TEMA BROJA

Zoran Živković

Daleki svemir / Nauka i fantastika

Ogled o kretanju kroz vreme u SF žanru

Šta izvesno znamo o kretanju kroz vreme?
Ne mnogo, zapravo. Jedino to da, pod normalnim okolnostima, napredujemo postojanom stopom od dvadeset četiri časa dnevno u smeru od prošlosti ka budućnosti.
Ove normalne okolnosti mogu se, bar načelno govoreći, narušiti u dva slučaja: ako preinačimo stopu ili smer. Stopa se može promeniti čak i u stvarnosti, a smer, po svemu sudeći, samo u SF žanru.
Razmotrimo najpre stopu.

Do budućnosti je moguće i brže stići, uglavnom na dva načina. Odloženim oživljavanjem i (uistinu) brzim kretanjem.
Hibernacija usporava fiziološke procese u organizmu; pored ostalog I starenje. Zamrznutu osobu moguće je oživeti posle, recimo, deset godina, pri čemu će ona biološki ostariti samo godinu dana.
Cena ovog bržeg prispeća u budućnost jeste gubitak “prespavanog” vremena. Ono, po svoj prilici, protiče bez snova. Ne razlikuje se od smrti, zapravo, samo što je vaskrsnuće uključeno u cenu aranžmana. Ili je, u najmanju ruku, dostupno fakultativno. U svakom slučaju, po želji. Ako nešto ne zakaže, naravno. Nema potpunog jemstva. Ali utešno je to da, ukoliko nešto pođe naopako, o tome bar nikada nećete doznati…
Kod kretanja velikim brzinama (što bližim svetlosnoj, to bolje: dejstvo vremenske dilitacije) postiže se isti učinak - stiže se daleko u budućnost uz sasvim mali utrošak lokalnog vremena. Preimućstvo ovog načina jeste aktivno oživljavanje lokalnog vremena. U vašem “lokalnom svemiru” (svemirskom brodu, na primer) sve se zbiva sasvim normalno: postoji uobičajeno budno stanje, kao i uobičajeno spavanje (ovoga puta sa snovima, računajući tu i one ružne, ako ste već skloni njima ili ako imate nečistu savest). Kada biste odatle mogli da posmatrate “spoljnji” svet, izgledalo bi vam da se događaji tamo zbivaju mahnito brzo. I obrnuto, onima “spolja” činilo bi se da se kod vas sve odigrava nepojamno usporeno. Ali ovo međusobno uhođenje nije moguće. Dva vremenska toka nespojivo su razdvojena. U stvarnosti, naime.

