SVEMIR

Ivan Kremer

Rudna blaga asteroida

Izazovno bogato okruženje Zemlje

Poslednjih desetak godina privatne kompanije ozbiljno razmatraju mogućnost komercijalne eksploatacije resursa asteroida, najpre onih bližih Zemlji, tzv. Zemlji bliskih objekata (eng. Near-Earth Objects), ali naposletku i daljih, poput asteroida iz Asteroidnog pojasa. Pod time se podrazumeva ekstrakcija vrednih metala potrebnih za visoku tehnologiju, kao i mnogih drugih resursa, poput vode ili fosfora, neophodnih za održivo funkcionisanje ljudskih naseobina u svemiru.

Kao i druge futurističke tehnologije, ovakvi poduhvati pojavili su se najpre u delima naučne fantastike. U takvim prikazima, čovečanstvo kolonizuje Mesec i Mars i, u procesu daljeg širenja kroz Sunčev sistem, razvija infrastrukturnu mrežu svemirskih stanica, baza na prirodnim satelitima i brodova tegljača koji omogućuju korišćenje vrednih resursa - za dalju izgradnju svemirskih naseobina i za slanje nazad na Zemlju. Uvek posebnu pažnu dobija gusti pojas asteroida koji se nalazi između orbita Marsa i Jupitera, svojevrsna granica između unutrašnjih i spoljašnjih planeta. Iako takva budućnost još uvek deluje daleko, čine se koraci ka njenoj realizaciji. Najveći takav korak zasad je početak komercijalne primene raketa sa višekratnom upotrebom, u drugoj polovini dvehiljadedesetih. Umesto da ostali delovi, osim glavne kapsule rakete, koja nosi tovar ili posadu, nakon dostizanja određene visine i odvajanja, padnu na Zemlju i eksplodiraju, kod višekratnih raketa, oni se kontrolisano vraćaju na Zemlju i sleću vertikalno, tako da se mogu ponovo upotrebiti. U još savršenijoj primeni ove tehnologije, moguće je vertikalno uzletanje i kontrolisano vertikalno sletanje čitave jednodelne rakete, odnosno svemirskog broda. To dostignuće znatno je smanjilo cenu lansiranja tovara u Zemljinu orbitu. Time je omogućeno da povratak na Mesec bude vrlo bliska budućnost, a osvajanje Meseca predstavlja uslov za dalje širenje.

Čitav niz privatnih svemirskih kompanija, u partnerstvu sa nacionalnim svemirskim agencijama, narednih decenija, učestvovaće u postizanju stalnog ljudskog prisustva na Mesecu, kao i u početnim koracima eksploatacije lunarnih resursa. Kada takve pionirske kompanije steknu iskustvo rudarenja sirovina pri vrlo niskoj sili teže na Mesecu, prirodni naredni korak će biti eksploatacija resursa obližnjih asteroida. Mesec je svojevrsna odskočna daska i testno područje za eksploataciju ostalih svemirskih tela. Ako se zaista uspešno ovlada eksploatacijom lunarnih resursa, kako za in sito upotrebu tako i za slanje nazad na Zemlju, onda će dalja primena sličnih tehnologija na asteroide biti neupitna. Nakon prvih uspešnih komercijalnih operacija na obližnjim asteroidima, ceo proces širenja imaće svojevrsnu kaskadnu prirodu. Svaka sledeća operacija rudarenja će se nadovezivati na infrastrukturu i iskustva prethodne, a samim tim biti i lakša. Sve ovo će ići ruku pod ruku sa procesom istraživanja i kolonizacije Sunčevog sistema. Eksploatacija resursa svemirskih objekata je preduslov za ljudsku ekspanziju u Sunčevom sistemu jer omogućuje da se gorivo i delovi ne moraju više dovlačiti sa Zemlje, već postaju dostupni usput.

