TEMA BROJA
Zoran Šević
Radijacija, korisna i opasna / Zona isključenja
Zbunjujući povratak živih vrsta
Kada je 26. aprila 1986. godine eksplodirao Reaktor 4 nuklearne elektrane „Vladimir Ilič Lenjin“ u Černobilju, odmah je bilo jasno da će to ostaviti katastrofalne posledice na živi svet u neposrednoj blizini
incidenta. Nezadrživ lanac događaja doveo je u veliku opasnost ogromne teritorije Ukrajine i okolnih zemalja, ali i same Evrope. Danas, 36 godina kasnije, svedoci smo pravog malog prirodnog čuda. Naime, i pored kontaminacije, došlo je do bujanja života u takozvanoj Zoni isključenja, odnosno teritoriji prečnika 30 km u unutrašnjem krugu oko same elektrane, gde je zabranjen pristup, i spoljnom od 2.800 km2 u kome je dozvoljen ulazak sa posebnim dozvolama. Ovu zonu je ustanovila sovjetska Crvena armija, a obuhvata i evakuisane gradove Černobilj i Pripjat, i naselja Poliske i Viljča.
Posebno obeležje epicentra incidenta, svakako je Crvena šuma, odnosno područje od 10 km2 guste šume osušenih borova koji su i prihvatili najviše kontaminiranog materijala nakon eksplozije. Pre tri godine, naučnici Univerziteta u Bristolu, koristeći dronove sa pulsnim laserima, napravili su reljefnu mapu i gama-spektrometar, kojim su u ovoj šumi otkrili i područja sa najvećim nivoom radioaktivnosti na Zemlji. Ipak, nivo radijacije je smanjen, pa je čak zabeležena pojava izdanaka novog drveća, mada se smatra da seme nije odatle, već je na različite načine dospelo baš tu i - nema mogućnost reprodukcije. Ne tako davno uočeno je da je deo šuma u okolini nelegalno isečen, i postoji bojazan da je obrađeno drvo preprodavano.
Kontaminirana voda iz bazena za hlađenje reaktora i rezervoara elektrane našla je svoj put do reke Pripjat koja se, nekoliko kilometara južnije od grada Černobilja, uliva u Dnjepar i u tom delu je izuzetno zagađena radioaktivnim elementima. I pored takvog stanja, bogata je ribom, a brojni su i kapitaln primerci soma, štuke i šarana, koliko god da se smatra da su prispeli iz gornjeg toka.
Dokazano je da su u najvećoj meri stradali insekti, pogotovo pčele, ali i ptice. Smatra se da je to zbog načina ishrane i razmnožavanja insekata, jer se hrane na samom zemljištu gde je radioaktivnost najveća, a i genetski materijal koji ostavljaju za sobom ne trpi dejstvo radioizotopa te biva uništen. Ptice koje su u lancu ishrane iznad insekata, samim tim se hrane izuzetno otrovnom hranom i stradaju, ali mesožderi poput sova i berkut-orlova opstaju i nemaju većih problema sa razmnožavanjem.
Slabe domaće životinje
Zabeležen je i porast grabljivica, i u unutrašnjem pojasu Zone isključenja i u spoljnom. Posebno iznenađenje predstavlja broj jedinki risa i čopora vukova. To je jasan signal da postoji obilje hrane za njih, od sitnih glodara do kopitara. Potvrđeno je i postojanje krda losova i jelena: izgleda da im paša na zatrovanom tlu i nije neki problem. Nasuprot tome, iako su posle nesreće beležile porast broja, divlje svinje skoro da nestaju iz tog područja, ali još uvek nema saznanja da li je to zbog načina ishrane ili zbog migracije. Slično je i sa drugim svaštojedom, medvedom.
U zoni oko elektrane živi velika populacija napuštenih kučnih ljubimaca, pasa i mačaka. Njihov broj je sada oko 2000 jedinki i beleži se stalni priraštaj - ali u odnosu na divlje životinje, kod njih se pojavljuje veći broj tumora i oboljenja prouzrokovanih radijacijom.
Iako su, posle insekata, biljojedi najviše pogođeni zbog svog načina ishrane, u kontaminiranoj zoni slobodno živi stalno rastuća populacija Prževalskog konja, podvrste mongolskih konja, koji su, osim nekoliko stotina njih u stepama Azije, poslednji pravi divlji konji na svetu. Redovnim veterinarskim kontrolama, otkriveno je da ove divne životinje u znatno manjoj meri oboljevaju od raka i tumora u poređenju sa ostalim biljojedima nastanjenim na ugroženoj teritoriji Černobilja. Žive u napušenim selima i kriju se od grabljivaca, u štalama i kućama.