Da li ubrzana stopa kretanja kroz vreme pruža neke književne pogodnosti? Svakako. Ljudsku dramu.
Ponajpre melodramu. Ima li melodramski uzbudljivije situacije od susreta bliskih rođaka u potpuno pogrešnim vremenskim fazama! Na primer: mlada majka se, odmah po rođenju kćeri, otiskuje na dilitacijsko putovanje koje će potrajati samo jednu godinu njenog lokalnog vremena, ali će zato, po povratku, zateći svet s koga se otisnula stariji punih dvadesetak godina, tako da na njemu sreće svoju kćer sada kao vršnjakinju. (Ursula Legvin, “Semlejina ogrlica”) Zamisao deluje, u književnom pogledu, postojano privlačno, iako je ovde teren već prilično istražen, budući da je činilac oneobičavanja srazmerno jednostavan.
Krajnji slučaj kod ubrzanog kretanja kroz vreme jesu okolnosti koje nastaju u (samo žanrovski dopustivim) tačkama dostizanja, odnosno promašivanja brzine svetlosti. Da li bi se onda vreme sasvim zaustavilo, čak počelo da teče unazad? Da li bi tu došlo do regresije (odnosno ‘progresije’, već prema tome iz kog se ugla gleda) od starosti ka mladosti, pa i dalje, ka rođenju (Den Simons, Hiperion). Šta sledi pre (odnosno, u ovom obrnutom sledu, posle) rođenja: smrt? Može li se smatrati da je čovek bio mrtav pre no što se rodio? Oneobičavanje je ovde znatno nesputanije, ali nije izvesno da srazmerno raste i ljudska drama. Naprotiv. Treba imati mere. Krajnosti su nesiguran oslonac.
Žanr dopušta i mogućnost da tokovi sa različitom stopom kretanja u budućnost ipak ne ostaju zasebni, već se dodiruju, prepliću. Šta biva kada se susretnu spori i brzi tok? Kakav uticaj mogu da vrše jedan na drugi? Da li bi sporiji bio povlašćen u odnosu na brži? (Rodžer Zelazni, Veliki i spori kraljevi) Ili je, možda, obrnuto posredi? (Frenk Herbert, Jeretici Dine) Zamisao nije lišena žanrovske uzbudljivosti, ali može delovati pomalo nategnuto, neuverljivo. Bar kao pogodno tle za kvalitetnu ljudsku dramu.
Konačno, koji je poslednji trenutak do koga se, jednom od dva ubrzana načina, može dospeti u budućnost? Postoji li, napose, takav trenutak? Kraj vremena? Šta ako ono nije linearno, nego ciklično? Šta ako umesto napredovanja, gde je jedino umesno govoriti o kraju, imamo večno vraćanje, pretapanje kraja u novi početak? Ovde se stupa na područje krajnjih pitanja, kosmologije, a ta ljudska drama, ipak, postaje sporedna.
Ili možda nije? Nije dokraja izvesno. Čitanje romana Olafa Stejpldona (Poslednji i prvi ljudi, Zvezdotvorac) ili nekih priča Artura Klarka (Prolaznost) - napisanih pod uticajem Olafa Stejpldona - sasvim izvesno ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Ali, ono što tu uzbuđuje nije toliko ljudska drama koliko vizija što seže bezmerno daleko izvan ljudskih okvira. Ostaje otvoreno pitanje da li ovakve vizije mogu imati književnu vrednost kao i ljudske drame.
Toliko što se tiče stope. Da vidimo kako stoji sa promenom smera. Dakle, kretanje od budućnosti ka prošlosti.
Reklo bi se, na prvi pogled, da u stvarnosti nema ničeg što bi potkrepilo ovu zamisao. Nisu, naime, bar koliko nam je poznato, primećeni nikakvi vremeplovci koji stižu iz budućnosti. Ni sada niti u bilo kom ranijem razdoblju.
Ovo, doduše, još ništa ne znači. Možda svet vrvi od vremeplovaca, ali ih mi ne primećujemo zato što oni ni neposredno ni posredno ne obznanjuju svoje prisustvo, odnosno ne utiču na prošlost. Zašto to ne čine? Moguće je zamisliti tri načelna razloga: ne žele, ne smeju ili ne mogu.
Ako smeju i mogu, a ipak ne žele, onda se tome može razabrati samo jedan uzrok. Ponašaju se kao nepristrasni posmatrači koji izbegavaju da na bilo koji način uplivišu na predmet posmatranja. Bili bi to, zapravo, idealni istoričari: ukazuje im se prilika da neposredno izučavaju prošlost koju nikako ne žele da oskrnave vlastitim uplitanjem. (Arkadiji i Boris Strugacki, Teško je biti Bog. “Istoričari” u ovom romanu nisu, doduše, vremeplovci, ali istovrsni spoljni posmatraći svakako jesu, tako da se u suštini ništa ne menja.) Ovde i te kako ima dramskog naboja, ali on je donekle pojednostavljen: sve se, zapravo, svodi na to da li je moguće sačuvati potpunu ravnodušnost prema posmatranom vremenu. Podsticaj da se uzme udela u njemu može biti veoma jak. To je pogodno tle za uzbudljivu priču, ali ona uglavnom ostaje sižejno jednostavna.