Prva prašina sa asteroida

Prva ozbiljna akademska razmatranja i planiranja procesa eksploatacije asteroida došla su u sklopu euforije nakon sletanja na Mesec, 1969. godine. Primera radi, jedan rad iz 1977. godine sugeriše eksploataciju Zemlji bliskih asteroida iz apolonske i amorske grupe, i to putem transporta sirovina u postrojenja za preradu koja se nalaze u visokoj orbiti oko Zemlje. Nazivi apolonska i amorska grupa odnose se na to koliko blizu Zemlji bliski asteroidi prilaze Suncu u perihelu. Apolonski čak seku Zemljinu orbitu, a amorski dosežu do orbite oko Marsa. Afeli obe grupe asteroida nalaze se daleko, u Asteroidnom pojasu. Tokom osamdesetih i devedesetih, naučnici iz NASA-e bavili su se energetskim potrebama za rudarenje i procesiranje resursa u svemiru, odnosno primeni nuklearne energije u te svrhe. Takođe, postoji primer rada iz 1992. godine koji, između ostalog, predlaže upotrebu prašine sa površine obližnjih asteroida za zaštitu svemirskih stanica u niskoj orbiti oko Zemlje od svemirskog zračenja.
Paralelno sa teoretskim razmatranjima eksploatacije asteroida, od sedamdesetih godina do danas otkriveno je i katalogizovano hiljade novih asteroida koji potpadaju pod Zemlji bliske asteroide. Najnoviji podaci pokazuju da je poznato čak 27.323 Zemlji bliska asteroida. Većina njih je prečnika između nekoliko desetina i nekoliko stotina metara. Za prvobitnu eksploataciju, verovatno su najprikladniji oni prečnika nekoliko stotina metara jer moraju da, sa jedne strane, sadrže velike količine potrebnih sirovina, a sa druge strane da ne budu preveliki zbog lakšeg hvatanja, ili slučajnog usmeravanja njihove putanje ka Zemlji.
Godine 2010. japanska svemirska agencija, JAXA dovršila je prvu uspešnu robotsku misiju susretanja sa Zemlji bliskim asteroidom, uzimanjem uzorka i uspešnim povratkom uzorka na Zemlju. Misija se zvala Hayabusa (u prevodu: Sivi soko), a asteroid sa koga je uzet uzorak zove se Itokava, po čuvenom japanskom raketnom inženjeru. Misija je trajala sedam godina. Robotska letelica Hayabusa, lansirana 2003. godine, susrela se sa asteroidom 2005. godine, a praškasti uzorak manji od 1 gr na Zemlju donela je 2010. godine. Naredne godine objavljeni su rezultati analiza uzorka i pokazali su da je ta prašina materijal identičan onome od koga su sačinjeni meteoriti koji redovno padaju na Zemlju. Nakon te misije, usledila je i Hayabusa 2 misija, pri kojoj je robotska letelica lansirana 2014. godine, susrela se sa asteroidom Rjugu, 2019. godine, a uzorak uspešno vratila na Zemlju 2020. godine. Ovog puta vraćeno je mnogo više uzorka, čak 5,4 gr , pa je deo uzorka dat i međunarodnim partnerima na analizu.
Trenutno je u toku slična NASA-ina misija, OSIRIS-REx. Letelica je lansirana 2016. godine, susrela se sa Zemlji bliskim asteroidom Benu 2018. godine, ali je na njegovu površinu sletela tek 2020. godine. Pri prikupljanju uzorka, određena količina je izgubljena ali, uprkos tome, letelica je na putu ka Zemlji sa između 400 gr i 1 kg uzorka. Povratak letelice planiran je za septembar 2023. godine.

Iako ove prve misije uzimanja uzoraka sa asteroida, izvođene od strane nacionalnih svemirskih agencija, imaju veći značaj za teorijske nauke nego za razvoj industrije u svemiru, iskustvo susretanja sa asteroidom, sletanja i bušenja sigurno je od velikog značaja za buduće procese komercijalne eksploatacije resursa. Uzimanje i dopremanje uzorka nazad važan je korak i dokaz uspešnosti koncepta. Nacionalne svemirske agenicije, poput NASA-e i JAXA-e, istorijski gledano, prave prve korake kada je istraživanje svemira u pitanju. Međutim, današnje vreme pokazuje da su privatne svemirske kompanije te koje donose brzi napredak, usavršavajući ono što nacionalne agencije započnu. Doskora su privatne svemirske kompanije bile samo izvođači radova za nacionalne svemirske agencije, ali poslednje dve decenije izrodile su kompanije koje planiraju i izvode misije potpuno nezavisno od nacionalnih svemirskih agencija. Izvesno je da će takve kompanije preuzeti primat u širenju čovečanstva Sunčevim sistemom.

