NIKOLA TESLA

Vladimir Jelenković

Počeci elektrifikacije Srbije - Nikola Tesla i Đorđe Stanojević

Rodonačelnici novog električnog doba

Dva prijatelja, gotovo vršnjaka, jedan iz Like a drugi iz Negotinske krajine, živeli su daleko jedan od drugoga, radeći na istom polju elektrifikacije,krajem 19. i početkom 20. veka. Nikola Tesla (1856-1943), genijalni naučnik i pronalazač, živeo je i stvarao u Americi, u okruženju koje mu je omogućilo da uspešno radi na eksperimentalnim istraživanjima i stvori neverovatne izume u najrazličitijim oblastima. Đorđe Stanojević (1858-1921), fizičar, živeo je u Beogradu i stvarao modernu industriju u Srbiji, u potpunosti razumevajući značaj primene električne energije za njen razvoj. Iako su se sreli samo jednom, prilikom Tesline posete Beogradu 1892. godine, ova dvojica izuzetnih stvaralaca doprineli su, svaki na svoj način, počecima elektrifikacije u Srbiji koja, zahvaljujući njihovom delu, postaje jedna od prvih zemalja u Evropi sa savremenim hidrocentralama zasnovanim na Teslinom polifaznom sistemu naizmeničnih struja

Glavni grad Srbije dobija prvu javnu rasvetu na gas 1856. godine. Naravno, samo dva tadašnja fenjera - jedan ispred opštinske zgrade i drugi na Terazijama - nikako nisu mogli da osvetle prestonicu i zato se, tokom sledećih decenija, njihov broj neprestano uvećavao. Tako predsednik beogradske Opštine, u svom izveštaju iz 1884. godine, beleži da Beograd ima 611 opštinskih i 285 mehandžijskih fenjera. Svake večeri pale ih fenjerdžije, zvanični opštinski službenici plaćeni samo za taj posao.
Kako se Beograd razvija tako se otvara i pitanje kako osvetliti ceo grad. Zato Odbor opštine varoši beogradske, na čijem čelu je Nikola Pašić, formira komisiju koja treba da odluči da li će se u gradu uvesti električno osvetljenje, za koje se zalagao Đorđe Stanojević, ili gasno, koje je zagovarao poznati hemičar dr Marko Leko, tvrdeći da električna struja još nije dovoljno proverena kao nov pronalazak.
Tako je 17.oktobra 1890. godine, u opštinskoj dvorani održana konferencija odbora Opštine varoši Beograda, na kojoj je Đorđe Stanojević, tada profesor Vojne akademije i član Komisije za osvetljenje, održao predavanje „O električnoj svetlosti“. Bilo je to nastojanje da Komisija, kako je Nikola Pašić objasnio u svom uvodnom obraćanju, „umoli g. Stanojevića, kao stručnjaka i člana svoga koji se bavio sa električnim osvetljenjem, da iznese svoje nazore o tome, te da pripomogne što je više moguće pravilnijem rešenju toga pitanja“.
U svom dugom i temeljnom izlaganju, Đorđe Stanojević je kroz uporednu analizu naveo niz argumenata u prilog prednostima električnog nad gasnim osvetljenjem. Na sreću, na ovoj konferenciji vođene su stenografske beleške i 30. oktobra 1890. godine beogradske opštinske novine prenele su u celini Stanojevićevo izlaganje kao i raspravu koja je usledila posle toga. Zahvaljujući tome saznajemo da je Dorđe Stanojević, već po završetku Velike škole, sa velikom pažnjom pratio razviće elektriciteta zbog čega je o svom trošku posetio prvu električnu izložbu u Parizu 1881. godine i video praktičnu primenu električne energije u malim i velikim     objektima, a posebno njeno korišćenje u osvetljavanju grada i lokala. Samo dve godine kasnije, ministar prosvete šalje ga u Beč, na drugu električnu izložbu gde je, kako sam kaže, „dopunio svoje študije o elektricitetu“. Posle toga, značajno vreme proveo je u Berlinu, Parizu i Londonu i imao prilike da prouči prednosti i nedostatke gasnog i električnog osvetljenja.

