih slonova, a neki od učenih ljudi uvideli su da liče na zube mamuta nađene u Sibiru. Za razliku od zuba slonova i mamuta, koji imaju na sebi poprečne grebene poznate kao lamine, mastodonski zubi imaju jasno izražene grbice. Smatra se da je razlog za to što su mastodoni bili šumske životinje koje su se hranile lišćem, dok su slonovi i mamuti pasli travu.

Početna skica i unapređena verzija živih vrsta

Oko 1770. u Big Bone Licku nađeni su ostaci kostiju koji su označeni kao ostaci džinovskih slonova. Evropa nema ništa slično! - trijumfovao je Džeferson. Džeferson je sakupio kosti i zube i poslao ih u Pariz, gde će ih opisati Žorž Kivije, mladi naučnik kojeg smatraju pravim osnivačem paleontologije. On će dokazati da su mastodon (kako je nazvao incognituma i druge fosilne ostatke iz Amerike) sibirski mamut i današnji slonovi, zapravo pripadnici različitih vrsta, od kojih su prve dve izumrle. Džeferson nikad nije prihvatao ideju o izumiranjima i smatrao je da bog ne bi dopustio da neke od njegovih tvorevina tek tako iščeznu. Zato je verovao da mastodoni (koje je on i dalje zvao mamutima) još žive u Americi i da su veći i jači od bilo koje evroazijske vrste životinja. Njegova veličina i snaga činili su mastodona savršenim simbolom nove nacije koja se rađala. Ne samo da su životinje iz Amerike ravne onima iz Evrope, zaključio je Džeferson, nego evropska flora i fauna predstavljaju „početnu skicu“, dok je američka „unapređena verzija“ koju je napravio stvoritelj kad je dobro usavršio svoj „zanat“.
Međutim, knjiga, tabele i kosti mastodona nisu bili dovoljni da ubede Bifona. Bio je potreban očigledan materijalni dokaz da nije u pravu! Džeferson uzima na sebe da odbrani čast svoje mlade države i dokaže njenu ravnopravnost, pa i superiornost nad evropskim državama. Ovo postaje pitanje od državnog značaja i Džeferson postaje gotovo opsednut njime. Na jednoj večeri 1786. hvali se Bifonu kako je američki los tako krupan da mu se evropski irvas može provući ispod stomaka. Zatim piše očajnička pisma u Ameriku da mu pošalju kožu, skelet i rogove losa.  Prijatelji iz Amerike mu šalju mere, obećanja o slanju rogova, ali ne i materijalne ostatke losa. Najzad general Saliven, guverner Novog Hempšira, šalje 20 vojnika da ulove najvećeg losa kojeg mogu naći. Uspevaju da ga nađu, ulove i dovuku, uprkos velikom snegu i lošem terenu. Zbog teškoća u transportu los ubrzo počinje da se raspada a vojnici ga prepariraju po Džefersonovim uputstvima. Posle mnogo vremena los stiže u Pariz u jadnom stanju - smrdljiva gomila trulih kostiju lišena glavnog ukrasa - rogova (Saliven je ipak poslao rogove koji su poticali od mnogo manjeg losa, da ih zakači na skelet ako želi). Džeferson šalje skelet i ostatke Bifonu, koji najzad priznaje da je pogrešio u pogledu veličine američkih životinja i obećava da će ispraviti grešku u sledećoj knjizi. Obećanje nikada nije ispunio, jer je umro za svega nekoliko meseci.