Tri vrste asteroida

U današnje doba masovne proizvodnje visokotehnoloških uređaja i prelaska na ekološki prihvatljivu industriju, sve je očiglednija neophodnost rudarenja svemirskih resursa, ponajviše onih najbližih: resursa Meseca i Zemlji bliskih asteroida. Sa eksponencijalnim tehnološkim napretkom poslednjih decenija, eksponencijalno raste i potreba za metalima, posebno vrednim metalima poput platinastih metala. Problem predstavljaju dve činjenice. Prva, da je rudarenje tih dragocenih metala na Zemlji dugoročno ekološki neprihvatljivo i nedvosmisleno šteti zdravlju ljudi, kao i ostatku biosfere. Druga, da su mnogi od tih metala u Zemljinoj kori retki, samim tim ih količinski nema dovoljno za potrebe budućnosti.
Tokom formiranja planete, pre više milijardi godina, kada je Zemlja bila vrlo vruća i više u tečnom nego u čvrstom agregatnom stanju, zahvaljujući sili teže, svi teži elementi propali su duboko ka jezgru. To uključuje i vredne metale poput pomenutih platinastih metala i ostalih industrijski važnih metala. Baš iz tog razloga Zemljina kora nije bogata težim vrednim metalima, izuzev nekih malih džepova. Većina vrednih teških metala koji se vade iz Zemlje potiče iz meteorita palih na Zemlju, a ne iz perioda formiranja planete. Logično je da se nameće zaključak da je, umesto sakupljanja ostatataka po Zemlji, pametnije otići na izvor, u svemir. Asteroidi su nastali od preostalog materijala pri formiranju planeta i njihovih prirodnih satelita, tako da oni obiluju sa mnogo većim koncentracijama industrijski vrednih teških metala.
Osim važnih platinastih metala u koje spadaju  rutenijum, rodijum, paladijum, osmijum, iridijum i naravno, platina, mnogi asteroidi obiluju drugim, industrijski bitnim metalima, poput zlata, gvožđa, kobalta, nikla, volframa itd. Prema sastavu, asteroidi se mogu podeliti u tri glavna tipa : C tip (od eng. carbonaceous - ugljenični),  S tip (od eng. siliceous - silikatni) i M tip (od eng. metalic - metalni).
Oko 75 % poznatih asteroida je ugljeničnog tipa, sadrže jedinjenja ugljenika, lako isparljiva jedinjenja i vodu u visokom procentu. Kao rezultat ovakvog sastava, jako su tamni pa ih je teško detektovati, tako da je njihov udeo možda i veći. Nalaze se uglavnom u spoljnom delu Asteroidnog pojasa. Najveći primer ugljeničnih asteroida je Higeja, prečnika 434 km - iako je od njega veća patuljasta planeta Cerera, ranije smatrana za asteroid, koja bi po sastavu takođe potpala u ugljenični tip. Pošto sadrže i elemente poput fosfora, jednog dana asteroidi C tipa će biti vrlo korisni pri kolonizaciji Asteroidnog pojasa jer se fosforna jedinjenja mogu koristiti kao đubrivo za uzgajanje hrane.

