ŽIVI SVET

Dr Ana Paunović

Mimikrija i aposemija

Kao drugi, opasniji

Mimikrija i aposemija su primeri evolutivne adaptacije, da bi se poboljšale šanse za opstanak. Prirodna selekcija je pojava koja prouzrokuje evolutivnu adaptaciju, pa su biolozi definisali adaptaciju kao karakteristiku koja se razvila iz prirodne selekcije. Mimikrija i aposemija su veoma važne osobine živog sveta i na neki način su deo odbrambenog sistema, nastalog da bi se  zavarali mogući predatori - mada pomažu i predatorima da lakše uhvate svoj plen.

Mimikrija (grč.mimeomai – oponašam) je sposobnost nekih vrsta životinja, pa i biljaka, da povremeno ili stalno prilagođavaju svoj izgled sredini, radi zaštite od prirodnih neprijatelja. Skrivanje nije svojstveno samo onima koji beže od predatora - mnoge su grabljivice takođe razvile ovu sposobnost da bi se što lakše prikrale plenu. Upotreba kamuflaže nije ograničena na određenu grupu životinja. Naprotiv, gotovo sve životinje je koriste - sisari, ptice, ribe, gmizavci i vodozemci, insekti. Sporiji, slabiji i sitniji među njima moraju da pronađu načine kako da što duže prežive, povećavajući šanse za razmnožavanje, i samim tim, opstanak vrste.
Razvitak tipa kamuflaže zavisi od fiziologije i ponašanja životinje. Krznata bića neće imati isti način skrivanja od onih sa krljuštima, a teren na kojem žive igra bitnu ulogu. U prirodi postoje četiri tipa kamuflaže.

Stapanje bojom

Svakome je poznata pojava, kad šetamo pored reke ili jezera, kako nam ispred nogu iz trave neprestano iskaču žabe i zagnjuruju se u vodu, a da ih pre toga nismo primetili. Tokom šetnje kroz šumu, može nas iznenaditi dugi skok šumske žabe, koja se bojom tela stopila sa bojom opalog lišća i rastinja. Majstor sakrivanja je i obična krastača, koju je teško primetiti, naročito ako izviruje iz neke rupe na zemlji. Teško je uočiti nepomičnog zelembaća dok se skriva u žbunju ili u rastinju. Tipičan primeri stapanja sa bojom su polarne životinje - beli medved, lisica i zec veoma lako mogu da „nestanu“ u snežim predelima, jedni da bi se sakrili, drugi da bi se prikrili.

Postoje dva načina na koji životinje mogu da prilagode boju. Prvi je preko biohroma, pigmenata u koži koji hemijskim reakcijama proizvode boje tako što upijaju svetlost u jednoj a odbijaju je u drugoj boji, onoj koja je potrebna da bi se skrili. Najslikovitiji primer ovoga su beli medvedi, čija je koža zapravo crna ali su dlake providne. Kada svetlost padne na dlaku, ona se savije na mikroskopskom nivou pa se svetlost odbija od dlaka i reflektuje od tela medveda, a samo mali deo stigne do kože. Slično ovome, gmizavci, vodozemci i neke ribe imaju žut potkožni sloj. Kada se odbija svetlost zajedno sa zelenim površinskim slojem, dobija se plava boja.
Promena godišnjih doba kod nekih vrsta pokreće promenu u kamuflaži.Veliki broj životinja ima letnje i zimske varijante krzna i perja, a promena se dešava tako što jačina sunčeve svetlosti i temperatura izazivaju drugačije hormonske reakcije pa tela proizvode drugačije biohrome. Pošto su perje i tkivo poput ljudske kose sačinjeni od mrtvih ćelija, nemoguće je da organizam promeni bilo šta kod njih pa se zato odbacuju stari i rastu novi zaštitni pokrivači.

