MUZEJI

Dubravka Marić

Paleontološka zbirka

Pedagoški muzej - o izvorima obrazovanja

Geološko-paleontološka zbirka je muzej zatvorenog tipa u sastavu Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a čine je zbirke Departmana za regionalnu geologiju i Departmana za paleontologiju. Formirana je 1889. godine, da bi se unapredila nastava i studenti stekli što više praktičnih znanja.

Ono značajno, da ne nestane

Zbirka se osvežava ukoliko se pojavi zaostavština nekog od profesora ili se na terenu nađe nešto bitno. Čuva se deo materijala jer nema ni prostora, ali ni potrebe da se čuva sve.
„Uglavnom se trudimo da čuvamo sve ono što je značajno i što, u nekim slučajevima, može da nestane, kao što se to desilo prilikom izgradnje HE Đerdap. To je primer koji pokazuje kako možete da izgubite niz lokaliteta celom dužinom Dunava pošto više ne možete da priđete onome što je ranije bilo dostupno. Da ne govorimo o klizištima ili ljudskim aktivnostima, kao što je izgradnja puteva. I sam prirodni proces je takav da jedan prostor može da postane potpuno prekriven rastinjem i nedostupan.

Postoje različite grupe organizama koje su uvek podložne revizijama, a sa novim istraživanjima uvek mogu da nam kažu nešto više. Bez postojanja referentnog materijala, na osnovu onoga što je ranije sakupljeno, teško je ići napred. Uostalom, nauka i funkcioniše tako što se mi uvek oslanjamo na prethodna istraživanja, a Fakultet sarađuje sa brojnim institucijama iz zemlje i inostranstva“, objašnjava Ivan Stefanović.
Bez poznavanja i prepoznavanja fosila različitih vrsta životinja i biljaka, ni studenti ne bi mogli da razlikuju određene grupe nalaza na terenu.

„Mi smo muzej u sastavu, odnosno, muzej zatvorenog tipa, što znači da nismo otvoreni za javnost. Prirodnjački muzej bi trebalo da bude mesto gde je izložen najatraktivniji paleontološki materijal. Nažalost, on je u svom ‚privremenom‘ prostoru više od sto godina. U našoj zbirci je ono što ima naučnu vrednost. To nisu primerci koji su toliko atraktivni i zanimljivi za širu javnost. Zato je sama zbirka zatvorenog tipa, i pre svega je namenjena istraživačima iz zemlje i sveta, pa i studentima koji se obučavaju u struci. Ipak, naša obaveza je da prve pronađene primerke (holotipove), kojima je opisana neka nova vrsta, pošaljemo u Prirodnjački muzej“, naglašava kustos Ivan Stefanović.

Najgori a najveće vrednosti

Geološko-paleontološka zbirka Rudarsko-geološkog fakulteta je preživela oba svetska rata i selila se više puta, a u zgradu Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je smeštena posle Drugog svetskog rata. Uslovi koji su potrebni da se eksponati očuvaju su umerena temperatura tokom cele godine i umerena vlažnost vazduha.
„S obzirom na to da ovde govorimo uglavnom o stenskom materijalu, to znači da govorimo o kamenju koje je uglavnom već bilo izloženo dejstvu spoljašnjih uslova. Znači, obično radimo sa prilično stabilnim materijalom, kojem nije u toj meri neophodno prepariranje. Naravno, ima određenih vrsta materijala i određenih primeraka koji zahtevaju posebnu pažnju. Generalno, svakom primerku je potrebno posvetiti određenu pažnju. Naš glavni problem predstavlja izdvajanje samih primeraka iz stenske mase, što traži veliki trud i čišćenje“, objašnjava kustos Ivan Stefanović.
Jedan deo zbirke je postavka, a ostatak se čuva u fiokama. Materijal na kom Departmani trenutno rade se nalazi u depou smeštenom pored laboratorije, i to je put kojim on prolazi. Da bi materijal ušao u zbirku, prvo mora da se obradi, da se odabere šta će se  sačuvati i da se taj nalaz potom i opiše.

„Najveću vrednost obično imaju oni primerci koji najgore izgledaju. To je uglavnom problem kada je reč o geologiji. Veoma je teško naći nešto što je i atraktivno, a ima i jednaku naučnu vrednost. Stvari koje su atraktivne obično podrazumevaju da ih je bilo mnogo, jer su se sačuvale u takvom obliku. Ako nađete nešto što je retko, onda je to najčešće oštećeno, i najmanje je atraktivno od svega što možete da nađete na terenu“, kaže Ivan Stefanović.

Slike nestalog prostora Srbije

Geološko-paleontološka zbirka Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu je smeštena na tri sprata, a glavni kriterijum za to je bila periodizacija nalaza, od najstarijih do najmlađih. Na prvom spratu se uglavnom nalaze ostaci iz paleozoika i mezozoika, na drugom su većinom neogenski ostaci iz Panonskog mora. Na trećem spratu se nalazi kičmenjačka fauna iz neogena, ali i kompletna zbirka biljaka od paleozoika do danas.

„Najveći broj primeraka je iz Srbije i okoline. Tu su i nalazi do kojih su kolege došle radeći u inostranstvu. Čuvamo i neke reprezentativne strane zbirke jer na teritoriji Srbije nema očuvanih fosila iz jednog velikog dela Zemljine istorije. Iz paleozoika skoro i da nemamo fosilne nalaze. Sem retkih izuzetaka, fosili se na našim prostorima pojavljuju od silura, što znači od pre otprilike četiri stotine miliona godina. Uz retke izuzetke, sve do kraja paleozoika, odnosno do perma, imamo baš malo ostataka. Naravno, i tektonika na području Srbije je bila veoma burna, što je uticalo na ono što će se sačuvati“, objašnjava Ivan Stefanović. 
Zbirka je ušla u „Inventar objekata geonasleđa Srbije“, kojim su obuhvaćeni geološki lokaliteti koji predstavljaju geološko nasleđe. Ona ima određen istorijski i naučni značaj jer, u okviru neke zbirke, sadrži i čuva materijal donet sa konkretnog lokaliteta, i istovremeno predstavlja deo istorije Srbije, Univerzita u Beogradu i srpske nauke. 

Trajna aktuelnost    “Zanimljvi su ostaci brahiopoda iz silura (pre višeod 400 miliona godina), koji su slični školjkama. U Dalmaciji ih nazivaju morske veštice, a nekada su bili veoma rasprostranjeni. To je jedna od najstarijih fauna sa naših prostora. Otkriveni su u delimično metamorfisanim stenama, što se dešava izuzetno retko jer se fosil najčešće promeni i nestane kada stenska masa prođe proces metamorfizacije. Zanimljivi su kičmenjački ostaci iz Prebreze, u južnoj Srbiji, iz perioda miocena (pre oko 14 miliona godina), a koji su možda među najatraktivnijim primercima za gledanje. Laičko oko uvek najpre prepozna ono što liči na njega, a to su kičmenjaci. Teško je reći šta je najznačajnije. Desi se da neka kolekcija postane vrlo značajna, iako sama po sebi ne mora da bude atraktivna, niti je sakupljena sada. Prosto može postati korisna jer može da reši neki strukturni problem u geološkoj građi, da ukaže na rešenje nekog velikog problema, koje posle i te kako utiče na eksploataciju mineralnih sirovina, izgradnju ili na sve ono što će biti dalja ljudska aktivnost. Pitanje vrednosti je krajnje subjektivno, i obično zavisi od toga ko se čime bavi“, ocenjuje Ivan Stefanović.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"