Na osnovu širokog znanja i stečenog iskustva, Stanojević je u svom izlaganju posebno istakao „higijensko gledište“ govoreći o dovoljno jakoj električnoj svetlosti potrebnoj oku i o tome da ima istu boju kao dnevna svetlost. Govoreći o zdravstvenom aspektu, navodi podatke o tome koliko velike količine vazduha utroši jedna gasna lampa, kao i koliko proizvede litara ugljene kiseline. Uz to će posebno istaći činjenicu da „nema slavine koja bi ma kakav gas pa dakle i  svetleći gas mogla potpuno zatvoriti“. Zato će se u svakoj kući koja uvede gas osećati njegov smrad, a uz to će, dodaje on, svako curenje gasa biti potencijalna opasnost za eksplozije i požare, za koje navodi brojne tragične slučajeve koji su se dogodili u evropskim metropolama. Uz higijenske, zdravstvene i industrijske prednosti, Stanojević se posebno osvrnuo i na ekonomske aspekte korišćenja električnog osvetljenja, navodeći ubedljive uporedne podatke o značajno jeftinijoj proizvodnji električne energije. Svoj govor Stanojević je završio rečima: „Higijena je od sviju predloženih vrsta veštačkog osvetljenja izabrala električno; i izbor ekonomije pao je na električno osvetljenje. Prema tome, znam da ću s mirnom savešću odgovoriti i savremenoj nauci i napretku za kojim treba svi da težimo i kome treba svi da spremamo terena u našoj opštini i u našoj državi, ako vam preporučim električno osvetljenje za varoš Beograd“.

Dr Marko Leko, veliki pobornik uvođenja gasnog osvetljenja, usprotivio se ovom rešenju nizom argumenata, navodeći primere nestanka struje u nekim važnim okolnostima, visoku cenu proizvodnjek kao i nemogućnost da se osvetljenje koristi prema potrebi, tvrdeći da se „sve lampe moraju upaliti i ugasiti u jedno isto vreme, onda kada mašina počne ili prestane raditi“.
Konačni izveštaj Komisije, koji je potpisao Nikola Pašić, glasio je: „Beograd, koji teži da postane obrtna mašina između istoka i zapada, ne može ostati neosvetljen. Beograd, kao najbliži zapadu među svim istočnim varošima, mora usvojiti ono osvetljenje koje je nauka u svakom pogledu oglasila za najbolje. Beograd, kao prestonica, mora biti prestonički osvetljen“.
Stanojevićevo rešenje je prihvaćeno, a odbijeno Lekovo rešenje gasnog osvetljenja. Za izvođenje radova formirana je Nadzorna komisija od tri člana, koja je za predsednika izabrala Đorđa Stanojevića. Tako je započela izgradnja termocentrale na Dorćolu, koja je prvu struju za uličnu rasvetu proizvela 23. septembra 1893. godine. Tada je službeno konstatovano da je „prva faza izgradnje osvetljenja varoši Beograda završena i da je električna centrala sa mrežom zvanično puštena u rad“. Tako je Beograd, pre mnogih evropskih metropola i samo 12 godina posle prvih električnih sijalica u svetu koje su od 1881. osvetljavale londonski teatar „Savoj“, dobio električno osvetljenje.

Đorđe Stanojević dovodi Teslu u Beograd

 Početkom 1892. godine, NikolaTesla, tada već uveliko poznati naučnik i pronalazač u SAD, dolazi u Evropu i drži predavanja o rezultatima svojih najnovijih istraživanja pred najuglednijim naučnicima i inženjerima u Londonu i Parizu. Stručna javnost odaje mu velika priznanja za ostvarene rezultate i Tesla doživljava trenutke svoje najveće slave. Saznavši da mu je majka na samrti, prekida boravak u zapadnoj Evropi i odlazi u Liku i Zagreb, da bi se potom uputio u Budimpeštu, grad u kome je dobio prvo zaposlenje u telefonskoj centrali 1881, gde je realizovao svoj prvi pronalazak - pojačivač zvuka u telefonskoj slušalici, i gde je 1882. godine ostvario svoje životno delo - otkriće obrtnog magnetnog polja.
U Beograd stiže vest da je veliki naučnik srpskog porekla konačno tako blizu prestonice Srbije i Odbor Beogradske opštine, na vanrednom sastanku, donosi odluku o formiranju delegacije koja će se uputiti u Budimpeštu i pozvati Teslu da poseti Beograd. Na ovom sastanku „predsednik izveštava Odbor i daje na glas da će učeni Srbin, Ličanin Nikola Tesla pohoditi Peštu; umolio je  dva odbornika i g. Đ. Stanojevića da ga tamo pohode i da ga zamole da učini čast prestonici svoga plemena, našoj varoši Beogradu da bude njen gost koliko mu bude vremena bilo na raspoloženju i da nam tom prilikom, ma i posredno, pomogne svojim u svetu priznatim znanjem, naročito u pitanju našeg električnog osvetljenja varoši“.
Delegacija Beogradske opštine i Inženjerskog udruženja upućuje pismo Nikoli Tesli sledeće sadržine:

„Poštovani Gospodine,
Izaslanici Opštine varoši Beograda i inžinjerskog udruženja iz Beograda
mole vas da nam, kad vam bude ugodno, odredite dan i čas sastanka.
15. maja 1892. u B. Pešti
Đ. M. Stanojević, prof. Voj. akad.
Milan Milašinović
Stevan Čađević
Andra Odavić”

Članovi delegacije su se 17. maja sastali sa Teslom u hotelu „Hungarija”, na večeri kojoj je prisustvovao i Kosta N. Hristić, generalni konzul Srbije u Budimpešti.
List „Srbobran” objavljuje tekst o susretu Tesle i beogradske delegacije:
„Kad je deputacija srpske vlade, opštine i društva došla pred Teslu u Peštu i zamolila ga da posjeti i srpsku prijestonicu, kolijevku njegovih pradjedova, reče Tesla:
‘Sva slava, koju sam doživio, osobito u poslednje vrijeme u Londonu i Parizu, nije mi ništa, sićušno je sve ono prema odlikovanju vašem, gospodo. Kolijevka mojijeh djedova, KraljevinaSrbija... prijestonica Srbinova poziva me - to je odlikovanje za mene veliko i ništa mi na svijetu, u životu mome, neće biti draže od ovog odlikovanja. Ja sam srećan što sam Srbin i tijem imenom ponosiću se dovijeka.’
Ovako je uglavnom Nikola Tesla odgovorio deputaciji. Nema se što ovom dodati do to da se krajiška Srbadija ugleda na svog zemljaka, koji u najudaljenijim krajevima svijeta ne zaboravlja ime srpsko, već ljubi svekoliko Srpstvo svim srcem.
Živio Nikola Tesla!”

Tesla je stigao na beogradsku železničku stanicu oko pola jedanaest uveče, 20. maja po starom, odnosno 1. juna po novom kalendaru. Iako je još ranije izrazio želju da mu se ne priređuje bilo kakav doček, te večeri na stanici su se, osim predstavnika Opštine, brojnih inženjera i činovnika, našli i brojni mladi ljudi iz Velike škole, Bogoslovije i Učiteljske škole koji su želeli da vide i pozdrave svog sunarodnika koji je stekao tako veliki ugled u svetu. Novine su objavile i svoj prvi utisak o Tesli, koji je „lep, crnomanjast čovek, malih tankih brkova, visoka i lepa stasa, vedra čela, izgleda mlađi no što je; pri tome je vrlo prijatan i simpatičan, a njegov blag osmeh privlači čoveka da mu odma pokloni svoje simpatije”.
Štampa je revnosno pratila svaki Teslin korak tokom njegove posete. Tako saznajemo da je „u četvrtak, 21. ovog meseca, prepodne otišao g. Tesla kod gospodina ministra prosvete i crkvenih poslova. Zatim je s gospodinom ministrom išao u Dvor, na audijenciju kod Njegovoga Veličanstva Kralja, koja je trajala gotovo sahat. Potom je pohodio kraljevskog namesnika g. Jovana Ristića, i na podne se vratio u svoj stan, gde ga je dopratio gospodin ministar prosvete...
Posle podne pohodio je g. Tesla Veliku školu, dočekan najsrdačnije od celog profesorskog kolegijuma. U društvu njihovom posetio je najpre Muzej narodni, gde se poduže zadržao; zatim pohodio kabinete, i tom prilikom video i onaj najnoviji pronalazak g. Klerića polipantograf, i izjavio g. Kleriću zahvalnost i zadovoljstvo što je i on, kao Srbin, u isto vreme kad i sam čini znamenite opite elektro-tehničke, uspeo u mehaničkoj nauci jedan korak dalje i pronašao spravu koja će takođe brzo pripomoći naprednom gigantskog koračanju čovečanstva.

