KOSMONAUTIKA

Z.B.

Međuzvezdana putovanja

Kroz svemir bez letelice!

U radu objavljenom u časopisu International Journal of Astrobiology, Irina K. Romanovskaja, profesor fizike i astronomije na Hjuston Komjuniti Koledžu (Houston Community College), navodi da za putivanja svemirom ljudima nisu neophodne superbrze letelice - za ta duga putovanja mogu da posluže planete koje lutaju svemirom i nisu vezane za zvezde. Ova ideja može imati važnu ulogu u potrazi za vanzemaljskom inteligencijom jer napredne vanzemaljske civilizacije, tokom migracija, mogu ostaviti vidljive tehnološke tragove na lutajućim planetama. Potraga za tehnopotpisima vanzemaljskih civilizacija može se opisati kao “potraga za migrirajućom vanzemaljskom inteligencijom (SMETI)”, ističe Romanovskaja.

Romanovskaja smatra da danas nepoznate vanzemaljske civilizacije mogu da koriste lutajuće planete za dostizanje, sletanje, istraživanje i kolonizaciju planetarnih sazvežđa. U pomenutom radu, ona predstavlja moguće tehnopotpise i artefakte vanzemaljskih civilizacija na slobodnolutajućim planetama i navodi rešenja za duga kretanja po kosmosu.

Putovanje na “warp pogon”

Udaljenosti između zvezda koje iznose stotine hiljada AJ (AJ je udaljenost Zemlje do Sunca) uglavnom se iskazuju u svetlosnim godinama. Primera radi, da bi se došlo do najbližeg zvezdanog sistema Alfa Kentaura, čak i kada bi se putovalo brzinom svetlosti, potrebno je 4, 4 godine. Na današnjem stepenu tehnološkog razvoja, da bi se došlo do orbite Jupitera, potrebno je oko pet godina. U naučnim krugovima često se pominje putovanje brzinama većim od brzine svetlosti.
Prema Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, ništa se ne može kretati brzinom većom od brzine svetlosti. A da bi se neko veće telo ubrzalo do, približno, brzine svetlosti, potrebno je uložiti danas nepojmljivu energiju, utoliko veću ako je brzina bliže brzini svetlosti. Pošto se brzina tela približava brzini svetlosti, njegova masa raste u skladu sa poznatom formulom koja energiju izjednačava s masom E = mc2. A to znači da je potrebna sve veća energija da bi se ubrzavanje nastavilo.
U ranoj fazi nastajanja, svemir se širio brže od brzine svetlosti. A pošto se danas širi pod uticajem tamne energije, neki njegovi delovi se udaljavaju od Zemlje brzinama koje su veće od brzine svetlosti. Najpoznatije rešenje za putovanje brže od svetlosti predložio je meksički fizičar Miguel Alkubiere Moja (Miguel Alcubierre Moya). On je, tokom rada na doktoratu na Univerzitetu Vels (University of Wales) 1994. godine, predložio promenu geometrije prostor-vremena stvaranjem talasa koji bi uticao da se prostor ispred letelice skuplja a iza letelice širi, čime bi se stvorio “mehur” prostor-vremena koji bi mogao da se kreće brže od svetlosti unutar ravnog prostor-vremena. Letelica u njemu bi mirovala i ne bi rušila zakone fizike. U isto vreme, mogla bi da putuje brže od svetlosti nošena warp mehurićem dok god se on kreće brže od svetlosti.
Problem ovog modela je u tome što bi za njegovo ostvarenje trebalo da postoji velika količina egzotične negativne energije koncentrisane na jednom mestu, a to je nemoguće po zakonima fizike kakve danas poznajemo - negativna energija potrebna za stvaranje warpa postoji samo u fluktuacijama na mikroskopskoj kvantnoj skali. Za sada, svet je daleko od warp pogona.

Hibernacija ili zamrzavanje

Drugo rešenje je da brzina letelice bude tehnološki dostižnija, ali da putnici u njima hiberniraju kako bi smanjili potrošnju hrane i time usporili starenje. Jedno nedavno istraživanje pokazalo je da ljudi ipak ne mogu da imaju korist od hibernacije jer im je metabolizam takav da hibernacijom ne mogu da uštede značajne količine energije.
Drugi problem je u tome što za sada nema načina da se ljudsko telo zamrzne bez ozbiljnih oštećenja. Doduše, postoje neke vrste antifriza kojima se mogu zamrznuti ljudske polne ćelije, ali za celi organizam čoveka, u različitim tkivima, potrebne su različite koncentracije antifriza. Ukoliko se to ne odmeri, doći će do razaranja ćelija zbog zamrzavanja vode u njima, pa čak i odumiranja ćelija usled toksičnosti koja nastaje zbog neravnomerne koncentracije soli i drugih sastojaka u ćelijama.