Nada zbog legendi

Po povratku u Ameriku, Džeferson dobija nove državničke dužnosti, ali ne zanemaruje ni svoju naučnu radoznalost. Godine 1797. ubrzo nakon što su otkriveni, on dobija nekoliko fosilnih kostiju za koje smatra da pripadaju mamutu. Nakon što je pregledao velike kandže, on smatra da je otkrio krupnog mesoždera nalik na lava. Daje mu ime Megalonyx (“džinovska kandža”) i piše članak za Američko filozofsko društvo (jedini naučni članak koji je objavio). Međutim, pre nego što je održao predavanje, dobija informacije o nalasku Megatheriuma u Južnoj Americi (Paragvaj) i uočava sličnost sa svojim nalaskom. Zato dopunjava članak pre nego što je izašao iz štampe. Ubrzo se pokazalo da su Megatherium i Megalonyx džinovski lenjivci, slični današnjem lenjivcu koji živi u Centralnoj i Južnoj Americi, samo visoki 2-3 m. Ogromne kandže su verovatno služile za privlačenje grana i kidanje lišća sa njih.
Danas se u njegovu čast vrsta koju je otkrio zove Megalonyx jeffersonii. 
Godine 1803, Tomas Džeferson, sada već predsednik, šalje Merivedera Luisa i Vilijama Klarka da istraže i kartiraju deo države zapadno od reke Misisipi (zapravo, teritoriju koju je kupio od Francuza, pa i izvan nje, sve do Tihog okeana). Glavni razlog bio je, zapravo, da se pronađe direktan vodeni put do Tihog  okeana, u čemu nisu uspeli. Pre odlaska sâm predsednik im je pomagao da steknu neophodna znanja iz kartografije, navigacije i prirodnih nauka, nabavio im najbolje instruktore i omogućio pristup svojoj ogromnoj biblioteci.
Iste 1803. godine otkriveno je nalazište Big Bone Lick, u Kentakiju, sa velikim brojem kostiju životinja starih oko 15.000 godina. One su dolazile na sumporoviti izvor da ližu so, i tu su stradale, zaglavljene u močvarno blato iz kojeg se nisu mogle izvući. Džeferson šalje Klarka na taj lokalitet da uvežba sakupljanje fosila.
On se potajno nadao da će istraživači u neispitanim prostranstvima Severne Amerike naći slonove, lavove, pa i mastodone, Megalonyxe, ogromne dabrove i druga misteriozna bića, za koja je smatrao da nisu izumrla. Uostalom, zar nisu indijanske legende govorile o strašnim velikim životinjama nalik na slonove, koje lutaju ravnicama?
Ekspedicija je trajala dve godine (1804-1806), u njoj je učestvovalo više od 40 ljudi, među njima i mlada Indijanka, Šošonka Sakagaveja koja im je služila kao vodič i prevodilac. Luis i Klark nisu našli izumrle džinovske životinje, ali je ekspedicija došla do velikih otkrića u oblasti prirodnih nauka, geografije i etnologije. Našli su mnoge dotada nepoznate vrste biljaka i životinja, pa čak i fosile, pleziozaura i ribu, što su poslati Džefersonu. (Izgleda da su naišli i na ostatke dinosaura, za koje se u to vreme još nije ni znalo šta su, jer je prvi dinosaurus opisan tek 1825, a grupa je dobila ime 1841.)
Po povratku sa ekspedicije (1807) Džeferson šalje Vilijama Klarka ponovo u Big Bone Lick sa specijalnim ciljem - da nađe i sakupi fosile. Klark je sakupio 300 fosila, od kojih su najbolji poklonjeni Američkom filozofskom društvu, a ostale je Džeferson zadržao u ličnoj zbirci ili poslao u Pariz. Osim mastodona, ovde su nađeni ostaci mamuta, bizona, jelena, konja, lenjivaca, sabljozubih tigrova...

Paleontologija u Beloj kući

Džeferson je bio potpredsednik i predsednik Američkog filozofskog društva 1780-ih i 90-ih. Kao predsednik Društva inicirao je i finansirao mnoge paleontološke ekspedicije, kao onu koja je 1801. pronašla prvog kompletnog mastodona. Takođe je pomagao prve muzeje, a bio je i osnivač Univerziteta Virdžinija.
Pored knjiga, Džeferson je sakupljao i fosile, umetničke predmete i druge stvari. Ulazni hol njegove kuće u Montičelu bio je pretvoren u muzej sa prepariranim životinjama i fosilima, uključujući i deo lobanje mastodona. Danas se tamo mogu videti i geografske karte koje su napravili Luis i Klark, indijanski predmeti koje je ekspedicija sakupila, umetnička dela i eksponati iz prirode.
Kada je bio predsednik SAD, pretvorio je Istočnu sobu Bele kuće u skladište mastodonovih kostiju, odakle ih je slao u Pariz, Kivijeu. Kažu da se igrao kostima mamuta na podu Bele kuće i slagao ih kao džinovsku slagalicu.
Ovo interesovanje za paleontologiju često mu je donosilo podsmeh političkih protivnika koji su smatrali da zanemaruje svoje prave, državničke dužnosti baveći se naukom. Zvali su ga “Gospodin Mamut” i pisali podrugljive pesme o njemu.
Pa ipak, mnogo više je bilo onih koji su se divili inteligentnom i svestranom predsedniku. Zahvaljujući njemu, paleontologija, tada još vrlo mlada nauka, postala je popularna i prestižna u Americi, gotovo isto toliko kao u Evropi.
Sto pedeset godina kasnije, jedan drugi predsednik, Džon Kenedi, ugostio je grupu nobelovaca. Tom prilikom je izjavio da Bela kuća nikad nije videla takvu količinu inteligencije, pameti i znanja. Osim, dodao je, kada je Tomas Džeferson živeo u njoj.

Prof. dr Katarina Bogićević
Prof. dr Draženko Nenadić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"