Najveći broj mutacija i oboljenja uočen je na domaćim životinjama uzgajanim na obodima zone kontaminacije. Pošto je količina zatrovanih materija izbačenih u atmosferu bila skoro petsto puta veća od one koju je 1945. godine prouzrokovala bomba bačena na Hirošimu, sastav elemenata prilikom nuklearnog akcidenta u Ukrajini potpuno je drugačiji od onog u Japanu. Zbog toga je njihov uticaj na živi svet u velikoj meri različit. Ogromne količine grafita, olova i ostalih elemenata sagorelih u eksploziji, pomešanih sa vodenom parom, i dan-danas imaju ogroman uticaj na zatrovanost tla, a domaće životinje su očigledno manje imune na njih od divljih, te i više pate. Smatra se da je to zbog statičnosti, jer su zatvorene u malim prostorima pod stalnim uticajem posledica, dok životinje u divljini migriraju i ne provode dugo vremena na istoj teritoriji.
Izgleda da je nestanak ljudi iz prostora oko Černobilja izuzetno pogodovao životinjama, koje su praktično osvojile tu teritoriju i proširile svoj mali raj sve do Belorusije. Ukrajinski biolozi su do sada potvrdili postojanje nekoliko stotina biljnih i čak 60 retkih životinjskih vrsta. Tetreb je praktično izlovljen u čitavoj Evropi, ali njegov ljubavni zov odzvanja šumama oko elektrane. Slično je i sa crnim rodama, risom i evropskim bizonom - a oni su tamo u najzagađenijem ekosistemu planete. Niko ih ne lovi i ne uznemirava, niti su svesni opasnosti; vode svoje živote i bore se za opstanak bez najvećeg neprijatelja - čoveka, koji je zlo oko njihovog boravišta i stvorio.
Zoran Šević
Omiljena metoda u arheologiji
Radiometrijsko datovanje je zasnovano na činjenici da se sastav pojedinih minerala, protokom vremena, menja na matematički predvidiv način. Upotrebljava se već više od pola veka, a do sada je razvijeno više od četrdeset postupaka.
Starost ostataka žive materije se često određuje na osnovu vremena poluraspada radiokarbona (radioaktivnog izotopa ugljenika, a posebno ugljenika -14), koji je prirodno prisutan u organskom tkivu. Ova metoda je korisna za datovanje organskih uzoraka starih do šezdeset hiljada godina - to je njeno vremensko ograničenje - i često se primenjuje u arheologiji, antropologiji i geologiji pleistocena. Metodu je razvio američki hemičar Vilard Libi, koji je analizirao drvo iz grobnice faraona Zosera (za ovo otkriće je dobio Nobelovu nagradu). Poklapanje njegovih rezultata sa istorijskim podacima je dokazalo da je radioaktivni ugljenik u atmosferi stalan i da se može upotrebiti za precizno utvrđivanje starosti u arheologiji.
Ugljenik -14 se neprekidno stvara interakcijom neutrona sa azotom -14 u atmosferi Zemlje (neutroni koji su potrebni za ovu reakciju nastaju u interakciji kosmičkih zraka sa atmosferom). Ugljenik -14, prisutan u molekulima atmosferskog ugljen-dioksida, apsorbuju biljke kojima se hrane životinje. On se polako raspada u živom organizmu, a izgubljena količina se u njemu obnavlja iz vazduha i hrane. Od trenutka smrti, količina ugljenika -14 u organskim ostacima stalno se smanjuje. Ugljenik -14 ima vreme poluraspada od 5.730 godina, što znači da će polovina količine radioizotopa prisutnog u bilo kom trenutku biti podvrgnuta spontanom raspadu u narednih 5.730 godina.
Pošto se ugljenik -14 raspada konstantnom brzinom, procena vremena smrti se može izvesti merenjem količine preostalog radio-ugljenika. Koliko se puta taj ugljenik raspao i kolika je sama količina ugljenika u organskom uzorku, odrediće konačnu apsolutnu vrednost. I to naravno ima granice jer će, već posle deset vremena poluraspada, količina ugljenika u uzorku biti sve manja i mnogo teža za merenje. Zato je i domet ove metode određivanja starosti fosila i arheoloških predmeta - ograničen. |
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|