ARHEOLOGIJA

Maja Miljević-Đajić

Gipsane lobanje sa Bliskog istoka

Zagonetka podzemnog sveta

U mnogim drevnim zajednicama smrt nije označavala prestanak života, već početak novog. Na više načina su drevni ljudi pamtili svoje pretke, sve sa ciljem da sećanja na njih traju duže i da se time iskaže poštovanje. Na području Bliskog istoka, oko 9.000 godina p.n.e. tadašnja zajednica je praktikovala jedan drugačiji vid pamćenja svojih dragih. On je podrazumevao postmortalno uklanjanje lobanja iz grobova koje bi, potom, podlegle tretmanu modelovanja uz pomoć gipsa. Ukupan broj otkrivenih lobanja koje su modelovane gipsom na Bliskom istoku iznosi manje od stotinu.

Kada su prvi put otkrivene gipsane lobanje na Jerihonu 1953. godine od strane arheologa Ketlin Kenjon, one su ubrzo postale primarni fokus interesovanja. Brojna pitanja su se pojavila: koja je svrha ove prakse, da li se praktikovalo kod oba pola? U raznim publikacijama autori su predložili različita tumačenja ove prakse, među različitim grupama i različitim periodima. Svrha modelovanja sa jedne strane može biti vezana za kult predaka, neka vrstu reinkarnacije, trofeje neprijatelja, zaštitu protiv zlih duhova neprijatelja i slično.
Uklanjanje lobanja iz grobova i njihovo sekundarno pohranjivanje u drugim grobovima zabeleženo je u kulturi natufijen (12.500-9.500 godina p.n.e). Tretman lobanje dobija na značaju nešto kasnije, tokom prekeramičkog neolita A (PPNA 9500–8800. godine p.n.e) i prekeramičkog neolita B (PPNB 8800–7000. godine p.n.e) na brojnim bliskoistočnim lokalitetima. Drevni ljudi praktikovali su postmortalno uklanjanje lobanja iz grobova i njihovo modelovanje gipsom preko cele i dela lobanje. Školjke bi bile umetnute u očnim orbitama u cilju što realnijeg, odnosno živog izgleda. U većini slučajeva, svod lobanje nije podlegao ovakvom tretmanu, a kod nekih postoji veštačka deformacija lobanje koja je praktikovana dok je osoba bila mlada. U početku se mislilo da je ova vrsta tretmana rezervisana samo za muškarce, međutim, njemu su podlegle i lobanje žena, pa čak i dece.

Proces izrade gipsanih lobanja

Gipsane lobanje su nastale tokom procesa koji obuhvata nekoliko faza. Postmortalno uklonjenim lobanjama stavljan je gips. Nakon gipsa drevni ljudi su stavljali sloj kreča preko lica kako bi ponovo stvorili “živi izgled” ili masku. Često su to lobanje bez donje vilice jer nema mekog tkiva da drži donju vilicu. Lobanja mora da bude suva i potpuno oćišćena od tkiva. U očnim orbitama stavljane su morske školjke kako bi dale što realniji izgled. Gipsane lobanje su uglavnom bile prekrivene crvenom ili braon bojom, a dodavanje tonova različitih boja dovodilo je dodatno do pravog izgleda. Kod nekih osoba, svod lobanje je modelovan prugama od asfalta, iako je to oblast koja obično nije tretirana. Kosa, frizura ili perika su mogle biti dodate gipsanim lobanjama. Međutim, za neke lobanje se postavlja pitanje: da li je svod bio zaista zanemaren ili je ukrašavan frizurama, nekom perikom ili kapom od organskog materijala koji je vremenom nestao ?
Na lokalitetu Ein Gazal, u Jordanu, primećeni su kod nekih osoba, na njihovim licima, tragovi koji ukazuju na tetoviranje, što upućuje da su tetovaže napravljene kako bi se ti ljudi razlikovali od drugih članova zajednice, a verovatno su ih imali i tokom života. Ukoliko je lice podleglo tretmanu, onda svod lobanje nije bio uopšte tretiran. Na licu je nos naknadno modelovan, kao i uši, a usta su negde bila posebno izdubljena. Kao što je već istaknuto, prisustvo donje vilice je retkost - ako su je stavili, onda su je od gipsa izradili. Od svih delova na glavi, najčešće lice podleže tretmanu modelovanja gipsom. U nekim slučajevima je situacija obrnuta, potiljačni deo lobanje se ukrašava, dok lice nije tretirano.