Slanje polnih ćelija i embriona

Na daleka putovanja mogle bi se slati zamrznute polne ćelije i embrioni kao osnov stvaranja ljudske populacije onda kada letelica stigne na cilj. Ali i taj koncept ima ozbiljne nedostatke. Recimo, pitanje da li se DNA u ćelijama može sačuvati tokom stotina i hiljada godina bez oštećenja, i to u svemiru gde je sve izloženo kosmičkim zračenjima?
Uz ovo, te embrione treba da prate razvijeni roboti i veštačka inteligencije koji bi, u tom dalekom svetu, stvorili uslove za dalji razvoj embriona u veštačkim matericama, da se i ne govori o njihovom podizanju, vaspitanju i obrazovanju i teraformiranju neke daleke planeta. Tu se postavlja i pitanje: da li je novu planetu prilagoditi embrionima ili je logičnije da embrioni budu prilagođeni novom okruženju?

Putovanje “višegeneracijskim brodovima”

Jedno od rešenja je i slanje brodova u kojima bi ljudi živeli generacijama. Jasno, takvi generacijski brodovi morali bi biti veoma složeni i veliki da bi mogli da omoguće opstanak i razvoj velikog broja ljudi na duže vreme. Zbog mogućih nesreća i oboljevanja, u njima bi trebalo da putuje po više hiljada ljudi - da bi se kako bi se osigurala dovoljna genska raznolikost za razmnožavanje. Po mišljenju Ilona Maska, minimalan broj ljudi potreban za očuvanje genetske raznolikosti je oko 50.000. Da se i ne pominje da taj brod, da bi sačuvao i zadržao odgovarajuće okruženje za više generacija, morao bi da bude dovoljno veliki da očuva zajednicu ljudi i eko okruženje koje bi moralo imati svojstvo reciklaže. A šta onda sa imitiranjem sile teže? Sve bi to zahtevalo ogromnu energiju za ubrzavanje i usporavanje.

Zašto putovati ka zvezdama?

Veliki broj naučnika smatra da će čovečanstvo, ako želi da opstane, morati da od zemaljske civilizacije postane svemirska. Jer, postoji niz okolnosti zbog kojih život na Zemlji, u nekom trenutku, može postati nemoguć: udari asteroida i drugih velikih svemirskih tela, promene na Suncu... Za oko pet milijardi godina Sunce će postati crveni div koji će se toliko proširiti da će progutati i Merkur, i Veneru, i Zemlju, možda i Mars. Uticaj vrelog Sunca na Zemlju će, za oko pet stotina miliona godina, porasti do mere da će život na Zemlji postati nemoguć! Drugim rečima, ističu naučnici, da je evolucija na Zemlji trajala za desetinu duže od početka do danas, čovečanstvo se uopšte ne bi razvilo?

Prednosti lutajućih planeta

Romanovskaja navodi da postoji mogućnost da lutajuće planete, gde god da se nalaze, imaju podzemne okeane vode koji se zagrejavaju radiogenim raspadom pa stoga u njima postoji život. 
Takve planete, ako nalete na neku zvezdu, postaju vezane za nju na način da život pod ledenom korom nastavi razvoj. I da je taj život možda “iskoristio” lutajuću planetu kao brod za prevoz do gostoljubivog mesta. Romanovskaja postavlja pitanje: zašto civilizacija ne bi iskoristile isti takav mehanizam?
Romanovskaja tumači da te planete, pored toplih okeana, mogu da ponude i neke druge povoljnosti za duga putovanja. Na primer, mogu obezbediti stalnu površinsku gravitaciju, prostor i resurse, vodu i zaštitu od pogubnog svemirskog zračenja.

Mogućnosti lutajućih planeta

Romanovskaja navodi više mogućnosti korišćenja lutajućih planeta. Po prvoj, neka civilizacija koristi lutajuću planetu koja slučajno prolazi pored matičnog planetarnog sistema vanzemaljaca. Koliko se to često može događati, zavisi od broja lutajućih planeta, kojima se zasad ne zna broj. Jedan tim američkih naučnika objavio je da je 2021. u jednom delu Mlečnog puta, otkrio 70-170 lutajućih planeta veličine Jupitera. A u jednoj studiji iz 2020. navedena je procena da bi ih u našoj galaksiji moglo biti čak 50 milijardi!
U nekim pretpostavkama astrofizičara ide se još dalje pa se pominje da Mlečni put ima oko 400 milijardi zvezda tako da bi se moglo govoriti o preko hiljadu milijardi lutajućih planeta različitih veličina, s tim da je manjih više nego velikih kao što je Jupiter.
Izvori lutajućih planeta ili sub-planetarnih tela kao što je Pluton mogu biti udaljeni delovi zvezdanih sistema, kakav je Oortov oblak. Ako i drugi sistemi imaju oblake pune objekata različitih veličina, to upućuje na nesagledivo veliki broj odmetnutih planeta izbačenih zvezdanom aktivnošću.
Koliko često mi ili vanzemaljci možemo da očekujemo da će se odmetnuta planeta približiti dovoljno blizu da možemo da se nastanimo na njoj? U jednoj studiji iz 2015. pominje se da je binarna zvezda W0720 (Scholz star) prošla kroz Oortov oblak pre oko 70.000 godina. Iako je reč o zvezdi a ne planeti, to ukazuje da razni objekti često prolaze blizu Sunčevog sistema. Ako ima istine u studijama koje pominju milijarde lutajućih planeta, za verovati je da je neka od njih prošla u blizini ili baš kroz Oortov oblak mnogo ranije nego što smo napravili sredstva kojima možemo da ih otkrijemo.