U sali Velike škole, celokupna omladina velikoškolska, zajedno sa ostalom prosvetnom omladinom u Beogradu, iščekivala je žudno da vidi toga svog brata, koji tako nadaleko prenese i proslavi ime srpsko. Tačno u 4 časa, pojavi se g. Tesla u sali, praćen svima profesorima V. Škole, a omladina, kao iz jednog grla uzviknu: ‘živeo’, ‘živeo’, i ‘dobronamdošao’... Mlad čovek, rekao bi da mu nema više od 28-30 godina, povisok, suvonjav, visoka čela, smeđih očiju, tankih crnih brkova, brade brijane, skromna i umiljata lica, stade pred omladinu srpsku, i posle nekoliko reči g. Rektora Vel. Škole, koji ga predstavi omladini otpoče milozvučni Teslin glas da prolama nemu tišinu sobnu ovim rečima:
‘Gospodo i braćo! Neobično sam ushićen oduševljenjem kojim me vi predusretate, i oduševljenjem svojim, kad se ja, posle toliko - godišnjeg mog bavljenja na strani, u dalekom svetu, daleko od svoje otadžbine, daleko od vas gospodo, moja mila braćo, nalazim ovog momenta ovde, među vama! Svoju radost, koju ja ovog trenutka osećam, ja ne umem da vam iskažem, ali se radujem što mogu ovom prilikom da pred vama, mila braćo, izrazim svoje svagda najmilije zadovoljstvo: da sam bio, i da vazda ostajem samo Srbin i ništa više.

Dešava se gospodo, da čovek, udaljen od svoje otadžbine, zanet poslom kakvim se ja zanimam, pokadkad i smetne s uma svoje ime, svoju narodnost  i svoju otadžbinu. Ali toga, gospodo, kod mene nikada nije bilo, a nadam se da i neće i ne može nikada ni biti. Ako se ja i ne nalazim među vama, da kao i vi što više privredim na oltaru srpske misli, ja radim drugi posao, na drugi način proslavljam ime srpsko, i na drugi način radim i trudim se da koliko mogu i ja što korisno privredim svome narodu i svojoj miloj braći. Iako ima kakva uspeha u mom radu, iako ima kakve slave i zasluge za čovečanstvo da se pripiše mome imenu, to ta počast još više pripada srpskom imenu, srpskom narodu iz čije sam sredine ja ponikao...’
Iz Vel. škole, Tesla u društvu sa svima profesorimaVel. škole, otišao je na Kalimegdan, koji je svojim položajem i lepotom i samog slavljenika našeg zadivio.”
Na Kalemegdanu je Tesli u čast priređen koncert na kome je vojna muzika Dunavske pukovnije izvela stare srpske marševe. Izvođenjem je dirigovao Davorin Jenko. Tom prilikom nastupao je i hor Akademskog pevačkog društva „Obilić” kojim je dirigovao Josif Marinković, a izvođena su dela Stevana Mokranjca, Stanislava Biničkog, Davorina Jenka i Josifa Marinkovića.
Završni čin Teslinog svečanog dočeka odvijao se u kafani „Smutekovac” koja se, zajedno sa baštom, nalazila kraj prve srpske parne pivare ĐorđaVajferta i predstavljala je jedno od omiljenih izletišta Beograđana.
Na svečanoj večeri koja je započela u 21 čas, okupila se celokupna prestonička inteligencija, predstavnici Opštine na čelu sa predsednikom, inženjeri, lekari, kao i brojni profesori Velike škole i druge ugledne zvanice. Razmenjene su brojne zdravice posvećene dragom gostu, na koje je Tesla nadahnuto odgovarao zahvaljujući na pažnji koja mu je ukazana u prestonici nezavisne srpske Kralјevine i naglašavajući da ovu počast smatra većom od mnogih uspeha koje je postigao u svojoj struci.
Sutradan ujutru Đorđe Stanojević ispratio je Teslu na železničku stanicu, odakle je krenuo nazad u Peštu, a potom nazad u Njujork kako bi nastavio svoja dalja istraživanja na polju elektrotehnike i pripremio se za svoj veliki nastup na Svetskoj izložbi u Čikagu, sledeće godine.