Lobanje dekorisane mrežom od asfalta

Posebno se izdvajaju lobanje iz pećine Nahal Hemar, u Izraelu, zbog drugačijeg vida ukrašavanja. Na šest lobanja primećena je jedinstvena vrsta dekoracije mrežom od asfalta. Sve otkrivene lobanje u pećini su bile bez postkranijalnog dela skeleta. Na potiljačnom delu lobanje bile su modelovane prugama od asfalta, dok facijalni deo nije uopšte tretiran. Budući da su lobanje bile u lošem stanju, najbolje su se očuvale samo tri lobanje na kojima je bilo moguće proučavati ovaj fenomen.
Teško je sa sigurnošću tvrditi da li je nedostatak asfalta na facijalnom delu lica bio nameran ili se, jednostavno, nije dobro očuvao. Pored brojnih gipsanih lobanja iz ovog perioda gde je pažnja bila usmerena, uglavnom, na čitav kranijalni deo lobanje, ovde je pažnja bila usmerena na dekoraciju moždanog dela lobanje u vidu mreže. Čini se da je tanak sloj asfalta bio razmazan po zadnjoj strani lobanje. Zatim su se tanke niti asfalta pripremale valjanjem materijala između ruku, koje su postavljane preko na prvi sloj da bi se stvorio izgled mreže, ili čak kape.

Najstariji ljudski portret iz Jerihona

Među najpoznatijim i najbolje očuvanim gipsanim lobanjama izdvaja se jedna, od šest otkrivenih, iz Jerihona koje je Ketlin Kenjon otkrila 1953. godine. Posebnost ove lobanje je u tome što su kustos Aleksandra Flečer i njen tim iz Britanskog muzeja odradili brojne analize u cilju boljeg saznanja kako je ta osoba izgledala tokom života (3D rekonstrukcija), kako se hranila, da li je podlegla patološkim promenama, kao je lobanja modelovana i slično. Analize su pokazale da je reč o muškarcu, starosti preko 40 godina, koji je živeo pre više od 9.000 godina. Njegova lobanja i donja vilica modelovane su gipsom, izmešanim sa lokalnim peskom, lice mu je bilo od kreča sa blatom ili glinom, što daje svetliju boju i čvrstinu. U očnim orbitama umetnute su školjke koje ukazuju na tragove bojenja. Tim ljudi koji je analizirao tu lobanju otkrio je da je imao jako loše zube što mu je verovatno izazivalo bol. Njegov nos je bio polomljen, ali je povreda zarasla pre smrti. Najupečatljivija karakteristika, otkriven je mikro CT skenom, bila je ta da je njegova glava tokom detinjstva bila vezana duže vreme i time podlegla tretmanu veštačke deformacije koji je doveo do trajne promene oblika glave. Upravo zbog te izuzetne veštine modelovanja praistorijskih ljudi istraživači su uspeli da određenim metodama prikažu kako je ova osoba izgledala tokom života.

Svrha gipsanih lobanja

Gipsane lobanje su kultni predmeti koji stvaraju direktnu vezu između prošlih i sadašnjih generacija. Arheolog Ketlin Kenjon je prva iznela hipotezu o kultu predaka tokom iskopavanja u Jerihonu. Tu teoriju je zasnivala prema analogijama na Novoj Gvineji iz 19. veka, gde su modelovane lobanje predstavljale lobanje predaka čija je želja bila da ostanu u sećanju. Ona je smatrala da lobanje na Levantu odražavaju kult predaka posvećen starcima ili poglavarima.
„Ove na Jerihonu više liče na portrete, pa su i veće šanse da predstavljaju pretke”, navela je Ketlin Kenjon. Međutim, njena teorija, iako privlačna, ne uklapa se u stvarno stanje situacije jer je broj muškaraca i žena čije su lobanje gipsom modelovane bio jednak. Na lokalitetima Koš Hujuk i Tel Ramad utvrđeno je prisustvo dece. Prema arheolozima Storderu i Goringu-Morisu, gipsane lobanje su simbol društvene organizacije. Izbor lobanje je možda napravljen na osnovu  hijerarhijskog sistema. Na ovu novu praksu mora se gledati iz drugog ugla jer je čovek različito pozicioniran u pogledu svoje slike i sveta oko sebe
Pitanje postojanja ovakve prakse ostaje otvoreno. Iako se navodi kult predaka, fertiliteta, neka vrsta reinkarnacije, zaštita od zlih duhova, neprijatelja i sl. verovatno je da su to bili istaknuti članovi zajednice koji su na ovaj način trebalo da budu zapamćeni. Moguće je da su se tokom života fizički razlikovali od ostalih (imali su neku vrstu deformiteta), da su smatrani posebnim pa su ih zato članovi zajednice poštovali i na njih gledali drugačije. Možda su pripadali „generaciji osnivača“ čija je želja bila da ostanu u sećanju na sasvim drugačiji način.

Maja Miljević-Đajić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"