UROGINEKOLOGIJA

Gordana Tomljenović

Stres urinarna inkontinencija

Kako se leči nevoljno oticanje mokraće kod žena?

Dr Nikola Matavulj, ginekolog u beogradskoj Opštoj bolnici Acibadem Bel Medic, stručnjak za uroginekološku patologiju, uveren je da tabu tema stres urinarne inkontinencije može da se demistifukuje informisanjem žena o načinima lečenja, a posebno o novoj, jednodnevnoj hirurškoj terapiji koja je poslednjih godina postala “zlatni standard” za tretiranje ovog stanja

Nemogućnost zadržavanja mokraće pri kijanju, kašljanju ili nekom drugom fizičkom naprezanju - stres urinarna inkontinencija - izvor je neprijatnosti za veliki broj žena i muškaraca, a kod žena je to i najčešći oblik urinarne inkontinencije, jednog od poremećaja mokrenja koji karakteriše nevoljno oticanje urina. Trostruko učestaliji među ženama nego među muškarcima, ovaj problem je posledica slabljenja mišića i vezivnog tkiva karličnog dna, to jest slabljenja fizičke potpore organima smeštenim u karličnoj duplji, uključujući i mokraćnu cev i bešiku. Njegove konsekvence mogu, međutim, da budu i ozbiljne psihičke tegobe, poput depresije, budući da osobe koje se bore sa ovim problemom često biraju ćutanje i samoizolaciju kao način da sakriju koliko im nevoljno umokravanje remeti svakodnevni život.
Dr Nikola Matavulj, ginekolog u beogradskoj Opštoj bolnici Acibadem Bel Medic, stručnjak za uroginekološku patologiju, uveren je da ova gotovo tabu tema, može da se demistifukuje informisanjem žena o načinima lečenja stres inkontinencije, posebno informisanjem o jednodnevnoj hirurškoj terapiji koja je poslednjih godina postala “zlatni standard” i vrlo uspešno tretira ovo stanje.

Poremećaji mokrenja

Mokraćna bešika i mokraćna cev (uretra) čine donji, odnosno završni deo urinarnog (ili bubrežnog) sistema, kroz koji se mokraća drenira i uklanja iz organizma. Elastična bešika u okviru tog sistema ima ulogu da skladišti određenu zapreminu urina koja će, u određenom trenutku, kroz mokraćnu cev biti uklonjena iz tela. 
Normalnu, voljnu kontrolu mokrenja obezbeđuju zdrav autonomni i somatski (nevoljni i voljni) nervni sistem, odnosno senzitivna i motorna inervacija mokraćne bešike, u sadejstvu sa mišićnim i vezivnotkivnim strukturama koje čine samu bešiku, i karlično dno koje je podupire. U najkraćem, fiziološki mehanizam mokrenja podrazumeva da se bešika puni i da za neko vreme skladišti mokraću, što joj omogućava njen glatki mišić detruzor, sposoban da se relaksira; sa postizanjem određenih vrednosti unutrašnjeg pritiska, posredstvom inervacije, bešika “signalizira” da je njen kapacitet ispunjen, javlja se osećaj da je puna te s tim nastaje i potreba za odlaskom u toalet. Mokrenje, međutim, može voljno da se odloži do pogodnog trenutka, korišćenjem muskulature oko izlaza mokraćne cevi, odnosno stezanjem kružnog mišića sfinktera. Pri pražnjenju bešike, pak, detruzor kontrahuje a sfinkter se opušta.
Takođe, normalno funkcionisanje mokraćne bešike i mokraćne cevi obezbeđuju i mišići i vezivno tkivo karličnog dna, koji im pružaju snažnu mehaničku podršku. Nije naodmet podsetiti i na činjenicu da se do druge godine života mokrenje odvija refleksno, automatskim pražnjenjem bešike te da se ovladavanje svesnom kontrolom mokraćne bešike uvežbava u najranijem detinjstvu.
Poremećaji mokrenja mogu iza sebe da kriju najrazličitiju patologiju, i mogu da budu raznoliki - od bolnog (dizurija) ili učestalog mokrenja (polakisurija), preko enureze (spontanog, posebno noćnog mokrenja) kod dece, do različitih oblika inkontinencije (nevoljnog mokrenja) ili retencije (zadržavanja) mokraće. 
Urinarna inkontinencija je relativno je širok pojam koji može da ima različite uzroke. Ovo stanje može da se javi isključivo kao posledica narušenih i oslabljenih anatomskih struktura karličnog dna, ali je vrlo često i simptom neke hronične ili druge bolesti, ili posledica nekog drugog patološkog stanja, komplikacija nekog specifičnog lečenja… Može da bude prolaznog karaktera, ali i da traje, može da se javlja i kod muškaraca i kod žena, kao i u svim starosnim grupama. Može, shodno tome, da se klasifikuje prema brojnim kriterijumima, ali se u praksi uobičajeno koristi podela inkontinencije prema načinu nastanka, na stres inkontinenciju i urgentnu inkontinenciju, kao njene glavne oblike, i na mešovit tip nevoljnog mokrenja, koji je kombinacija prethodna dva. Dr Matavulj, međutim, naglašava da pomenuti oblici urinarne inkontinencije imaju različitu etiologiju (poreklo) i da se u zavisnosti od toga vrlo različito leče, pa ih je vrlo važno međusobno (diferencijalno-dijagnostički) razlikovati.

