ŽIVI SVET
Dr Barbara Radulović,
viši naučni saradnik
Krakeni između verovanja i istine
Krakeni između verovanja i istine
Za prve moreplovce, mora su predstavljala nepredvidivu, nepoznatu i pre svega opasnu sredinu, ali i jedini način da dosegnu pojedine oblasti. Verovalo se da u nepreglednim dubinama morta vrebaju skrivena čudovišta. Prema moru su čak i najhrabriji moreplovci pokazivali strahopoštovanje, a njihove priče o susretima sa nepoznatim bićima na otvorenom moru predstavljale su odličan materijal za narodna verovanja i vremenom su postajale legende. Da bi neko stvorenje postalo predmet priče koja će se kasnije prenositi s generacije na generaciju, nije bilo dovoljno da bude samo izuzetne veličine već je za njega trebalo da se vezuju i napadi na brodove i stradanje posade. Tokom vekova, mnoge legende o morskim nemanima koje su se pripovedale na različitim krajevima sveta su zaboravljene, a samo mali broj njih se zadržao do današnjih dana.
Prikaz borbe ribolovaca sa džinovskom lignjom
|
Medju legendama koje su preživele je i ona koja opisuje kraken, biće iz nordijske mitologije, jedno od najvećih čudovišta za koje se smatralo da naseljava morske dubine. Za ovu ogromnu neman koja je stotinama godina predstavljala neopisivu opasnost za moreplovce, verovalo se da dostiže veličinu od nekoliko kilometara, da potapa brodove i voli ukus ljudskog mesa! Od svog prvog pominjanja kraken je postao deo nordijske mitologije i narodnih verovanja, a prema drevnom norveškom spisu iz 1180. godine, predstavljao je samo jedno od mnogobrojnih morskih čudovišta sa kojima su se susretali oni koji su plovili morskim prostorima. Ipak, ovo stvorenje bilo je posebno po tome što je bilo ogromnih dimenzija, veliko kao ostrvo i sposobno da potapa brodove, a lovilo je u vodama između Norveške, Islanda i Grenlenda.
Legenda kaže da je ovo stvorenje moglo da proždere celu posadu flote odjednom! Možda je najneobičniji deo narodnog verovanja to što se se smatralo da je ćilibar (fosilizovana smola drveta) koji je pronađen na obalama Severnog mora - izmet ovog čudovišta. I pored svoje zastrašujuće reputacije moreplovci su verovali da kraken može da im donese i određenu korist. Smatralo se da ovo ogromno stvorenje proizvodi miris kojim privlači svoj plen, odnosno ribe koje su u jatima plivale za njim, tako da su pojedini ribolovci bili spremni da rizikuju svoj život radi bogatog ulova.
Morski monah”, stvorenja za koje se, prema legendama iz 12. i 13. veka, verovalo da naseljava dubine severnih mora
|
Niz morskih čudovišta
O tome koliko duboko je kraken bio ukorenjen u nordijska verovanja govori i činjenica da čak ni prirodnjaci tog vremena nisu mogli izbeći njegov uticaj. Medju njima je bio i Karl fon Line (1707−1778), otac taksonomije i jedna od najznačajnih figura u istoriji biologije. Ovaj švedski naučnik pominje krakena u prvom izdanju svog čuvenog dela Systema naturae u kome je izvršio klasifikaciju svih poznatih organizama. Ipak, Line je kasnije promenio svoje mišljenje i, u poslednje izdanje pomenutog dela, nije uvrstio ovo mitsko biće.
Pored krakena, u legendama se pominju i neke druge morske nemani za koje se takođe verovalo da imaju veličinu ostrva i da predstavljaju opasnost za ljude i brodove. Među njima su aspidohelon, često opisivan kao džinovska morska kornjača; zatim morski monah, koji je verovatno nastao kao posledica susreta ljudi sa ajkulama, kitovima i morževima; takođe i levijatan, morska neman opisana u Bibliji.
Zbog mnogobrojnih morskih čudovišta koja se pominju u legendama, došlo je do haotičnosti prilikom predstavljanja krakena u umetnosti i literaturi. Negde ga opisuju tj. prikazuju kao bezličnu masu, negde kao džinovsku lignju ili oktopusa, zatim kao čovekolikog morskog džina najčešće sa karakteristikama jastoga, raka ili morske zmije.
Mnogo pre nego što je legenda o krakenu nastala, grčki i rimski prirodnjaci pominju i opisuju životinju koja odgovara izgledu pomenutog stvorenja. Grčki filozof Aristotel (4. vek pne) u svom delu Istorija životinja jasno razlikuje običnu lignju (teuthis) od njenog znatno većeg i veoma retkog srodnika (teuthus, teuthos) čija je dužina dostizala oko 2,3 m. Rimski prirodnjak Plinije Stariji (1. vek ne), u delu Poznavanje prirode, takođe opisuje džinovsku lignju za koju kaže da ima telo “veliko poput bureta” i pipke koji su dugački oko 9 m.