Izvor za više miliona godina

Za početno rudarenje, ipak su intresantniji asteroidi silikatnog tipa. Sagrađeni su od metalnih silikata, tako da se iz njih mogu izvući značajne količine korisnih metala. Uglavnom su u pitanju silikati gvožđa i magnezijuma, ali u značajnim količinama sadrže i vredne metale poput zlata ili platine. Primera radi, procenjuje se da mali asteroid S tipa, prečnika svega desetak metara, sadrži oko 650 t metala, a od toga je oko 50 kg onih vrednih poput zlata i platine. Asteroidi silikatnog tipa nalaze se uglavnom u unutrašnjem delu Asteroidnog pojasa i, nešto ređe, u središnjem delu. Najpoznatiji primeri asteroida S tipa su Junona i Evnomija, oboje prečnika oko 250 km.
Najobilniji metalima su, kako naziv nalaže, asteroidi metalnog tipa. Sadrže i do deset puta veće količine metala od silikatnih asteroida, što ih čini izuzetno vrednim. Jedna od hipoteza o tome kako su nastali jeste da predstavljaju ohlađena ogoljena jezgra neformiranih protoplaneta, kojima su omotač i kora nestali u sudarima sa drugim nebeskim telima. Najpoznatiji asteroid metalnog tipa svakako je Psiheja. Procenjenog prečnika oko 220 km, Psiheja je svojevrstan „dobitak na lutriji“ u pogledu vrednih metala pa zbog toga poslednjih godina uživa dosta medijske pažnje. Trenutno je u pripremi NASA-ina misija robotskog orbitera koji bi trebalo da izbliza prouči Psiheju. Letelica će biti lansirana 2023. ili 2024. godine, na Space X-ovoj Falcon Heavy višekratnoj raketi; uz pomoć korišćenja Zemlje za manevar gravitacione praćke, stići do Psiheje najkasnije do 2030. godine. Poznato je da se Psiheja uglavnom sastoji od gvožđa i nikla. Procenjuje se da sadrži količine ova dva metala dovoljne da zadovolje potrebe čitavog čovečanstva na više miliona godina. Vrednost zlata prisutnog u sastavu Psiheje procenjuje se na oko 10.000 kvadriliona dolara, po sadašnjoj ceni zlata. Novinske članke su prethodnih godina preplavili naslovi koji poručuju kako bi rudarenje Psiheje svaku osobu na planeti učinilo milijarderom.

Dopremanje ruda

Kada je reč o strategiji rudarenja asteroida, postoje različiti predlozi. Neki uključuju dopremanje sirove rude sa asteroida nazad na Zemlju, praćeno naknadnom preradom sirovina. Drugi uključuju preradu rude u svemiru i dopremanje gotovih proizvoda nazad. Prethodno uspostavljanje baza i postrojenja na Mesecu otvara mogućnost dopremanja čitavih asteroida u orbitu oko Meseca, njihovo rudarenje u orbiti i naknadnu preradu sirovina u postrojenjima na površini Meseca. Ovakav pristup ima daleko više smisla za daleke asteroide, poput onih iz Asteroidnog pojasa. Njihovo rudarenje i prerada ruda u Pojasu značila bi da se do njihove udaljene lokacije mora poslati složena mašinerija i da će ljudi koji budu radili provesti puno vremena u putu do samog asteroida. Ne treba zaboraviti složenost i cenu održavanja ljudskog života tokom dugih svemirskih letova, kao ni opasnost od predugog izlaganja astronauta svemirskom zračenju. Zato bi idealan scenario predstavljao dopremanje asteroida u lunarnu orbitu uz pomoć velike robotske tegljačke letelice. Takva letelica bi se najpre susrela sa asteroidom, daleko u Pojasu, ili bliže, ukoliko je neki od Zemlji bliskih asteroida u pitanju. Zatim bi se parkirala u stabilnu orbitu oko asteroida, uskladila brzinu sopstvenog obrtanja oko asteroida sa njegovom brzinom obrtanja oko svoje ose i konačno, koristeći poseban mehanizam, nalik na harpun, spojila sebe za asteroid. Zatim bi, u narednom koraku, uz pomoć svog pogona, najpre zaustavila obrtanje asteroida oko svoje ose, a onda se uputila, zajedno sa spojenim asteroidom, na putovanje ka lunarnoj orbiti. Tamo bi već postojala odgovarajuća lunarna orbitalna stanica koja bi dočekala letelicu i asteroid. Takva stanica u orbiti oko Meseca, sa asteroidom parkiranim u sklopu nje, omogućila bi da astronauti rade na operacijama rudarenja pri kratkim misijama, koje traju nedeljama, za razliku od višegodišnje misije rudarenja asteroida u samom Pojasu. Drugim rečima, astronauti bi provodili više vremena vadeći rudu, nasuprot tome da gube vreme, troše resurse i izlažu se opasnosti na putu do asteroida. Još jednostavniji scenario bi predstavljao da letelica koja doprema asteroid ujedno čini i orbitalnu stanicu za rudarenje. Lunarna orbita je mnogo sigurnije rešenje od  Zemljine orbite, pošto uvek postoji mogućnost greške i usmeravanja asteroida u sudar sa nebeskim telom u čijoj orbiti se nalazi.