Poremećaji mokrenja

Mokraćna bešika i mokraćna cev (uretra) čine donji, odnosno završni deo urinarnog (ili bubrežnog) sistema, kroz koji se mokraća drenira i uklanja iz organizma. Elastična bešika u okviru tog sistema ima ulogu da skladišti određenu zapreminu urina koja će, u određenom trenutku, kroz mokraćnu cev biti uklonjena iz tela. 
Normalnu, voljnu kontrolu mokrenja obezbeđuju zdrav autonomni i somatski (nevoljni i voljni) nervni sistem, odnosno senzitivna i motorna inervacija mokraćne bešike, u sadejstvu sa mišićnim i vezivnotkivnim strukturama koje čine samu bešiku, i karlično dno koje je podupire. U najkraćem, fiziološki mehanizam mokrenja podrazumeva da se bešika puni i da za neko vreme skladišti mokraću, što joj omogućava njen glatki mišić detruzor, sposoban da se relaksira; sa postizanjem određenih vrednosti unutrašnjeg pritiska, posredstvom inervacije, bešika “signalizira” da je njen kapacitet ispunjen, javlja se osećaj da je puna te s tim nastaje i potreba za odlaskom u toalet. Mokrenje, međutim, može voljno da se odloži do pogodnog trenutka, korišćenjem muskulature oko izlaza mokraćne cevi, odnosno stezanjem kružnog mišića sfinktera. Pri pražnjenju bešike, pak, detruzor kontrahuje a sfinkter se opušta.
Takođe, normalno funkcionisanje mokraćne bešike i mokraćne cevi obezbeđuju i mišići i vezivno tkivo karličnog dna, koji im pružaju snažnu mehaničku podršku. Nije naodmet podsetiti i na činjenicu da se do druge godine života mokrenje odvija refleksno, automatskim pražnjenjem bešike te da se ovladavanje svesnom kontrolom mokraćne bešike uvežbava u najranijem detinjstvu.
Poremećaji mokrenja mogu iza sebe da kriju najrazličitiju patologiju, i mogu da budu raznoliki - od bolnog (dizurija) ili učestalog mokrenja (polakisurija), preko enureze (spontanog, posebno noćnog mokrenja) kod dece, do različitih oblika inkontinencije (nevoljnog mokrenja) ili retencije (zadržavanja) mokraće. 

Urinarna inkontinencija je relativno je širok pojam koji može da ima različite uzroke. Ovo stanje može da se javi isključivo kao posledica narušenih i oslabljenih anatomskih struktura karličnog dna, ali je vrlo često i simptom neke hronične ili druge bolesti, ili posledica nekog drugog patološkog stanja, komplikacija nekog specifičnog lečenja… Može da bude prolaznog karaktera, ali i da traje, može da se javlja i kod muškaraca i kod žena, kao i u svim starosnim grupama. Može, shodno tome, da se klasifikuje prema brojnim kriterijumima, ali se u praksi uobičajeno koristi podela inkontinencije prema načinu nastanka, na stres inkontinenciju i urgentnu inkontinenciju, kao njene glavne oblike, i na mešovit tip nevoljnog mokrenja, koji je kombinacija prethodna dva. Dr Matavulj, međutim, naglašava da pomenuti oblici urinarne inkontinencije imaju različitu etiologiju (poreklo) i da se u zavisnosti od toga vrlo različito leče, pa ih je vrlo važno međusobno (diferencijalno-dijagnostički) razlikovati.