Posada francuskog broda „Alekton” pokušava da izvuče džinovsku lignju pogođenu harpunom, 30. novembra 1861. godine u blizini Tenerifa, Kanarska ostrva. Dužina ove lignje iznosila je oko 7.5 m.
| 
Najpoznatija fotografija u istoriji proučavanja Architeuthis-a, prvi kompletan primerak džinovske lignje nađene na ostrvu Njufaundled, Kanada, prikazane od strane prirodnjaka - amatera M. Harvey-a 1873. godine.
|
Neman skrivena od ljudi
Danas je poznato da je legenda o krakenu zasnovana na susretima ljudi sa džinovskom lignjom koja pripada rodu Architeuthis a koja je predmet mnogih naučnih studija. I pored svoje izuzetne veličine od oko 18 m, ona se veoma retko sreće a veći deo njene biologije je još uvek nepoznat. Ova lignja živi u vodama umerene temperature širom sveta, na dubinama 200-1400 m, najčešće se hrani ribama i rakovima, a nađeni su i dokazi koji govore u prilog kanibalizmu. Karakterišu je izuzetno krupne oči, tako da je džinovska lignja na drugom mestu po veličini očiju među svim živim stvorenjima na našoj planeti. Ovako krupne oči pomažu joj da uoči i izbegne kitove ulješure koji su jedini predatori dovoljno veliki da pojedu džinovsku lignju. Za razliku od lignji manjih dimezija, koje pripadaju vrstama koje su agresivne i love u grupama, džinovska lignja vodi usamljenički način života u dubokim morskim prostransvima, daleko od kontakta sa čovekom.
Michael J. Sveenei (levo) i Clide FE Roper (u sredini) sa džinovskom lignjom koja se priprema za izlaganje u Nacionalnom muzeju prirodne istorije 1983. Svini je sastavio listu na kojoj se zasniva ova; Roper, jedan od najistaknutijih stručnjaka za Architeuthis, napisao je njen uvod
|
Od samog početka pominjanja krakena vladala je velika konfuzija vezana za pitanje njegove sistematske pripadnosti, odnosno da li se radi o lignji, oktopusu, morskoj zmiji itd. I pored toga što i lignje i oktopusi pripadaju klasi Cephalopoda (kolo Mollusca), u koje takođe spadaju sipe i nautilusi, a od fosilnih organizama belemniti i amoniti - između njih postoje znatne razlike. Jedna od najvažnijih karakteristika kola Mollusca tj. mekušaca jeste posedovanje ljušture. Međutim, nasuprot ostalim predstavnicima kola, većina današnjih cefalopoda ne poseduje ljušturu (sa izuzetkom nautilusa). Lignje imaju ostatke ljušture koja se naziva gladius, koji predstavlja mineralizovanu hitinsku strukturu smeštenu unutar mantla i služi kao potpora telu. Za razliku od njih, oktopusi su tokom svoje evolucije potpuno izgubili svoj skelet tj. unutrašnju potporu mekim delovima.
Kada je u pitanju oblik njihovog tela, lignje i oktopusi, na prvi pogled, mogu izgledati slično. Ipak, telo lignje je hidrodinamično, u obliku metka, sa parom peraja na zadnjem kraju tela. Za razliku od lignji, oktopus ima sferično telo i sposobnost da znatno menja oblik svog tela. Ova razlika je prouzrokovana njihovim načinom života, lignje su aktivni plivači dok oktopusi žive na morskom dnu krijući se među stenama i pukotinama, i spadaju u životinje koje poseduju najveću kamuflažnu sposobnost u životinjskom carstvu. Ipak, najveća razlika među njima je u tome što oktopus ima osam ručica (eng. arms), dok lignje pored osam ručica poseduju i dva dodatna pipka (eng. tentacles) koja su znatno tanja i duža od ručica. Kod lignji i oktopusa ručice su sa svoje unutrašnje strane prekrivene usisnim otvorima (sisaljke), s tim što su kod oktopusa oni sesilni (nepokretni) dok su kod lignji pokretni. Pipci lignji su glatki, odnosno bez sisaljki gotovo na celoj svojoj dužini, s tim što je na vrhu ipak prisutno nekoliko sisaljki.
Zahvaljujući malakolozima, kraken je posle mnogo vekova od mitskog postao stvarno biće koje je sagledano u svetlu nauke i zadobilo svoje mesto u sistematici. Iako je od prvog potvrđenog nalaska Architeuthis-a 1693. godine, širom planete prikupljeno još oko 500 primeraka ove neobične životinje, njena biologija još uvek nije u potpunosti proučena. Džinovka lignja je možda jedna od najvećih životinja koja se veoma retko susreće, što je svakako doprinelo tome da, i pored mnogobrojnih istraživanja, mit o ovom stvorenju i dalje “živi” u narodnim verovanjima i umetnosti.
Rekonstrukcija podvodne borbe džinovske lignje i kita ulješara. Diorama u holu Američkog prirodnjačkog muzeja u Njujorku
|
Dr Barbara Radulović,
viši naučni saradnik
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