Kod životinja sa krljuštima nema mrtvih ćelija i mnogo je jednostavnije izmeniti pigmentaciju. Ovo se radi pomoću ćelija koje se nalaze u unutrašnjim slojevima kože, koje se zovu hromatofore. Neke vrste riba mogu da mišićima stegnu i opuste hromatofore, tako istisnu pigment i menjaju boju po nahođenju. Neke vrste mekušaca (Nudibranchia), mogu da menjaju i sam pigment koji im se nalazi u ćelijama. Najpoznatiji primer je kameleon koji menja boju u skladu sa bojama sredine u kojoj se nalazi.

Stapanje šarom

Bilo kakav oblik kao što su tufne, šare i slični obrasci koji se mogu naći na telima životinja, a koji se teško razaznaju od pozadine spadaju u način kamuflaže. Najbolji primer su zebre, koje pojačavaju efekat time što su obično u većim grupama. U mnoštvu crno-belih pruga bilo bi veoma teško uočiti jednu zebru. Velike mačke, koje obično love zebre, misle da je to sve samo karakteristika terena: međutim, jedna usamljena zebra bi svakako bila veoma uočljiva.
I grabljivice koriste istu tehniku: leopard koristi obrazac pruga da bi se prikrio dok motri na plen. Naravno, i stanište igra ulogu. Životinje koje žive na mestima gde je trava visoka, razviće npr. obrazac šara sa vertikalnim prugama, dok će one koje žive pored reke imati horizontalne. Efekat se pojačava kada su životinje u grupi.

Imitacija objekta

Uklapanje u okolinu ponekad nije dovoljno, zato neke vrste pribegavaju još ekstremnijim vidovima prikrivanja, tako što naizgled postanu nešto drugo. Najslikovitiji primer za ovo je tzv.paličnjaci ili fazmide (Phasmatoptera). Taj insekt izgleda kao neki polomljeni suvarak. Mada ga je lako uočiti, predatori ga ignorišu jer ne misle da se tu zapravo krije plen. Ovakav način sakrivanja koriste i insekti iz reda Ctenomorphodes, dok neke vrste skakavaca izgledaju poput lista imitirajući okolinu.Nauka prepoznaje tri vrste mimikrije kada je u pitanju kamufliranje životinja: Bejtsovu, Milerovu i Mertensovu. Ponekad se ovom spisku dodaje i Vasmanova, koja se odnosi isključivo na insekte koje žive u kolonijama, poput pčela i mrava, a podrazumeva imitiranje predmeta iz okoline.
Bejtsova označava način kamufliranja u kojem bezopasna životinja liči na opasnu ili nejestivu - primer su neke vrste gusenica leptira koji izgledaju kao zmijska glava. Milerova mimikrija se dešava kada predator imitira drugog predatora, stavljajući mu do znanja da mu je bolje da produži dalje. Sposobnost različitih otrovnih nesrodnih vrsta da imitiraju jedna drugu, produžava im životni vek. Najviše primera za ovo ima među leptirima, gde se recimo leptir monarh često i lako pogrešno zamenjuju sa sličnim leptirom. Leptiri iz roda Heliconius imaju sličnu boju i pruge na krilima. Svaka jedinka koja koristi ovu vrstu mimikrije ima koristi od nje, jer će predatori naučiti da ne napadaju ovaj rod leptira.
Mertensov vid oponašanja donekle uključuje i lukavost: u ovom slučaju, agresivna grabljivica se predstavlja kao bezopasan plen, i tako u klopku hvata one koji su mislili da će se njome počastiti. Nauka navodi veći broj primera među zmijama otrovnicama koje „kopiraju“ šare svojih neotrovnih srodnika. Na primer, otrovne i neotrovne koralne zmije imitiraju umereno otrovne koralne zmije, koje nisu dovoljno otrovne da ubiju predatora. Predator će vremenom naučiti da takve zmije ne treba da lovi. Koralne zmije ovom mimikrijom upozoravaju predatore i povećavaju mogućnost svog opstanka.