Ako žele i mogu, a ne smeju, onda se može pretpostaviti da postoji izvesna zabrana koja ih u tome sprečava. Svrha zabrane mogla bi biti čuvanje budućnosti koja se nepredvidljivo i nepopravljivo može poremetiti ukoliko bi se tanano tkanje prošlosti makar i neznatno promenilo. Čak i najbezazleniji uzroci u ovom vremenu mogu u nekom potonjem izazvati veoma krupne posledice. (Sindrom “lepota leptirovih krila”; teorija haosa) Da bi se to izbeglo, uvode se mehanizmi ili institucije koje manje ili više delotvorno štite prošlost. (Pol Anderson, “Vremenska patrola”, ili Isak Asimov, Kraj večnosti) Ni ovo nije lišeno ljudske drame, ali je žanrovski unekoliko prostodušno, staromodno.
Konačno, ako žele i smeju, a ne mogu, onda iza toga najverovatnije stoje paradoksi koji, kako izgleda, neizbežno prate pokušaje da se promeni prošlost. Najpoznatiji među njima jeste sledeći.
Čovek se vraća u prošlost i tu nehotice ili hotimice izaziva smrt jednog roditelja pre no što je sâm začet, osujećujući na taj način vlastito rođenje. Ali ako se uopšte nije rodio, onda nije ni mogao da se vrati u prošlost i spreči vlastito rođenje uklanjanjem jednog roditelja, tako da se ipak rodio i vratio u prošlost gde je osujetio svoje začinjanje, što znači da se ipak uopšte nije rodio… I tako dalje. Reductio ad absurdum.
Ovo besmisleno mešanje uzroka i posledice stoji, po svemu sudeći, kao konačna brana petljanju po prošlosti iz budućnosti, ali ne sprečava nastajanje dela čijim zapletima vremenski paradoksi nisu nikakva prepreka. Oni se tu naprosto ne uzimaju u obzir. Do kakvih je onda samo neverovatnih ishoda moguće doći! (Robert Hajnlajn, “Svi vi zombiji…”) Nevolja je, međutim, u tome što ovde nema prave drame: uglavnom samo jalovo žanrovsko domišljanje i nadmudrivanje. Ko će da zamisli zapetljaniju stvar. Puki Gedankenexperiment.
Šta, na kraju, preostaje?
Jasno, žanrovski izazov je veći ako se prihvati promena ne stope nego smera kretanja kroz vreme. Idealno - treba naći način da se utiče na prošlost, a izbeći zamku paradoksa koje uticanje podrazumeva. Da li je tako nešto moguće? Nije, kako izgleda, ako se pretpostavi da postoji samo jedan matični vremenski tok.
Ukoliko se pak zamisli da ovih tokova ima više (bezbroj), onda se pomenuti paradoks može elegantno prevazići. Na mestu gde se prošlost menja nastaje račvanje: na jedan krak - onaj iz koga polazi vremeplovac što vrši upliv “unazad” u vremenu - promena ne utiče (taj tok se već odigrao onako kako se odigrao), ali je zato drugi, novi krak potpuno njome uslovljen. Preinačenje prošlosti ne menja, dakle, budućnost, već stvara novi vremenski tok koji uporedno postoji (Ursula Legvin, “Ribar unutrašnjeg mora”).
Posredi je prvorazredna žanrovska zamisao o svojevrsnom hronostablu sa doslovce nebrojenim račvanjima i granjanjima. Okosnicu snažnog dramskog naboja ovde čini pitanje da li zbivanja u jednoj grani mogu da utiču na događanja u drugoj, odnosno da li je moguće prelaženje iz toka u tok? Isto tako, u kakvom su odnosu različite verzije iste ličnosti na različitim vremenskim granama? Očito, ni ovaj vid motiva hronomocije nije pošteđen opasnosti od paradoksa, ali to ne mora da bude presudno u književnom pogledu. Naučna fantastika nije ogled iz teorijske fizike, već prozno delo. A prozna dela trpe paradokse. U umerenim dozama, razume se, i ponajpre ako su zgodno smišljeni.

Zoran Živković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"