VEŠTAČKA INTELIGENCIJA
Dr Milan Gnjatović,
profesor na Kriminalističko-policijskom univerzitetu u Beogradu
U celofanu „mašinskog učenja“
Na ramenu diva
Poput pisaca koji su izlašli iz Gogoljevog šinjela, za istraživanja u oblasti veštačke inteligencije može se reći da su izašla iz matematičkog šinjela. I od tada se vrte u krug.
Možda se jedina skromna izjava koja se pripisuje Isaku Njutnu (Isaac Newton) nalazi u pismu koje je uputio kolegi fizičaru Robertu Huku (Robert Hooke): „Ako sam video dalje od drugih, to je bilo zbog toga što sam stajao na ramenima divova“. Bilo da se radi o ličnoj skromnosti ili, kao što neki autori tvrde, slabo prikrivenoj uvredi upućenoj onižem i pogrbljenom Huku na račun njegovog fizičkog izgleda, Njutnov doprinos nauci ostaje neosporan. Njegovi sledbenici su imali diva na čija ramena su mogli da stanu. Jedan od problema savremene veštačke inteligencije je taj što ova oblast zaboravlja na čijim ramenima stoji.
Istorija veštačke inteligencije napisana je jezikom matematike. Jezikom koji reflektuje mehanički koncept sveta duboko ukorenjen u savremenu kulturu, ali toliko formalnim i zahtevnim da nikada nije postao deo organskog utiska sveta. I zato je uobičajeno razumevanje razvoja veštačke inteligencije kod posmatrača i naivnih praktikanata suštinski odvojeno od razumevanja njenih matematičkih korena.
Po opšteprihvaćenoj i besmislenoj šemi, sadašnjost se uzima kao prirodno težište iz kojeg nedovoljno obavešteni posmatrač procenjuje značaj pojedinačnih rezultata po sledećem ključu: što je „doprinos“ bliži trenutku iz kojeg se posmatra, ma koliko efemeran bio, to je njegov značaj veći. Tako se decenije rada naučne zajednice od pre pola veka bahato komprimuju u fusnotu i posmatraju isključivo anegdotalno, potpuno ignorišući vredne naučne doprinose ostvarene u ovom periodu. Ovaj „period“ uobičajeno se referiše izrazom „dobra stara veštačka inteligencija“ (engl. good old-fashioned artificial intelligence), čiji podkontekst često sugeriše da se radi o početnim nesigurnim koracima i prevaziđenim pokušajima da se reprodukuju ljudske kognitivne sposobnosti. S druge strane, savremene tendencije, koje se uobičajeno zavijaju u celofan „mašinskog učenja“, naduvavaju se do nivoa koopernikanskih otkrića, iako neretko predstavljaju ponovno izmišljanje „dobrih starih“ statističih metoda.
Noam Čomski |
Postojanje čuda narušava prirodne zakone
Ono što se već neko vreme pogrešno prepoznaje kao metodološki napredak predstavlja, u stvari, povratak na koncepte karakteristične za oblast kibernetike, zaboravljenog prethodnika veštačke inteligencije iz pedesetih godina prethodnog veka. Metodološka putanja je ciklična ili, u najboljem slučaju, spiralna. Matematika od početka predstavlja glavni izvor metodoloških alata veštačke inteligencije, s tim što naučna zajednica u različitim periodima bira različite alate: slično kao što sezonski menja odeću. Razvoj veštačke inteligencije se, tokom prve četiri decenije, zasnivao na ideji da logika predstavlja osnovu mašinske inteligencije, a u naredne tri decenije (tj. do sadašnjeg trenutka) na statističkim metodama. Praktična dostignuća ostvarena u potonjem periodu dovela su do toga da metode iz prve četiri decenije skoro isčeznu iz kolektivne svesti naučne zajednice. Međutim, iako ova dostignuća nisu zamenarljiva, ne treba ih mešati s naučnim napretkom jer su prevashodno omogućena time što su procesorski i memorijski kapaciteti računara dostigli nivo da mogu da podrže zahtevno algoritamsko izvršavanje ranije definisanih matematičkih modela.
Primera radi, jedna od fundamentalnih matematičkih formula na kojima se zasnivaju savremeni sistemi tzv. veštačke inteligencije nastala je pre više od dva veka argumentovanom odbranom jednog religioznog pojma. Polovinom osamnaestog veka, Hjum (David Hume) je izneo svoj argument da postojanje čuda narušava prirodne zakone i da je verovatnije da su svedočenja o čudima zlonamerno motivisana ili posledica zabluda nego istinita. Kao primer uzeo je uskrsnuće mrtvih. U svom odgovoru na Hjumov argument, engleski prezbiterijanski sveštenik Tomas Bajes (Thomas Bayes) predstavio je matematičku formulu za korigivanje procenjenih verovatnoća događaja na osnovu drugih realizovanih događaja. Danas je tzv. bajesovski pristup mašinskom učenju neizostavni deo savremenih univerzitetskih kurikuluma, a činjenica da je Bajesovo ime opstalo u savremenom diskursu mašinskog učenja predstavlja ozbiljnog kandidata za čudo.
Isak Njutn |
Programi Eliza i Peri
Noam Čomski (Noam Chomsky), kognitivni lingvista koji je po mnogo čemu značajan za razumevanje savremenih tendencija u istraživanjima veštačke inteligencije, otvorio je jedno od svojih mnogobrojnih javnih predavanja utiskom da se glavna revolucija kognitivnih nauka desila u 17. veku i da je ono što je tad počelo da se otkriva danas uglavnom izgubljeno. Čomski zna da prethodnike ne treba zaboravljati. Čak ni kad mislite da nisu u pravu.
Godine 1959. Čomski je objavio kritičku recenziju Skinerove (Burrhus Frederic Skinner) knjige, koji je u tom trenutku bio „zvezda“ bihevioralne psihologije, dovodeći u pitanje opravdanost njegovih pretpostavki o biheviorističkim principima usvajanja jezika. Utisak o sukobu Davida i Golijata jezgrovito opisuje činjenica da Skiner u svom odgovoru snishodljivo referiše ovu recenziju kao „izveštaj otkucan na 55 strana od strane nekoga za koga nisam nikad čuo, po imenu Noam Čomski“. Međutim, iz dugoročne debate koja je usledila Čomski je izašao kao pobednik, a psihologija je opet počela da prepoznaje kognitivne koncepte.
Da naučne debate nisu uvek hermetične, pokazuje činjenica da se refleksija ove debate može pronaći u prva dva programa za tekstualnu konverzaciju na prirodnom jeziku između ljudi i računara, implementiranih šezdesetih godina prethodnog veka. „Program Eliza“, koga je napravio Jozef Vajcenbaum (Joseph Weizenbaum) na Masečusetskom insitutu za tehnologiju, simulirao je psihoterapeuta. „Program Peri“, kojeg je dizajnirao Kenet Kolbi (Kenneth Colby) na Stenfordu, simulirao je paranoičnu osobu. Metodološka razlika u razvoju ovih programa oslikavala je intelektualnu podelu prisutnu u debati između Čomskog i Skinera. Sticajem okolnosti, „Eliza“ je ostala upamćena u narednim decenijama dok je „Peri“ zaboravljen iako se pristup na kojem je zasnovan nalazi na trenutno dominantnoj metodološko liniji u oblasti veštačke inteligencije.
Ako želite sažetu poruku ovog teksta: naučnici i programeri su postojali i pre Gugla i Amazona. Prenesite to deci.
Dr Milan Gnjatović,
profesor na Kriminalističko-policijskom univerzitetu u Beogradu
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