Oponašanje drugih

Ne imitiraju se samo objekti, već i druge životinje. Osim imitacije šara, može se sasvim oponašati i neka druga vrsta. Tako, na primer, skakavci mogu izgledom podsećaju na lišće ili mrave. To važi za skakavce iz roda Macroxiphus, koji ne samo što mogu da izgledaju kao mravi već imitiraju i njihovo ponašanje. Obično se u ovakvom načinu sakrivanja preuzima oblik životinje koja je ili opasna, ili otrovna, ili je predatori generalno izbegavaju zbog ukusa ili manjka hranljivosti. Ni same zmije ne zaostaju pa tako skarletna kraljevska zmija oponaša otrovne zmije, za razliku od koralne koja imitira neotrovne.
Intraspecijska mimikrija je s posobnost dve jedinke koje pripadaju istoj vrsti da imitiraju jedna drugu. Primer su ribe ciklidi koje žive u Africi. Kada je mužjak spreman za parenje, iskopa rupu i potom doziva ženku da se pare. Ženka počinje da se mresti i nakon toga stavlja svu nastalu ikru u usta. Mužjak onda izbacuje spermu i širi svoje analno peraje. Oko analnog peraja se nalaze narandžasti krugovi, iste veličine i oblika kao novonastala ikra. Ženka pokušava da usisa ovu lažnu ikru. Pri pokušaju usisavanja lažne ikre, ženka usisava mužjakovu spermu. U njenim ustima dolazi do oplođavanja ikre.
Automimikrija je posobnost organizma da razvije delove tela koji podsećaju jedan na drugi. To je mimikrija koja se dešava između dva dela jedne jedinke. Postoje zmije čiji vrhovi repova podsećaju na zmijsku glavu. Kada je u opasnosti, zmija počne da se kreće unazad i na taj način zbunjuje predatora.
Paralelna mimikrija je sposobnost različitih, nesrodnih vrsta da imaju veoma sličnu ili čak istu boju koja im služi za upozoravanje i teranje predatora. One upozoravaju i teraju predatore zbog opstanka u prirodi. Paralelna i zaštitna (Bejtsova) mimikrija podsećaju na aposemiju i povezane su sa njom.

Aposemija

Aposemija je pojava pri kojoj jedna osobina organizma tera predatore time što ispušta neki neugodan miris ili neprijatno izgleda, jer sadrži veliki broj pigmenta u koži. Ova osobina se pokazala veoma korisnom. Aposematična obojenost čuva jedinku od predatora tako što stvara signale upozorenja, koji se emituju kao kombinacija boja sa površine njihovog tela. Vrste koje upozoravaju da su otrovne ili one koje ih imitiraju najčešće koriste upadljive boje poput narandžaste, žute i crvene. Ova pojava ne garantuje sigurno preživljavanje jedinke, ali povećava verovatnoću preživljavanja.

Aposemija se javlja u brojnim oblicima. Na primer, aposemija kod tvora je neugodan miris koji on ispušta iz svog anusa. Aposematska obojenost daždevnjaka i trbušne strane mukača ukazuje na njihovu otovnost. Za mukače je karakterističan unken refleks - odbrambeni mehanizam pri kojem žaba diže ekstremitete uvis otkrivajući svoj jarko obojeni trbuh koji upozorava predatore.
Postoje ose iz familije Mutillidae koje poseduju otrovnu žaoku, iskrivljene antene i specifičnu boju na površini njihovih tela. Aposemija pauka iz roda Latrodectus, u koji spada i crna udovica,upozorava potencijalne predatore svojom crnom bojom i crvenim akcentom na leđima. Otrov ovog roda spada u  neurotoksini i zove se latrotoksin. Leptir monarh danaida (koji se odlikuje hemijskom zaštitom i neukusan je za ptice) kao i njegova gusenica obojeni su aposematski. Kod ptica potencijalnih predatora se, tokom vremena, razvila sposobnost prepoznavanja i izbegavanja ovih leptira.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"