FAUNA

Dr Ana Paunović

Životinje u zimskim uslovima

Pola godine bez hrane!

Kada spoljna temperatura počne da se spušta pred zimu, dešavaju se primetne promene svuda oko nas. Kako se zima približava, viđamo sve manje životinja.Čovek i dan-danas pokušava da pronikne u veliki broj mehanizama i tajni koje omogućavaju životinjama da izdrže ekstremne temperature, i visoke i niske.Tokom jeseni veverice sakupljaju orašaste plodove, miševi i dabrovi hranu čuvaju u svojim domovima, a neke ptice započinju svoj put ka jugu. Pčele koriste zalihe meda koje su sakupile tokom toplijih meseci. Mnogi sisari pokušaju da pojedu koliko god mogu pre nego što dođe zima, da bi bili sigurni da će imati višak masti za zimske mesece. Osim što ih ovo zagreva dodatnim slojem izolacije, sprečava ih da previše ogladne.

Otpornost na hladnoću je pitanje veličine i vrste površine kože. Zbog velike površine tela u odnosu na telesnu zapreminu, mali sisari nemaju dovoljno krzna ili masnih naslaga koje bi ih štitile od hladnoće. Oblasti sa ekstremno niskim temperaturama su zato većinom carstvo većih sisara. Za male životinje, zimski san je jedina šansa za preživljavanje.
Životinje koje ostaju u našim krajevima tokom hladnih meseci se ponašaju ili izgledaju drugačije nego u toplim mesecima.Toplokrvne životinje imaju stalnu telesnu temperaturu, za razliku od vodozemaca i gmizavaca, koji u zimskom periodu zapadaju u stanje ukočenosti, čim temperatura značajno opadne. To im omogućava da prežive dugotrajnu hladnoću. Održavanje stalne telesnu temperaturu, međutim, iziskuje mnogo energije i veliku sposobnost prilagođavanja postojećim uslovima za život. Divlje životinje poseduju razne metode i prirodna pomoćna sredstva da bi uspešno izdržale zimu. Svima je zajedničko da svoje aktivnosti namerno redukuju na minimum i što, na početku hladnog godišnjeg doba, moraju imati rezerve masnih naslaga.

Životinje planski traže hranu, kreću se manje i sporije u okviru ograničene teritorije. Izbegavaju sukobe sa pripadnicima svoje vrste, love u grupama, kao npr. vukovi. Druge životinje se izoluju potpuno od ostalih pripadnika svoje vrste da ne bi morali da dele hranu. Manje životinje, glodari i ptice, troše hranu koju su uskladištili tokom jeseni i koju uspevaju da nađu čak i ispod snega koji je dubok preko 1 m!
Kopitari najviše pate zbog hladnoće. Srne često nisu u stanju da probiju led i njihova telesna masnoća se troši brzo. Ako moraju da se daju u beg, to može biti fatalno po njih, jer tada gube previše energije koju ne mogu dovoljno brzo da nadoknade.

Vidra kao na toboganu

Svaka pojedinačna životinja mora sama da vodi borbu za preživljavanje zime. Postoje razne strategije za to: neke životinje se ukopaju u sneg i poput eskima žive u svojim “igloima”, na toplom i sigurnom. Druge zimi spavaju u pećinama i rupama koje su na sigurnim mestima, kao npr. ispod žbunja i sl. Njihovo telo troši manje energije, njihov metabolizam se smanjuje u velikoj meri - da bi izgubili što manje toplote, snage i težine. Životinjama koje su u zimskom snu, srce kuca veoma usporeno (2-3 puta u minutu umesto uobičajnih 120-170 puta/min) i telesna temperatura se spušta na minimum, često na vrednost okolne temperature. Neki gube jednu trećinu ili čak i više od telesne mase tokom dugog zimskog sna. Manje životinje povremeno prekidaju san da bi jele ili obavile nuždu.