A napredna civilizacija?

Oortov oblak se nalazi daleko od Zemlje, tako da ostaje da se nadamo da nas neka napredna civilizacija vidi kao lutajuću planetu i pođe nama u susret.
Druga mogućnost podrazumeva da lutajuća planeta, nekom naprednom tehnologijom, bude dovučena u blizinu matične planete koja je nastanjena vanzemaljskom civilizacijom. Ti vanzemaljci mogli bi da odaberu neko telo iz svog Oortovog oblaka i usmere ga ka sigurnoj orbiti u blizini svoje planete. Zatim, mogli bi da taj objekat prilagode svojim potrebama pa da ga, odgovarajućom tehnologijom, promene ili stvore atmosferu.
Po trećem scenariju, koristi se objekat iz nekog zvezdanog sastava, kao što je patuljasta planeta Sedna, koja tokom 11.000 godina putuje na udaljenosti 76-937 AJ od Sunca. Uz odgovarajući tehnološki postupak i vreme, objekat kao što je Sedna mogao bi da se pretvori u brod za bekstvo u svemir. Civilizacije sposobne za takve poduhvate verovatno već imaju svoje planetarne sisteme na udaljenosti od bar 60 AJ od matičnih zvezda.
Četvrti scenario takođe uključuje objekte kakva je Sedna. Kada zvezda počne da se širi, postoji udaljenost na kojoj će objekti biti izbačeni iz sistema i biće van domašaja gravitacije umiruće zvezde. Ako bi vanzemaljci mogli da odrede kada će neki objekti biti izbačeni kao lutajuće planete, mogli bi da ih unapred pripreme i na njima izađu iz umirućeg sastava zvezda.
U navedenim scenarijima, lutajuće planete i druga tela ne bi bile stalan dom već nešto kao čamac za spasavanje. Jer, kako navodi Romanovskaja, zbog slabljenja toplote u njihovoj unutrašnjosti, takve planete ne mogu da dugo održe okeane tekuće vode, ako takvi postoje.

Sredstvo za postizanje cilja

Lutajuće planete, koliko se zna, imaju manje resursa od planeta u zvezdanom sistemu tako da, tokom putovanja, na njima ne bi bilo asteroida za rudarenje ni energije matične zvezde. Na njima ne bi bilo ni godišnjih doba, dana i noći. Na njima verovatno ne bi bilo biljaka i životinja, čak ne ni bakterija. Zato, umesto da lutajuće planete učine svojim staništima, vanzemaljske civilizacije bi mogle da ih koriste za međuzvezdani transport do drugih planetarnih sistema.  
Romanovskaja navodi da civilizacija, koja bi preduzimala takva putovanja više puta, ne bi bežala od umiruće zvezde već bi se širila po galaksiji. Tako bi tzv. roditeljska civilizacija stvorila nove autonomne civilizacije za nastanjivanje drugih planeta, meseca i delova svemira.
Čovečanstvo je sada u ranoj fazi zaštite od udara asteroida i ne upravlja dovoljno klimom na  Zemlji tako da razmišljanje o korišćenju lutajućih planeta za opstanak nije baš opravdano.

Tragovi vanzemaljaca

Romanovskaja ističe da se njen rad pre svega odnosi na naprednije vanzemaljske civilizacije, a ne na našu. Delovanje tih civilizacija moglo bi da stvori razne tehnopotpise i artefakte koji bi bili potvrda postojanja vanzemaljaca. Na primer, napredni vanzemaljci bi mogli da koriste solarna jedra za kontrolu lutajuće planete ili za potrebe kretanja svemirskog broda koji bi poleteo sa lutajuće planete. U oba slučaja, solarna jedra su civilizacijski tehnopotpis.
Infracrvene emisije takođe bi mogle da budu tehnopotpis. Na primer, infracrveno svetlo moglo bi da se emituje po površini planeta, što jeste tehnologija. Takođe, i mešavina različitih talasnih  dužina elektromagnetne energije.

Tragovi otrkiveni teleskopom “Vera Rubin”

Astronomi još uvek ne znaju koliko ima lutajućih planeta, a još manje gde bi ih moglo biti u većem broju. Opservatorija “Vera Rubin”, trenutno u fazi dovršavanja, trebalo bi da snimi prvo svetlo do 2023. Svakih nekoliko noći snimaće celo dostupno nebo, do nasitnijih detalja. U opservatoriji se nalazi najveći digitalni fotoaparat ikada napravljen, snage 3.2 gigapiksela.
Uređaji “Vere Rubin” će otkrivati i prolazne pojave, tj. sve što promeni položaj ili intenzitet svetlosti. Time će se uvećati mogućnosti uočavanja svake lutajuće planete koja se približi Sunčevom sistemu. Možda će neka pomeranja pokazati neke neobične emisije ili zbunjujuće fenomene koji bi mogli biti tehnopotpisi neke vanzemaljske civilizacije?

Z.B.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"