VOĆE
Dubravka Marić
Očuvanje vrsta
Zlatna autohtona jabuka
Pandemija koja lagano jenjava poremetila je ljudske živote i odložila mnoge planove. Upravo u trenutku proglašenja njenog početka 2020. godine, objavljeno je jedno značajno naučno delo: monografija „Autohtone sorte jabuke u Srbiji i Crnoj Gori“ dr Evice Mratinić, redovnog profesora u penziji Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ova knjiga, koja predstavlja svojevrsnu „banku gena“ i „banku znanja“ za sadašnje i buduće generacije njenih kolega koji se bave oplemenjivanjem, sada dobija i prvu medijsku pažnju. Ona je plod profesorkinog tridesetogodišnjeg rada sa saradnicima na terenu i u laboratoriji.
„Autohtone sorte jabuke u Srbiji i Crnoj Gori“ dr Evica Mratinić |
„Za voćarstvo sam se opredelila da bih se bavila selekcijom voćaka i stvaranjem sorti. Ovo što mi voćari radimo je ‚organizovano‘ bavljenje prirodom. Ali, ja sam oduvek imala afinitet prema spontanoj prirodi, pa otuda moje interesovanje za samoniklo voće i autohtone sorte voća. Na to me je nadahnuo i profesor Dušan Stanković, osnivač Katedre za voćarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, koji je stalno isticao značaj samoniklih vrsta voćaka i autohtonih sorti voća. On je bio protiv upotrebe termina ‚divlje‘ jer je to podrazumevalo nešto negativno. Zato je uveo izraz samonikle vrste voćaka, koji sam i ja prihvatila“, kaže dr Evica Mratinić, profesor u penziji Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Termin samonikle vrste voćaka, ukazuje na to da su ove vrste voćaka nastale spontano, odnosno da ih niko nije sadio, gajio i održavao. Sa druge strane, autohtone sorte predstavljaju sorte nepoznatog genetskog porekla, čije se geografsko poreklo pretpostavlja. Prostije rečeno, sorta je sve što se nalazi na poljoprivrednom zemljištu, a samoniklo voće je ono što se sreće po šumama, živicama i međama (kao što su: borovnica, glog, trnjina, drenjina, oskoruša, brekinja i drugo).
dr Evica Mratinić |
„Autohtone sorte svakako ne mogu biti ‚divlje sorte‘, jer nisu nastale spontano. Nikada ih niko nije zvanično priznavao osim neposrednih malih proizvođača koji su ih gajili uglavnom u brdsko-planinskim područjima, koja su izrazito voćarskog i stočarskog karaktera, ali gde nije bilo komercijalnog gajenja sorti. Znači, oni su ih i priznavali samim tim što su ih gajili, a gajili su ih jer su im koristile“, kaže profesorka Mratinić. Ona kaže da su se čak i u Vojvodini, koja je izrazito ravničarsko i ratarsko područje, pojavljivale pojedinačne autohtone sorte jabuke koje su gajene u malom obimu.
„Pri definisanju termina ‚autohtone‘ sorte jabuke koristila sam definiciju profesora Niketića, koji je, polovinom prošlog veka, bio jedan od najvećih poznavalaca sortimenta jabuke. On je rekao da su autohtone sorte sve one sorte koje su za naše krajeve vezane od davnina, čije se poreklo ne zna ili, ako se šta zna, to je neizvesno, a mogu da se gaje bez velikog upliva čoveka. Na teritoriji Srbije, autohtone sorte jabuke su uglavnom zastupljene u brdsko-planinskom području, gde je svaki domaćin u okviru svoje okućnice (zbog čega se to naziva i okućničko gajenje) imao bar desetak stabala jabuka i više stabala šljiva da bi prozvodio rakiju za sebe. Zato okućničko gajenje autohtonih sorti nije intenzivno gajenje, kao što je to plantažno, već je izrazito ekstenzivnog tipa“, objašnjava prof. dr Evica Mratinić.
U knjizi „Autohtone sorte jabuke u Srbiji i Crnoj Gori“ je obrađeno više od 350 autohtonih sorti jabuka (svaka je adaptirana na određeno zemljište i određenu klimu). U njoj je takođe predstavljeno 17 područja gde se one gaje, a koja su povezana sa administrativnim opštinama u Srbiji. To su: Subotica, Novi Sad, Vršac, Kuršumlija, Čačak, Pirot, Požega, Kruševac, Niš, Zaječar, Brus, Peć, Loznica, Mionica, Knić, Trstenik i Raška. Crna Gora praktično ima samo jedan reon koji je značajan za gajenje kontinentalnog voća (područje Bijelog Polja). S obzirom na to da se neke od tih jabuka pojavljuju i na primorju, dodat je još jedan reon u Crnoj Gori - takozvani primorski.