Značaj diferencijalne dijagnostike

Bilo da je reč o ređem i neznatnom, ili značajnijem i češćem umokravanju u težim slučajevima, za stres urinarnu inkontinenciju (SUI) je karakteristično da se događa samo pri aktivnostima koje povećavaju fizički pritisak na ili u trbuhu - pri kijanju, kašljanju, smejanju, podizanju tereta, u sportu i plesu, pri saginjanju, hodanju uzbrdo... Kod SUI se pritom ne javlja prethodna potreba za mokrenjem budući da je, u odsustvu pomenutog fizičkog naprezanja, tolerancija punjenja i skladištenja odgovarajuće zapremine urina u mokraćnoj bešici sasvim normalna. Kod stanja stres inkontinencije ključan je, zapravo, anatomski poremećaj koji se manifestuje na nivou mokraćne cevi, uretre. Dr Matavulj objašnjava da uretra, koja u svojoj originalnoj anatomskoj ulozi treba da je prilično statična, u određenim okolnostima, zbog oslabljenog potpornog vezivnog tkiva karličnog dna, gubi potporu, pomera se prema dole i postaje previse pokretna (hipermobilna); mišići koji je čine i okružuju ne mogu tada da ostvare svoj pun efekat, odnosno ne mogu pri povišenom abdominalnom pritisku da zaustave oticanje mokraće. Budući da je anatomski uslovljena, stres inkontinencija se u najtežim ili najupornijim slučajevima leči hirurškim putem.
Urgentna inkontinencija ima sasvim drugačiju etiologiju. Reč je o funkcionalnom poremećaju mokrenja, na nivou mišića mokraćne bešike, to jest nerava koji učestvuju u refleksnom luku akta mokrenja. Prema objašnjenju dr Matavulja, urgentna inkontinencija nastaje zbog prevelike osetljivosti mišića mokraćne bešike, inače odgovornih za skladištenje i toleranciju određene količine urina, te oni već i pri sasvim malim količinama mokraće u bešici pogrešno signaliziraju da je vreme za mokrenje. Dolazi do preuranjenih, nevoljnih kontrakcija bešike, i mokraća otiče bez kontrole, uvek iznenadno i bez uticaja nekog spoljašnjeg faktora kao što je fizički abdominalni pritisak kod SUI. Često se dešava i noću, i učestalija je kod muškaraca. Za razliku od SUI, urgentna inkontinencija se leči isključivo konvencionalno, medikamentima. Mešova inkontinencija se, pak, leči u zavisnosti od toga koji od dva glavna oblika inkontinecije u njoj dominira.

Uzroci stres inkontinencije

Stres urinarna inkontinencija pogađa i muškarce i žene, ali su biološke i anatomske razlike, a pre svega njihova različita reproduktivna uloga, uslovile da se nevoljno mokrenje kod žena javlja tri puta ćešće. 
Potporna vezivna i mišićna tkiva karličnog dna su tokom trudnoće i pri vaginalnom porođaju pod višestrukim pritiskom i izložena su posebnim naprezanjima, što dovodi do mehaničkih oštećenja i slabljenja tih tkiva, a što je temelj za razvoj inkontinencije. Dr Matavulj dodaje da su anatomska oštećenja tkiva najverovatnije uslovljena i definisana raznim maternalnim karakterisitikama, veličinom i položajem fetusa, osobenostima samog porođaja, kao i akušerskim intervencijama iz vremena porođaja. Slabljenje potpornih mišića i ligamenata takođe je i hormonski uslovljeno, smanjenjem lučenja estrogena, što čini da kod žena problem inkontinencije biva sve prisutniji i sa protokom vremena, odnosno sa godinama starosti. Pored toga, ove potporne strukture mogu da budu oštećene i hroničnim bolestima, kao što su dijabetes i bronhijalna astma, radikalnim operacijama poput histeroktomije, kao i antitumorskim zračenjem.
Sa akumuliranjem sitnih, mikroskopskih mehaničkih povreda, i u sadejstvu sa nekim genetski definisanim faktorima, pre svega sa urođenim karakteristikama vezivnog tkiva, mišići i ligamenti vremenom gube svoju elastičnost i čvrstinu. Akumulirana oštećenja mogu toliko da ih oslabe da karlično dno više nije pouzdana podrška donjem urinarnom traktu čak ni u uobičajenim situacijama povećanja pritiska u trbuhu, kao što su kijanje ili smejanje.
Pored faktora rizika kao što su pripadnost ženskom polu, životna dob, vaginalni porođaj i/ili radikalne hirurške intervencije koje oštećuju tkiva u maloj karlici, razvoju stres urinarne inkontinencije mogu da doprinesu i drugi faktori. Izazivanjem iritacije mokraćne bešike, SUI mogu da pogoršaju alkoholna i gazirana pića, kofeinski napici, veštački zaslađivači... Dr Matavulj dodaje da je gojaznost, odnosno visok indeks telesne mase, u jasnoj korelaciji sa incidencom svih poremećaja karličnog dna. Brojne studije su, prema njegovim rečima, pokazale da se stepen, ili ozbiljnost stres inkontinecije urina, sa redukovanjem telesne težine takođe smanjuje. Kao doprinoseći faktor, naš sagovornik navodi i pušenje. Norveška studija EPINCONT je na velikom broju ispitanica istraživala i jasno dokazala povezanost pušenja sa nevoljnim gubitkom urina, bilo da je reč o bivšim ili aktuelnim pušačima (sa istorijom pušenja dužom od 15 godina, a sa više od 20 cigareta na dan).