Premeštanje asteroida iz jedne u drugu orbitu

Na početku ove revolucije, pre uspostavljanja lunarnih postrojenja i orbitalnih stanica, verovatan je rizik dopremanja Zemlji bliskih asteroida u orbitu oko Zemlje. Radi sigurnosti, ti asteroidi bi trebalo da budu omanji, veličine i sastava sličnog meteroidima koji redovno sagorevaju pri prolasku kroz atmosferu, pri padu na Zemlju. To bi značilo da se počinje od asteroida silikatnog tipa, eventualno manjih metalnog tipa. Sa druge strane, veći asteroid metalnog tipa, u slučaju usmeravanja ka Zemlji, ne bi sagoreo u atmosferi i predstavljao bi veliku opasnost. Srećom, takvi asteroidi se nalaze daleko, u Asteroidnom pojasu, tako da ne potpadaju pod one koji će biti meta početnih operacija rudarenja, a samim tim ni one koji bi bili dopremani u orbitu oko Zemlje.
Kada je reč o izboru prvih kandidata za operacije rudarenja Zemlji bliskih asteroida, bitan parametar jeste delta-v, odnosno promena brzine potrebna da se dati asteroid (ili bilo koji objekat u svemiru) prebaci iz njegove postojeće orbite u neku drugu orbitu. Taj parametar nije isto što i fizička promena brzine tela u klasičnoj fizici. Objekte sa nižom vrednošću delta-v, u svemiru je lakše pomerati iz jedne orbite u drugu, odnosno za to je potreban slabiji potisak. Shodno tome, Zemlji bliski asteroidi sa najnižim vrednostima delta-v čine podgrupu tzv. lako-dohvatljivih objekata (eng. Easily Recoverable Objects). Oni su verovatni kandidati za dopremanje u Zemljinu orbitu. Primer jednog takvog asteroida je apolonski asteroid Nerej.

Okean kao kosmodrom

Same tehnike rudarenja asteroida u svemiru, pri vrlo niskoj sili teže, iako počivaju na istim principima kao rudarenje na Zemlji, ipak će imati svoje posebnosti. Slično kao na Zemlji, biće potrebno bušenje ogromnih rupa. Razlika je u tome što će oslobođena prašina i kamenje pri niskoj sili teže, čija jačina zavisi od mase asteroida, formirati oblak koji bi mogao predstavljati smetnju. U izbušene rupe, slično kao na Zemlji, upumpavaće se vruća tečnost ili gas koji će ekstrahovati korisne supstance. Bilo koja oprema za bušenje će morati da bude pričvršćena za asteroid. Pošto se radi o rudarenju u svemiru, moguće je i korišćenje velikih ogledala za usmeravanje Sunčeve svetlosti ka asteroidu, ili pak lasera, u cilju zagrevanja. Tada bi lako isparljiva jedinjenja isparavala i bivala sakupljana. Neki radovi predlažu i mogućnost korišćenja biološkog rudarenja, odnosno korišćenja mikroorganizama u cilju ekstrakcije određenih supstanci iz asteroida. Ukoliko se prva postrojenja za rudarenje asteroida budu nalazila u orbiti oko Zemlje, moguće je jeftino slanje iskopanih sirovina, ili pak proizvoda prerade sirovina, na Zemlju putem komercijalnih kapsula. Takve kapsule danas već postoje. Pri slanju proizvoda na Zemlju, one bi padale u okean, gde bi ih čekali brodovi.
Da bi opisane strategije i tehnike rudarenja asteroida postale realnost, najpre je potrebno da privatne kompanije investiraju velike količine novca u istraživanje i razvoj. Osim toga, kasnije treba investirati u izgradnju infastrukture u orbiti i letelica za dovlačenje asteroida. Naravno, prvi poduhvati mogu biti i timski rad više kompanija, uz saradnju sa državnim agencijama. Ovo je vrsta investicije koja se ne isplati na kratak rok, ali ima potencijal da na duži rok donese ogromnu zaradu pa čak i da promeni postojeći ekonomski sistem čovečanstva. Kada neki od metala koji su danas retki i skupoceni na Zemlji postanu široko dostupni usled rudarenja lunarnih i asteroidnih resursa, to će sniziti njihovu tržišnu vrednost, što ne zvuči dobro potencijalnim investitorima. Šira dostupnost će otvoriti mogućnost njihove upotrebe u nove svrhe, za koje se danas ne bi usudili da ih koristimo.