Ambarača - Brus
Budimka - Požega
Beolojabuka - Raška |
„Zašto sam napisala sorte ‚jabuke‘ umesto ‚jabuka‘? Sorte jabuka potiču od većeg broja vrsta roda Malus. To su ‚vrste‘ u sistematskom smislu. Međutim, kada kažemo ‚jabuka‘, mislimo (jezički) na jednu vrstu voća. Tada, čisto jezički posmatrano, podrazumevamo da je kruška druga vrsta, a da je dunja treća vrsta voća, i tako dalje. Zato je ovde ‚jabuka‘ u jednini. U biološkom smislu, jabuka je postala od više vrsta roda Malus, koje su prisutne u spontanim populacijama i na koje čovek nije direktno uticao“, ističe profesorka Mratinić. Prema njenim rečima, indirektan uticaj čoveka na spontanu floru, ogleda se kroz klimatske promene i aerozagađenja čije su krajnje posledice gubitak pojedinih biljnih vrsta, smanjenje njihove rasprostranjenosti i suočavanje sa mnogim novim biljnim bolestima i štetočinama.
Pogodne za industrijsko gajenje
Rezultati hemijskih analiza su pokazali da je najbolji kvalitet ploda autohtonih sorti postignut na visinama između sedam stotina i hiljadu metara. Ovo je u skladu sa pravilom da što je veća visina na kojoj se gaji voće, viši je i kvalitet ploda. Iako je reč o izuzetno kvalitetnim sortama (prema hemijskim kriterijumima kao što su: količina suve materije, kiselost, aroma i drugo), one imaju neke druge nedostatke. Naime, većina ovih sorti je veoma osetljiva na bolesti i štetočine.
„Međutim, kada uporedimo autohtone i standardne sorte jabuka, videćemo da nema velike razlike. One nisu ništa osetljivije od standardnih sorti, nego su prosto gajene u ekstenzivnim uslovima. To znači da se o njima vrlo malo brinulo. Jedina agrotehnička mera je bila prisustvo domaćih životinja u voćnjaku - kad prase projuri, pa rije i ostavi izmet. Nigde u svetu ne postoji sorta koja je otporna na sve moguće bolesti. Zato mi uvek govorimo o otpornosti prema glavnim bolestima: čađavoj krastavosti ili pepelnici. Većina autohtonih sorti su osetljive na obe. Šumatovka je poznata po otpornosti i kod nje nikada nećete videti ništa od čađave krastavosti, pepelnice i drugih bolesti. Ali zato, kada na pijaci vidite budimku bez krasti, koja je naizgled lepa - znajte da je prskana, jer je ta sorta izuzetno osetljiva na čađavu krastavost. Malo je sorti koje ispunjavaju sve pozitivne kriterijume. Može se reći da dobar kvalitet ploda nikada ne ide sa otpornošću. One koje su izuzetno kvalitetnog ploda su i vrlo osetljive na bolesti i štetočine“, kaže profesorka Mratinić i ističe da kod većine autohtonih sorti jabuke preovlađuje sitan plod.
„Međutim, to uopšte nije nedostatak jer velika krupnoća ploda kod voća i nije neka vrlina. Krupne sorte uglavnom ne postižu visok kvalitet. Neki autori koji nemaju nimalo afiniteta prema oplemenjivanju, odnosno stvaranju sorti, reći će da one nemaju ni kvalitet. Slažem se. One su mnogo lošijeg kvaliteta od standardnih sorti, ali njima taj kvalitet ne mora da bude jedina prednost. Kvalitet je bitan, i najbitniji za stone sorte. Među autohtonim sortama ima malo onih koje mogu da budu stone sorte, da se jedu u svežem stanju. One se koriste uglavnom kao sorte za preradu. Među komercijalnim sortama jabuka, jonatan predstavlja sinonim za kvalitet ploda. Kod njega je sve harmonično: i odnos šećera i kiselina, i aromatične materije. E, to je pojam visokog kvaliteta. Autohtone sorte ne moraju da budu takvog kvaliteta da bi bile korišćene, ali moraju da budu vrlo rodne da bi se upotrebile kao industrijske sorte“, ukazuje prof. dr Evica Mratinić. To se može postići samo ako bi se autohtone sorte jabuka gajile kod većeg broja proizvođača u brdsko-planinskom području.