Sakupljanje zaliha nije jedini način na koji se životinje pripremaju za hladnije mesece. Ptice imaju gusto perije preko sloja sitnog paperija sa mikro komorama za vazduh koje ne propuštaju hladnoću. Kod nekih ptica čak su i noge i kljun delimično pokriveni perjem. Neke životinje menjaju svoj izgled kako bi se prilagodile vremenu. Baš kao što ljudi oblače zimske jakne i kapute, krzno nekih životinja postane gušće i teže. Krzno nekih sisara promeni boju da bi se stopilo sa svojim okruženjem. Arktičke lisice menjaju boju krzna iz tamnijih boja koje koriste tokom leta u skoro potpuno belu tokom zime. Jeleni sa belim repovima postanu tamnije braon da bi se stopili sa uvenulim biljkama i golim drvećem.
Neobično je što postoje mnogi oblici života i vrsta životinja na Zemlji kojima je veoma dobro u ili na snegu. Životinje koje se mogu videti su divokoze, snežni zečevi, hermelini, polarna lisica itd. Pri veoma niskim temperaturama, oni kopaju rupe u snegu i na tim zaštićenim mestima provode vreme između dve potrage za hranom. Evropska vidra, zahvaljujući krznu, može da uživa zimi valjajući se po snegu i spuštajući niz zaleđene staze, kao na toboganu.

Buba sa “antifrizom”

Ispod snežnog pokrivača žive mnogi mali glodari i insekti, koji su se izvanredno prilagodili ledenim i negostoljubivim uslovima. Neki od njih žive direktno na površini zemlje, tako da i dalje mogu da se hrane biljkama. Druge vrste životinja, od kojih bi se najmanje moglo očekivati da mogu preživeti hladnu zimu, osećaju se dobro tek kada je veoma hladno. Snežna buva se, na primer, budi tek kada je temperatura oko nultog podeoka. Njena telesna tečnost sadrži neku vrstu antifriza, zahvaljujući kojem ona može da bude aktivna i na - 160C. Sa sličnim mehanizmima za preživljavanje opremljene su i druge male životinje - razne vrste muva i osa, pauci, bube, larve, snežni crvi. Oni su najniža karika u lancu i služe kao hrana drugim životinjama.
Od životinja koje ne žive u našim krajevima ekstreman umetnik u gladovanju i preživljavanju je carski pingvin na antarktiku. Vreme kada on polaže jaja pada usred antarktičke zime. Da bi mogli da održe toplotu jednog jedinog jajeta, roditelji moraju biti u stanju da neizmenično izdrže periode gladovanja u trajanju čak do 110 dana na temperaturi do -600C i brzini vetrova do 200 km/h. Te ptice ukupno provedu bez hrane 6 meseci godišnje. Da bi to mogli izdržati, oni pre toga moraju da obezbede dovoljno velike rezerve masnih naslaga. Pingvini uz to imaju dupli debeo sloj gustog perija koje ih štiti i od vode. Kod foka, izolacija tela je tako savršena da ledeno hladno okruženje ne može da rashladi životinje u meri koja bi bila opasna po život. Morske vidre sa oko 120.000 dlaka po cm2 imaju najgušće krzno od svih sisara i uopšte ne moraju da brinu zbog hladnoće.

Kraj polarnog medveda

Promena klime do koje je došlo u poslednjih nekoliko decenija utiče i na zimski san i na navike glodara i njihove šanse da prežive. Već hiljadama godina životinje poput polarnog medveda su se navikle na određeni ritam koji je sada prilično poremećen zbog promene klime. Led se u proleće topi sve ranije i medved ima manje vremena za lov, da bi stvorio rezerve u vidu masnog tkiva koje će koristiti u toku zimskog sna. Od 1980. godine natalitet i težina medveda opali su za oko 70%. Izumiranje polarnog medveda predviđa se za kratko vreme. Pošto usled promene klime sneg u nekim krajevima pada u većoj količini, životinje se bude kasnije ili se ni ne probude, ako naslage masnoće i rezerve nisu bile dovoljne. Jedna druga životinja, mrmot, podešava svoj unutrašnji časovnik, tj.trajanje zimskog sna prema spoljnoj temperaturi; ali, kako je ona delom porasla u većoj meri, životinje se u proseku bude čak i do 4meseci i više dana ranijen nego pre dvadesetak godina i tada ne mogu da se snađu po snegu koji još pokriva zemlju.

U krajevima sa umerenom klimom, koji su takođe pokriveni snegom, dešava se sve češće da životinje ni ne započnu zimski san. Druge životinje kao što su ptice selice i životinje koje se premeštaju u toplije krajeve, zbog slabe fizičke kondicije završavaju na neadekvatnim staništima gde ne mogu da pronađu hranu, a mnoge i ne stignu na svoj cilj. Životinje ne mogu brzo da menjaju navike koje su bitne za preživljavanje i tako ponekad  izumiru čitave životinjske vrste.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"