Po uzoru na aluminijum

Istorijski, uzoran je primer aluminijuma. U prošlosti, dok nisu postojale tehnologije jeftinog  masovnog dobijanja aluminijuma iz rude, bio je redak. Jedno vreme bio je skuplji od zlata. Upotrebljavao se samo za mali broj stvari. Kada su, krajem 19. veka, razvijene tehnologije njegovog dobijanja u velikim količinama, cena je drastično opala, a aluminijum se počeo upotrebljavati za niz stvari za koje se i danas koristi. Moguće da će se slično desiti, ni manje ni više, nego sa zlatom, i to baš kao posledica rudarenja asteroida? Jedna od današnjih primena zlata jeste premazivanje kaciga astronauta radi zaštite od zračenja i toplote. Kada bi cena zlata drastično opala, možda bi otpočela upotreba premazivanja stakla na prozorima zgrada zlatom u svrhu manjeg zagrevanja zgrade tokom letnjih dana, samim tim i manjom potrošnjom struje na hlađenje zgrade. Ono što predstavlja problem u takvoj sudbini zlata jeste to da čovečanstvo zlato posmatra kao valutu i opisane promene u dostupnosti i ceni zlata bi potencijalno mogle da obore čitavu ekonomiju.
U daljoj budućnosti, eksploatacija svemirskih resursa, zajedno sa održivim i čistim izvorom energije, verovatno nuklearnom fuzijom, mogla bi značiti da svi materijalni resursi budu dostupni svima i da ceo koncept vrednosti novčane valute i privatnog vlasništva možda bude prevaziđen. Dakle, eksploatacija resursa asteroida dalekosežno bi mogla da promeni ekonomsko ustrojstvo čovečanstva i dovede ga do višeg nivoa uređenja društva.
Ovo ne znači da inicijalno neće biti dovoljno profita za kompanije, uprkos velikim troškovima investiranja, snižavanju tržišne vrednosti skupocenih metala i dalekosežnom potencijalnom obaranju ekonomije. Osim profita, učešće u ovako veličanstvenom poduhvatu, datim kompanijama će doneti ogroman marketing i upis u istorijske udžbenike. Takođe, rudarenje prvih asteroida inspirisaće generacije mladih ljudi da studiraju prirodne i tehničke nauke, na sličan način kako je to učinilo prvo sletanje na Mesec, 1969. godine.