Prva knjiga o Nikoli Tesli na srpskom jeziku

Đorđe Stanojević bio je u velikoj meri upoznat sa naučnim i pronalazačkim delima Nikole Tesle. Teslina poseta Beogradu 1892. godine značajno je uticala na dalji naučno-istraživački rad profesora Stanojevića, koji se od tada zdušno zalaže za primenu Teslinog polifaznog sistema naizmeničnih struja i za izgradnju hidrocentrala u Srbiji zasnovanih na Teslinim pronalascima i rešenjima.
Duboko svestan da je i naučnoj i široj javnosti neophodno obezbediti informacije o Teslinim najznačajnijim dostignućima na polju elektrotehnike, Stanojević 1894. godine u Beogradu objavljuje knjigu „Nikola Tesla i njegova otkrića”. Bila je to prva knjiga o Tesli na srpskom jeziku i druga u svetu, posle knjige Tomasa Komeforda Martina „Pronalasci, istraživanja i tekstovi Nikole Tesle”, objavljene u Americi 1893. godine. U svojoj knjizi Stanojević upoznaje čitaoce sa najnovijim pronalascima Nikole Tesle, objašnjava njihov naučni značaj i sagledava ih u kontekstu najnovijih naučnih i tehničkih dostignuća tog vremena. U predgovoru svoje knjige, Stanojević piše da je „odma po odlasku Teslinom iz Beograda potpisan sporazum sa njim da se prirede svi do tada objavljeni spisi njegovi za štampu. Što samo delo nije moglo ugledati sveta ranije, uzrok nije do potpisa moga već do drugih, stranih smetnji. Ali ukoliko je s jedne strane mana što Teslini radovi tako dockan izlaze pred srpsku publiku, utoliko je s druge strane ovo izdanje potpunije od prvog spremljenog izdanja jer su ovde ušla i docnija otkrića Teslina pa dakle i ona što je on izneo na amerikansku izložbu u Čikagu. Prema tome, ovim je izdanjem obuhvaćeno u glavnome sve što je Tesla izneo pred naučni svet... Najzad smatram za dužnost da ovim putem izjavim u ime sviju čitalaca naročitu zahvalnost samome Tesli, koji je pošiljanjem originalnih matrica za slike olakšao izdavanje ovog dela”.

Prve hidrocentrale u Srbiji zasnovane na
Teslinom polifaznom sistemu naizmeničnih struja

