PISMA
Oliver Klajn
Mongolski bičig
Slova zarobljenog pisara
Džingis-kanova stela predstavlja najstariji sačuvani spomenik ispisan mongolskim pismom. Nađena je početkom 19. veka, u blizini Bajkalskog jezera. Natpis na njoj govori o nećaku Džingis-kana, Jisingeu koji se pokazao kao veoma uspešan streličar među mongolskim plemstvom. Potiče iz 13. veka a danas se nalazi u muzeju Ermitaž, u Sankt Petersbugu.
levo: Knjiga sa pismom / desno: Roman iz 19. veka na mongolskom pismu |
Koreni mongolskog bičiga su u varijanti drevno-turkičkog pisma koje se naziva staroujugursko a koje je proisteklo iz aramejskog sistema pisanja. U 13. Stoleću, Džingis-kan je zarobio ujgurskog pisara Tatatungu. Taj pisar naučio je mongolsku elitu i vladarevu porodicu staroujgurskom pismu, prilagodivši ga za mongolski jezik. Vremenom je, uz dodatne izmene, stvorena posebna mongolska verzija tog pisma.
Za pisaljku je vekovima koriščeno trščano pero, kalamos. Kasnije, pod kineskim uticajem, preovladale su četke koje sed primenjuju u kineskoj kaligrafiji. Mastilo je bilo crno ili crveno, pri čemu ovo potonje ima ulogu da istakne značaj određene misli ili poruke, odnosno da iskaže poštovanje prema nečemu.
levo: Džingis-kanova stela odnosno kopija u Hohotu, prestonici Unutrašnje Mongolije koja je autonomni region Kine / desno: Poštanska marka sa mongolsim pismom i Mongolski novčić iz 14. veka sa ovim pismom |
Slova se pišu od vrha prema dnu, redovi idu sleva nadesno. Kuriozitet je u činjenici da je ovo jedini postojeći vertikalan sistem pisanja gde se slova unose sleva nadesno. Poznato je da je, pre pojave mongolskog pisma, bilo preteča za beleženje drevnih mongolskih jezika. Korišćeni su kinesko, kitansko i bramansko pismo. Krajem 13. veka, Kublaj-kan je ovladao Kinom i Mongolijom. Pošto je težio stvaranju savršenijeg pisma, obratio se monahu sa Tibeta, Drogonu Čogjalu Pagpi i tražio od njega da osmisli pismo koje će biti zajedničko Mongolima i Kinezima. Tako je nastalo pags-pa ili kvadratno pismo, koje je kasnije istisnuto drugim sistemima pisanja.
Tridesetih godina prošlog veka latinica je dobila zvaničan status u Mongoliji. Ali, posle samo 11 godina došlo se do zaključka da latinica nije u skladu sa mongolskim jezikom. U periodu 1924-1992. godine postojala je Narodna Republika Mongolija kao socijalistička tvorevina koja se oslanjala na Sovjetski Savez. Ona je 1941. donela odluku da se uvede ćirilica kao službeno pismo - da bi se ova država i na taj način uskladila sa većinom sovjetskih teritorija. Tako se i danas, u dokumentima, koristi ruska varijanta ćirilice uz četiri dodatna slova. Sve do početka devedesetih godina 20. veka, mongolsko pismo, odnosno bičig kako se još naziva, u manjoj meri upotrebljavano je u samoj matici dok je u Autonomnoj regiji Kine, tj. Unutrašnjoj Mongoliji ono sve vreme bilo u opticaju. Bilo je potrebno dosta vremena da mongolski bičig ponovo stekne ravnopravni položaj sa ruskom ćirilicom.
Poređenje sa ćirilicom koja se decenijama koristi u Mongoliji ispred nacionalne zastave |
Mongolske vlasti su, nedavno, odlučile da se u bliskoj budućnosti na svim dokumentima bude, osim ćiriličnog, i njihovo autohtono pismo koje ima 26 slova, od toga su sedam samoglasnici, sedamnaest su suglasnici i dva su diftonzi. Postoje konsonanti i vokali koji nisu jasno izdiferencirani tako da nemaju posebne znake. Oblik slova, u određenim slučajevima, zavisi od njegovog mesta u reči, odnosno da li je ono na početku, na sredini ili na kraju.
Samo jedan neutralni vokal može da se uključi u svaku reč. Pojmovi iz kineske filozofije jin i jang takođe određuju podelu vokala. Jin prati ženske, meke, odnosno prednje vokale koji se međusobno isključuju u
rečima sa muškim, zadnjim i tvrdim jang samoglasnicima. U domaćim rečima ne mogu biti više od dva uzastopna suglasnika u sredini, dok je kod pozajmljenica moguće da ih ima više, i to na početku ili na kraju reči.
Mongolska kaligrafija |
Znakovi interpunkcije usvojeni su iz savremenih evropskih pisama. Prikazivanje brojeva zasniva se na tibetanskom pismu. Na osnovu tibetanskih brojeva, matematičar iz 18. veka Janđ Rolbidorđ je smislio imena i izgled cifara koje se danas mogu videti u Mongoliji. Pisana forma mongolskog jezika javlja se krajem 16. i početkom 17. veka.
Prilagođene varijante mongolskog pisma koriste se i u drugim jezicima. Takav je slučaj sa oiratskim kojim govore Kalmici, u Rusiji, inače vrlo srodni Mongolima. Ovaj jezik se govori u delovima Kine i Mongolije.
Oliver Klajn
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