Dijagnostika

Anamneza, ginekološki pregled i takozvani stres test čine elemente bazične dijagnostike koja je u najvećem broju slučajeva sasvim dovoljna za identifikovanje stres urinarne inkontinencije kod žena.
Stres inkontinencija, kako je već pomenuto, može da bude simptom i/ili da prati druge bolesti, te to svakako treba proveriti u medicinskoj istoriji pacijentkinje. Dr Matavulj navodi primer hroničnih infekcija mokraćnog trakta, koje su često praćene urinarnom inkontinencijom, što je povezanost koja se proverava laboratorijskom analizom urinokulture. Takođe, za razgovor sa lekarom pacijentkinja treba da pripremi spisak lekova koje uzima u okviru drugih terapija zato što nevoljno umokravanje može da bude neželjeni efekat uzimanja određenih medikamenata. Kad je reč o detaljima samih tegoba, vrlo je važno da se, tokom razgovora o simptomima, sugestivnim pitanjima ne upadne u zamku navođenja na odgovore; ukoliko pacijentkinja podrobno i precizno opiše svoje tegobe, već i sama anamneza može iskusnog lekara da usmeri ka pravoj dijagnozi, jer različiti oblici urinarne inkontinencije imaju svoje tipične manifestacije.

Posle razgovora sa pacijentkinjom, obavlja se ginekološki pregled. S obzirom na to da je stresna inkontinencija u svojoj osnovi anatomski problem, i da se zato i tretira hirurškim putem, ginekološki pregled pruža mogućnost da se slabost karličnog dna objektivizira, vizuelizacijom ili napipavanjem odgovarajućeg organskog supstrata. Za razliku od SUI, kod urgentne inkontinencije je nalaz ginekološkog pregleda sasvim normalno tkivo.
Iako postoji poseban vid ultrazvučnog pregleda koji može da detektuje hipermobilnost uretre, u Srbiji se on retko radi. Dr Matavulj kaže da se uobičajeno koristi “običan” stres test, koji je od velike koristi zato što je veoma ilustrativan. Reč je, zapravo, o kateterizaciji mokraćne bešike. Bešika se puni toplim fiziološkim ili nekim drugim sterilnim rastvorom, do fiziološke granice od oko 250 do 300 ml, pri čemu pacijentkinja treba da signalizira kad bi išla u toalet da je kod kuće. Ukoliko toleriše veću količinu urina, moguće je da je reč o SUI; ako već pri malim zapreminama urina prijavljuje potrebu za mokrenjem, ili do mokrenja dođe naprasno, moguće je da ima urgentnu inkontinenciju. Test se nastavlja punjenjem bešike do kapaciteta koji pacijentkinja toleriše, taj kapacitet se beleži, nakon čega se kateter vadi, a pacijentkinja dobija zadatak da se zakašlje. Ukoliko se pri kašljanju javi oticanje urina, izvesno je da je pacijentkinja pogođena stres urinarnom inkontinencijom. Dr Matavulj napominje da prilikom stres testa - koji zapravo imitira mehanizam nevoljnog mokrenja - može da se izvede još jedna dijagnostička provera. Ginekolog je, naime, u prilici da uz pomoć prstiju takođe imitira i efekt operacije koju bi uradio; ukoliko u tim “korigovanim” anatomskim uslovima pri kašljanju ne dođe do oticanja urina, lekar može da bude siguran da će hirurška intervencija biti efikasna terapija.
Naš sagovornik dodaje da ima još nekoliko jednostavnih testova koji mogu da posluže za detektovanje hiperpokretljivosti uretre, a jedan od njih se izvodi uz pomoć štapića za uzimanje briseva. Nakon što se štapić ubaci u mokraćnu cev, posmatraju se promene ugla pri kretanju štapića, dok pacijentkinja kašlje; određena vrednost ugla koji štapić zauzme, indikativna je za postojanje stres urinarne inkontinencije. Takođe, ukoliko su potrebna dodatna dijagnostička pojašnjenja, informativan je i dnevnik mokrenja, koji pacijentkinja neko vreme vodi prema uputstvu lekara.
Urodinamsko ispitivanje je najobjektivnija dijagnostička metoda za identifikovanje tipa urinarne inkontinencije, odnosno poremećaja mokrenja. To je elektrofiziološko testiranje kojim se mere aktivnosti i određeni pritisci unutar delova urinarnog sistema, na osnovu kojih sa sigurnošću može da se utvrdi hiperosetljivost mišića bešike. Dr Matavulj, međutim, napominje da ova dijagnostička metoda zasad nije dostupna u državnom zdravstvenom sistemu. Takođe, u velikom broju slučajeva nije ni neophodna, budući da se dijagnoza SUI postavlja i uz pomoć prethodno navedenih, bazičnih dijagnostičkih pretraga. 