Izgradnjom beogradske termoelektrane1893. godine praktično je započeta elektrifikacijaSrbije. Ključnu ulogu, ne samo na ovom prvom koraku već i u daljim projektima okrenutim uvođenju modernog električnog osvetljenja, imao je profesor Đorđe Stanojević. Kao vrstan poznavalac korisnih svojstava električne energije i adekvatnih tehnoloških rešenja, postao je veliki zagovornik korišćenja vodenih snaga za izgradnju prvih električnih centrala širom Srbije, zasnovanih na Teslinom sistemu polifaznih naizmeničnih struja.
Tako je Stanojević predložio građanima Užica da sagrade prvu centralu ovog tipa u Srbiji. Objasnio je da će podizanjem hidroelektrane imati električno osvetljenje, ali će moći i da podižu radionice u gradu, koje će koristiti električnu struju za pokretanje mašina. Posle obavljenih istraživanja, profesor Stanojević se odlučio za podizanje hidroelektrane ispod samog užičkog grada - tvrđave, gde protiče reka Đetinja. Značajnu ulogu u ovom pionirskom poduhvatu imao je i Mališa Atanacković, predsednik Opštine i član Akcionarskog društva i predsednik Upravnog odbora tkačke radionice. Tako se Atanacković našao u dvostrukoj ulozi. Kao predsednik Opštine morao je da umiruje nemali broj protivnika ovog projekta, a da sa druge strane zajedno sa Stanojevićem obezbedi najbolje inostrane proizvođače i opremu dopremi u Užice. Izgradnja je počela 1. aprila 1899. godine, a kamen temeljac postavio je 3. maja 1899. kralj Aleksandar I Obrenović, na svečanosti kojoj je prisustvovao i njegov otac, kralj Milan. Dopremanje velikih i teških delova buduće centrale obavljeno je specijalno konstruisanim volujskim kolima, februara 1900. U probni rad hidrocentrala je simbolično puštena na Svetog Iliju, 2. avgusta 1900. godine, ujedno i na dan rođenja kralja Aleksandra, koji je po ondašnjim običajima, polažući kamen temeljac za elektranu, postao i njen kum.
Hidrocentrala „Pod gradom“ na reci Đetinji, predstavlja prvu praktičnu primenu Teslinog polifaznog sistema naizmeničnih struja uSrbiji, samo pet godina posle puštanja u rad prve takve hidrocentrale u svetu, na reci Nijagari. Primenjujući kompletan Teslin sistem proizvodnje, prenosa i razvođenja električne energije, osim same centrale napravljen je i dalekovod u dužini od jednog kilometra i sedam transformatorskih stanica.
Ohrabren ovim uspehom, Đorđe Stanojević nastavlja da radi na izgradnji novih hidroelektrana u Srbiji. Već u avgustu 1901. godine, osniva Leskovačko električno društvo i postaje njegov predsednik, što će biti sve do kraja života 1921. godine. U Statutu ovog društva, koji je sam napisao, stoji da je ključni „zadatak ovog akcionarskog društva da vodenu snagu padova Vučjanske reke eksploatiše u obliku električne energije kako za osvetljenje tako i za indutsrijske, poljoprivredne i ostale potrebe“.
Hidrocentrala u Vučju, udaljena oko 17 km od Leskovca, počela je sa radom 1903. godine i imala je ogroman značaj za poboljšanje uslova života građana kao i za razvoj leskovačke moderne industrije. Iako nije bila prva hidroelektrana u Srbiji, nikada nije prestala sa radom, sve do danas. Upravo zato joj je najveće svetsko strukovno udruženje inženjera elektrotehnike i elektronike (IEEE) dodelilo svoje najviše priznanje „Majlstoun“ potvrđujući njen ogroman značaj za istoriju elektrotehnike u svetu.
Već tokom gradnje hidroelektrane „Vučje“, 1902. godine Stanojević osniva Zaječarsko električno društvo za izgradnju hidrocentrale na Crnom Timoku, u Gamzigradskoj banji, nedaleko od Zaječara. Hidroelektrana je prema Stanojevićevoj zamisli trebalo da osvetli grad i pokreće mlinove i mašine u industrijskim postrojenjima.
Radovi na izgradnji počeli su 1908. Godinu dana nakon započetih radova, vlasnik firme „Uroš Milošević i sinovi“ i varoška opština Zaječar sklapaju ugovor o „električnom osvetljenju varoši“. Firma je prema potpisanom ugovoru prihvatila obavezu da u varoši postavi ulično osvetljenje. Gamzigradska hidroelektrana prve kilovate struje počela je da isporučuje krajem 1909. godine. Danju je korišćena za potrebe firmine fabrike zejtina i njenog mlina, kao i vojnog mlina, dok se u večernjim satima struja koristila za osvetljenje varoških ulica. Odmah po početku rada izrađen je Pravilnik za upotrebu električne struje iz postrojenja, kojim su utvrđeni prioritet i cenovnik za uvođenje i davanje struje novim potrošačima. Ko god je hteo da se priključi na varošku mrežu, trebalo je da popuni prijavu koja se nalazila uz Pravilnik i da priloži kaparu. Širenje mreže i postavljanje instalacija novim pretplatnicima bilo je besplatno, a pretplatnici su sami kupovali strujomer. Opština je takođe plaćala za ulično osvetljenje varoši. Hidroelektrana „Gamzigrad“ koja se najpre nalazila u privatnom vlasništvu, ujedno je bila druga (nakon HE “Gradac”) i poslednja privatna hidroelektrana u Srbiji koja je služila u javne svrhe.
Iste, 1909. godine, puštena je u rad još jedna hidroelektrana - „Sveta Petka”, na reci Nišavi. Potom sledi ivanjička HE na Moravici 1911. godine i HE na Peku, namenjena Velikom Gradištu, koja je započela rad 1914. godine, i mnoge druge.
Na kraju, ostaje da se zapitamo: da li bi se Srbija našla među prvim evropskim državama koje su započele razvoj industrije baziran na savremenom načinu proizvodnje, prenošenja i razvođenja električne energije na velike udaljenosti da nije bilo Teslinih izuma koji su predstavljali osnovu druge industrijske revolucije, kao i da istovremeno Đorđe Stanojević nije u potpunosti razumeo značaj Teslinih pronalazaka i vizionarski ih i bez oklevanja primenio u praksi i tako postao rodonačelnik elektrifikacije Srbije?

Vladimir Jelenković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"