Nova zelena tranzicija

U poslednjih par decenija, bilo je kompanija koje su pokušale, ili još uvek pokušavaju da budu pioniri u rudarenju asteroida. Možda najpoznatiji primer propalog pokušaja predstavlja kompanija „Planetary Resources“. Tri godine nakon osnivanja, godine 2012. predstavila je plan za proizvodnju, postavku u orbitu i prodaju malih, ekonomski pristupačnih, orbitalnih teleskopa. Pomenuti teleskopi trebalo je da budu korišćeni za praćenje Zemlji bliskih asteroida, ali i prodavani komercijalno za druge svrhe, što bi kompaniji obezbedilo dovoljno kapitala za realizaciju daljih faza razvoja, koje bi uključivale slanje letelice-presretača na neki od asteroida, kao i izgradnju svemirskog skladišta goriva za letove do 2020. godine, zasnovanog na ekstrakciji vode iz asteroida. Iz vode bi se onda elektrolitički dobijali vodonik i kiseonik, koji bi služili kao raketno gorivo. U kompaniju su tokom godina investirali pojedinci poput Lerija Pejdža, jednog od osnivača „Google“-a, inženjerske kompanije poput „Bechtel“ korporacije, čak i države poput Luksemburga. Sve što je naposletku kompanija uspela jeste da lansira dva satelita, 2015. i 2018. godine. Nakon što nije uspela da obezbedi veliku investiciju koja je očekivana krajem 2018. godine, kompanija je napustila planove, podelila otkaze i na kraju bila kupljena od strane tehnološke kompanije „ConsenSys“. Dobra stvar je da je, u maju 2020. godine, pomenuti novi vlasnik, načinio svu intelektualnu svojinu „Planetary Resources“-a javnim dobrom. Sličnu sudbinu doživela je i kompanija „Deep Space Industries“, osnovana 2013. godine. Ta kompanija je obećavala izbor asteroida i povratak uzoraka na Zemlju do 2016. godine, a početak komercijalnog rudarenja već 2023. godine. Pomenuta kompanija prodata je 2019. godine bez značajnih uspeha. I osnivač „SpaceX“-a, Ilon Mask javno je izrazio intres za rudarenje asteroida. Posebno je popularizovao asteroid Psiheju, kao izvor dragocenih resursa. Pre ili kasnije, u vrlo bliskoj budućnosti, nekoj kompaniji, ili grupi kompanija, poći će za rukom da osmisle ekonomski održiv plan koji će rezultovati početkom komercijalnog rudarenja asteroida. Ponekad presudni faktori za uspeh budu i druge okolnosti poput istorijskog trenutka, ili neočekivanog otkrića. Okolnost koja ide na ruku budućim interesentima za ovakve poduhvate jeste predstojeći povratak na Mesec i cela euforija javnosti koja će pratiti taj proces, kao i geopolitička takmičenja koja će obeležiti osvajanje Meseca.
Ranije je pomenuta i ekološka neophodnost prestanka zemaljskog rudarenja mnogih industrijski važnih metala. To je neizostavan deo zelene tranzicije čovečanstva. Ironično, mnoge tehnologije potrebne za postizanje pomenute zelene tranzicije iziskuju velike količine upravo tih metala čije se rudarenje na Zemlji mora postupno ukidati. Primera radi, platina je neophodna za solarne panele, a koristi se i za proizvodnju vetrenjača. Ovo znači da se izmeštanje ekstrakcije vrednih metala u svemir savršeno uklapa u proces zelene tranzicije čovečanstva i rešava gore opisanu kontradiktornost. Deo zelene tranzicije je i rešavanje problema klimatskih promena. Sa stanovišta emisija CO2, prema proračunima i proceni Andreasa Hajna, sa Univerziteta Pariz Saklej, sagorevanje raketnog goriva u atmosferi za odlazak na neki od obližnjih asteroida, ekstrakciju 1 kg platine i povratak rezultovalo bi emisijom oko 150 kg CO2 dok, nasuprot tome, rudarenje 1 kg platine na Zemlji rezultuje emisijom oko čak 40 000 kg CO2. Pri tome, neka raketna goriva uopšte ne emituju CO2 - ali emituju druge gasove sa efektom staklene bašte.
Rudarenje lunarnih i asteroidnih resursa izvestan je deo zanimljive i relativno bliske budućnosti. Oni mlađi privilegovani su što će biti deo ovog presudnog transformativnog momenta u ljudskoj istoriji. Ne samo da će čovečanstvo simbolički napustiti svoje gnezdo, nego će se, kroz taj proces, dodatno ujediniti i sazreti. Sada to nije slučaj, iako se pre par decenija činilo da se stiglo do te tačke. 

Ivan Kremer

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"