„Mislim da bi se bar sedamdeset odsto proučenih sorti moglo odmah gajiti u komercijalnoj proizvodnji, kao industrijske sorte. One čak mogu i da se ne štite, iako su osetljive prema bolestima. Zašto? Pa, za preradu vam nije toliko bitan spoljašnji izgled. Sve te bolesti se javljaju na površini, smanjuju krupnoću ploda, kvare mu izgled, a ne utiču toliko na njegov kvalitet. Međutim, da bi ljudi to gajili, da bi im se isplatilo, neko to posle mora da otkupi“, upozorava profesorka Mratinić, podsećajući na nekadašnji neuspeh svoje struke u pokušaju da „Vino Župa“ izvozi sokove od autohtonih sorti jabuke u SAD.
„U siromašnim državama, kao što je naša, ne isplati se gajenje industrijskih sorti jer komercijalno gajenje podrazumeva redovnu primenu agrotehničkih mera, makar i redukovanih. Činjenica je da će troškovi proizvodnje gajenja autohtonih sorti biti minimalni, ali počev od visokih transportnih troškova do prerađivačkih kapaciteta i niske otkupne cene ploda industrijskih sorti, proizvođačima se njihovo gajenje ne isplati. Najviše im se isplate stone sorte, pa kada ostane ono što ne može da se proda - treća klasa, možda čak i druga, to ide u preradu za kaše, džemove, rakiju“, navodi prof. dr Evica Mratinić. Ona takođe ističe da iako se proizvodnja sadnog materijala i sadnja autohtonih i standardnih sorti jabuka ne razlikuju, autohtone imaju znatno niže troškove održavanja, a i dugovečnost je za sada mnogo veća.
Otporna planinska petrovača
Da nije bilo zemljotresa u Brusu 1985. godine, pitanje je da li bih krenula da se tako intenzivno bavim autohtonim sortama. Naravno da tada nisam prvi put bila na selu, ali sam se oduševila kada sam videla šta tamo ima. Našli smo se i u selu Kriva Reka na 1.400 metara nadmorske visine, gde voće inače sazreva kasnije. Bio je jun mesec, a domaćin je izneo plodove jabuke pod imenom petrovače. Upitala sam ga kako to da je petrovača tako rano sazrela na ovoj visini (umesto početkom jula), a on je odgovorio: ‚Dete moje, nije ona to sad sazrela; ona je sazrela još u novembru.‘ Mi je nazivamo petrovača, jer njeni plodovi mogu da se čuvaju do Petrovdana (12. jula). Možete da zamislite koliko je to otporan plod, ako je uspeo da se čitavih godinu dana očuva u običnim uslovima seoskog trapa! Takva jabuka može da posluži kao početni roditelj za prenošenje otpornosti za čuvanje, a to je bitno bez obzira na to što se sada lako uvozi“, objašnjava profesorka Mratinić. |
„One su mnogo prilagodljivije na skromne uslove gajenja, uspevaju uz manje đubrenja, na siromašnijim zemljištima i bez zaštite. Ako su namenjene za prodaju, onda mogu da se prskaju, ali i ne moraju. I opet je to redukovano prskanje, i uvek zdravija sorta. Standardna sorta jabuke se prska, u proseku, 15, 16 puta, pa do 24 puta. Autohtone sorte bi mogle da prođu sa pet, šest prskanja. To je ekonomski jeftinije i biološki zdravije. Mogu i da se đubre, ali na tri-četiri godine, a ne svake godine kao standardne sorte. Mogu, ali i ne moraju da se redovno orezuju“, ističe dr Evica Mratinić, profesor u penziji Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu i autor monografije „Autohtone sorte jabuke u Srbiji i Crnoj Gori“.
Kvalitet i otpornost ne idu zajedno
Autohtne sorte jabuke su značajne jer su prilagođene za život na određenom području, pa se prilikom sadnje za glavnu sortu uvek uzima neka koja je sa tog područja, a može se probati i sa nekom sa druge lokacije. U Srbiji su dve sorte rasprostranjenije od ostalih. Budimka i kolačara se sreću u skoro celoj Srbiji, a kolačara i u Slavoniji i Bosni. Ostale su vezane za lokalitete, reone i područja. Tako je u Zaječaru je poznata - timočanka, a u Toplici - šarunka i biridžika, u Raškoj - vedričanka, u Kniću i Čačku - kablarka, u Brusu - drenjajka u Mionici - toličanka i druge. One su važne i zato što predstavljaju banku gena.