Lečenje

Stres urinarna inkontinencija nije životno ugrožavajuće stanje, te se terapija u svakom pojedinačnom slučaju određuje i na osnovu podataka o tome u kojoj meri SUI remeti svakodnevni život i/ili narušava kvalitet života pogođene osobe. Cilj je da se problem, ako je moguće, reši konzervativnom, odnosno bihevioralnom i fizikalnom terapijom, ali se u velikom broju slučajeva primenjuje i hirurško lečenje. Pri tom, promena navika (bihevioralna terapija) kao što je prestanak pušenja, izbegavanje alkohola i visokih doza kofeina, skidanje viška kilograma ili lečenje hroničnog kašlja, može da smanji rizik od nevoljnog umokravanja, i uvek je dobrodošla.  
Ukoliko su tegobe relativno male i za pacijentkinju ne predstavljaju preveliku smetnju, prva linija odbrane su takozvane Kegelove vežbe, koje aktiviraju i jačaju mišiće karličnog dna. Ukoliko se rade pravilno i dovoljno često, Kegelove vežbe su veoma korisne i delotvorne, posebno u slučajevima prolazne SUI, koja se kod žena neretko javlja neposredno posle porođaja.  Iz domena fizikalne medicine, kao terapija se prepisuju i različite metode stimulacije mišića karličnog dna - strujom, magnetnim i ultrazvučnim talasima - koje svojim delovanjem zapravo imitiraju Kegelove vežbe.
Uz vežbe i stimulaciju mišića, u indikovanim slučajevima može da se koristi
i estrogenska terapija, kao i pesar, gumeni ili silikonski vaginalni prsten koji takođe stabilizuje uretru.
 Mišićne vežbe ponekad, pak, nisu dovoljne zato što one ne deluju na fasciju, vezivno tkivo koje oblaže mišiće, a koje posebno ojačava karlično dno. Drugim rečima, mišići koji su dovoljno jaki mogu u izvesnoj meri da kompenzuje oštećenja fascija, ali u smislu potpore ne mogu u potpunosti da ih zamene, pa se teži oblici stres inkontinencije leče hirurškim putem. Kod žena se operativno lečenje primenjuje u najvećem broju slučajeva, budući da oko 50 odsto njih sa urinarnom inkontinencijom zapravo ima SUI. Među ostalih 50 odsto, zastupljena je mešovita inkontinencija, i drugi postojeći oblici inkontinencije, pri čemu se najređe javlja urgentno nevoljno mokrenje. Naš sagovornik podseća da kod mešovite inkontinencije treba pouzdano da se utvrdi koja od inkontinencija je dominantna zato što lečenje jednog od udruženih oblika može generalno da pomogne, ali i da intenzivira onaj drugi oblik inkontinencije i da pogorša sveukupno stanje.