 |
 |
Belovka - Trstenik |
Crvenika - Niš |
„Oplemenjivanjem jabuke se svake godine stvaraju nove i bolje sorte, po nekim osobinama. Međutim, moje iskustvo koje je dugo nekoliko decenija, pokazuje da je sve bolji kvalitet a sve manja otpornost! Znači, kvalitet i otpornost ne idu zajedno. I onda se mi često opredeljujemo da je bolje gajiti nešto što je manje kvalitetno, ali je otpornije i lakše za proizvodnju“, kaže profesorka Mratinić. Ona takođe ističe da klimatske promene menjaju i tehnologiju gajenja, a da glavni problem, pri tom, predstavlja nedostatak vode. Zbog toga se već sada, prilikom podizanja novih intenzivnih zasada, obavezno projektuje sistem za navodnjavanje - što poskupljuje proizvodnju.
 |
 |
Kuljača - Peć |
Mioljača - Mionica |
„Ne može baš da se kaže da ćemo ostati bez jabuka, ali bogatija je i sigurnija ona zemlja koja ima svoje genetičke resurse. Profesor Stanković i njegovi savremenici su 1989. uspeli da započnu formiranje banke gena autohtonih sorti voćaka na području SFRJ. Bio je to velik i skup projekat koji je finansirala država. Kolekcioni zasadi autohtonih sorti koji su čuvani u naučno-istraživačkim institucijama nisu mogli biti večni, pa moraju da se periodično obnavljaju. Ne znam šta se desilo sa ostalim kolekcijama u Srbiji, ali su me kolege sa mog Fakulteta obavestile da su one koje smo mi čuvali na fakultetskom dobru ‚Radmilovac‘ kod Grocke, morali da svedu samo na one sorte za koje se misli da će biti komercijalne, jer država više ne finansira održavanje kolekcija. To onda više nije banka gena, nego kolekcija selekcija, ali i to je nešto. S druge strane, kalem grančice koje se prikupljaju u okviru projekata koje finansira EU na Balkanu odlaze sa ovih prostora. Mada, i ranije je bilo tako. Suviše smo nemarni. Međutim, ako i propadne nešto od ovoga što sam ja pronašla tokom svojih istraživanja, ima još mnogo toga gde nisam ni prišla“, zaključuje dr Evica Mratinić.
 |
 |
Ovčiji nos - Zaječar |
Vedričanka - Brus |
Nije loše podsetiti se da u svetu postoji preko deset hiljada sorti jabuke i da samo 15 sorata čini devedeset procenata svih jabuka koje se prodaju u prodavnicama. Vreme je da već jednom počnemo da poštujemo, gajimo i jedemo jabuke koje su cenili naši preci, ali i da ih sačuvamo za buduće generacije.
 |
 |
Šećerlija |
Stablo Kolačare - Knić |
Uvoz zamenio selekciju
„Na hiljadu metara nadmorske visine, u selu Blaževu, u opštini Brus, kod samo jednog seljaka sam pronašla sortu nazvanu kiseljaja. Krupnog ploda, glatke površine, zelene boje, spolja slična standardnoj sorti greni smit koja je treća klasa. Pokazalo se da sadrži preko dvadeset odsto suve materije, kao najbolje komercijalne sorte; kiselina skoro dva odsto, meso je sočno, fine sitno-zrnaste strukture. Poređenja radi, zlatni delišes ima suve materije oko 19- 20 odsto, što znači da je bogat suvom materijom, ali zato kiselina ima od 0,30 do 0,40 odsto. I to je njegov nedostatak. On je sladak, i kao takav je izvanredan, ali to sa sobom nosi nedostatke - ne može dugo da se čuva, brzo brašnjavi i dobar je samo dok je najsvežiji. Kiseljaja i, uopšte, sorte koje imaju mnogo kiselina mogu da se čuvaju veoma dugo. Evo i jednog paradoksa. Osamdesetih i devedesetih godina, jedan od ciljeva selekcije je bio da se pronađe domaća sorta sa više kiselina, koja se može dugo čuvati u određenim uslovima. Danas to uopšte nije interesantno zbog uvoza. Ništa lakše nego uvesti tek ubranu jabuku iz Australije. U čemu je problem sa kiseljajom? Na njenom primeru ću navesti koliko su autohtone sorte strogo adaptirane na određene uslove. Mi smo nju sa tih hiljadu metara iz Blaževa, preneli na naš Radmilovac. I šta se desilo? Kiseljaja je bila vrlo rodna, bila je veoma krupna, ali je izgubila kiseline za dve trećine. Rano je sazrevala jer postoji ta pravilnost da, sa smanjenjem nadmorske visine, voće brže sazreva. I tako je kiseljaja od zimske sorte u Blaževu postala jesenja sorta na Radmilovcu, a to uopšte nije interesantno. Možda bi i bilo interesantno - da ona nije toliko smanjila te kiseline, da je bila ukusna i lepa za jelo samo neposredno posle berbe, možda desetak dana“, ukazuje prof. dr Evica Mratinić. |
Dubravka Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