Govoreći o hirurškoj terapiji stres inkontinencije, dr Matavulj naglašava da je njen cilj - od prvih pokušaja, pa sve do danas - da operacija obezbedi rezultat koji imitira prirodnu tkivnu strukturu karličnog dna, i da stabilizuje mokraćnu cev. Još početkom 20. veka, u Evropi i SAD, prve operacije SUI izvođene su kroz trbuh, tako što je deo vagine koji se nalazi ispod uretre zašivan za određene tkivne strukture u maloj karlici. Ali, bile su to preterano agresivne operacije za rešavanje problema koji ne ugrožava živote pacijentkinja, pa su neprestano tražene nove, manje invazivne metode.
Do očekivanog prodora je došlo sredinom devedesetih godina prošlog veka, sa razvojem TVT (tension-free vaginal tape) procedure, koja podrazumeva postavljanje vaginalne trake bez zatezanja. Hirurškim putem, kroz vrlo male i skrivene rezove, uska mrežasta traka (načinjena od biokompatibilnog sintetičkog materijala) kroz vaginu se uvodi ispod mokraćne cevi, sa zadatkom da “zauzda” previše pokretljivu uretru, držeći je fiksiranom u odgovarajućoj poziciji. Traka se ne zateže, to jest za njeno pričvršćivanje se ne koriste hirurški šavovi, već okolno telesno tkivo drži traku na mestu; na kraju se formira ožiljno tkivo, u mrežastoj traci i oko nje, koje tračicu sprečava da se pomera. Dr Matavulj, međutim, kaže da ova procedura nosi povećan rizik za pojavu komplikacija, zbog blizine bešike, kao i da izaziva značajno krvarenje, zbog gustine venskog spleta u prostoru u kome se obavlja, te se sve više napušta.
Poslednjih desetak godina i u Srbiji se, naime, primenjuje nova, srodna, ali bezbednija procedura, TOT (transobturator tape), koja je širom sveta postala „zlatni standard“ u lečenju stres inkontinencije. I ova procedura se, prema objašnjenju dr Matavulja, izvodi kroz vaginu, ali se mrežasta silikonska tračica postavlja sasvim bočno (levo i desno), ka obturatornim jamama, odnosno mišićima koji se nalaze na zidu karlice, pri čemu se za stabilizaciju uretre i fiksiranje trake takođe koristi prirodna membrana. Za uvođenje tračice ispod uretre i iza pubične (preponske) kosti, hirurg koristi specijalnu iglu; po završetku intervencije, ubodna mesta kroz koja prolazi igla, kao i mali vaginalni rezovi, zatvaraju se upijajućim šavovima. Prednost TOT u odnosu na TVT je to što se operacija ne izvodi u blizini bešike, niti drugih osetljivih tkiva. Minimalno je invazivna i obezbeđuje relativno brz postoperativni oporavak.
Preoperativna priprema za TOT operaciju je standardna priprema za hirurški zahvat. Operacija se obavlja u regionalnoj ili opštoj anesteziji, i obično traje od 15 do 30 minuta. Efekt je trenutan - neposredno posle hirurškog tretmana, mogućnost nevoljnog mokrenja je eliminisana. Dr Matavulj, štaviše, napominje da rezultat intervencije narednog dana može da se proveri, i da se eventualno koriguje. Iako TOT pripada procedurama takozvane jednodnevne hirurgije, praksa koju i naš sagovornik primenjuje jeste da se pacijentkinja zadrži u bolnici i noć nakon operacije, radi praćenja efekata procedure i kontrole uspostavljanja spontanog mokrenja, po vađenja katetera.
Ukoliko se javi postoperativni bol, on može da potraje od nekoliko dana do par nedelja, i može da se kontroliše medikamentima. Nakon operacije, pacijentkinja svakako ne treba da se napreže, da vežba ili da podiže teret. Relativno brz postoperativni oporavak sve zajedno zahteva vreme od najmanje dve do šest sedmica za puni povratak pacijentkinje u sve ranije životne aktivnosti.
Za primenu TOT gotovo da nema kontraindikacija; jedno od veoma retkih ograničenja je to što operacija zahteva da je pacijentkinja u položaju za ginekološki pregled, te nije prikladna za one koje zbog problema sa (operisanim) kukovima ne mogu da ga zauzmu.

Terapijski rezultati TOT su veoma dobri. Većina operisanih žena je njome, praktično, izlečena. Pokazano je da je uspešnost tretmana 98 odsto čak i pri dugoročnom praćenju pacijentkinja. Njegov krajnji rezultat je potpuna ponovna kontrola nad mokrenjem tokom više godina nakon operacije, što drastično poboljšava kvalitet života žene - ona je ponovo zdrava, slobodna i aktivna.

Gordana Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"