TEMA BROJA
M. Rajković
Daleki svemir / Život u vasioni
U potrazi za zonama nastanjivosti
Otkrića krajem minulog veka desetina miliona galaksija, ekstrasolarnih planeta (1995) i da najveći broj zvezda u Mlečnom putu poseduje planete (ima ih samo u našoj galaksiji desetine milijardi), ogroman napredak u razumevanju ortogeneze, nastanka života (otkrića RNK i ekstremofilnih organizama sasvim adekvatno adaptiranih na život u raznim kosmičkim sredinama, pa i onim koje su smatrane za relativno negostoljubive), na drugoj strani, doveli su do svojevrsne sinteze astronomije i biologije - astrobiologije. Nova naučna oblast je u pravom smislu multidisciplinarna. Zajednički poduhvat astronoma i biologa, ali i istraživača iz fundamentalne fizike, kosmoloških, planetskih i geo-nauka, tehnologije i projektovanja svemirskih misija.
Nastanjivost je ključni pojam ove nauke. Kada je pre koju godinu u Kolarčevoj zadužbini održao ciklus predavanja o mogućim zonama nastanjivosti u svemiru, dr Milan Ćirković ih je tematski objedinio naslovom: Nastanjivost- ključni pojam astrobiologije. Govoreći o nastanjivosti našeg svemira, na zadovoljavajući način opisanog Novim standardnim kosmološkim modelom, vodeći naš astrobiolog, naučni savetnik Astronomske opseravtorije u Beogradu i profesor Univerziteta u Novom Sadu, pružio je uvid u kosmološku “scenografiju” savremenih astrobioloških istraživanja. Za našu temu broja kaže:
- Novi standardni kosmološki model, s kosmološkom konstantom, odnosno tamnom energijom i tamnom materijom (o čemu od 1998. godine praktično postoji konsenzus), lambda- CDM model, najbolje objašnjava kako je formirana struktura svemira. Kosmološka konstanta je imala glavnu ulogu u formiranju strukture svemira, koja je ključni preduslov za nastanak svega drugoga, pa i za nastanak života. Svi drugi sistemi, kojima se bave ostale nauke, nastali su na osnovu formiranja kosmološke strukture i njeno formiranje je glavni proces koji nam govori koliko potencijalnih habitata života imamo.
Dodatni benefit u svetlu aktuelnih istraživanja, na čemu sam i sam radio sa saradnicima na Astronomskoj opservatoriji - skreće našu pažnju dr Ćirković - jeste razvitak kosmologije, u teorijskom i numeričkom domenu, koji je doveo do promene ogromnih kosmoloških simulacija N- tela i u astrobiologiji. To je put kojim se može ići i u modeliranju nastanjivih habitata u galaksiji i razumeti efekti širenja nekog astronomskog okruženja na nastanjivost pojedinačne planete.
Veliki korak napred
Ćirković ističe da nijedna planeta, pa ni Zemlja, nije izolovan sistem, već je u stalnoj interakciji sa svojim astronomskim i astrofizičkim okruženjem.Ti efekti su brojni: od raspoloživog hemijskog sastava za stvaranje planeta do potencijalnih događaja visokog rizika, kao što su eksplozije supernovih, gama bleskovi i potencijalno destruktivni katastrofički elementi koji imaju uticaj na evoluciju, uključujući dinamičku evoluciju planetskih sistema i mesto planetskog sistema u galaksiji.
-Svi ovi procesi i događaji se danas mogu studirati na precizan numerički način upravo zahvaljujući tome što smo preuzeli oruđa iz kosmologije što je veliki korak napred u astrobiološkim istraživanjima. Međutim, ne postoji naučna aktivnost bez teorijske osnove, a u astrobiologiji smo tek na pragu izgradnje odgovarajućeg teorijskog okvira, iako se može reći da je na tom planu dosta toga urađeno u poslednjih dvadesetak godina.
Nedostatak prave teorijske osnove je posledica činjenice da je kosmologija kao nauka dugo smatrana nečim što nema veze s realnim svetom, čak i kada je Ajnštajanova Opšta teorija relativnosti počela da se primenjuje na univerzum u celini, smatra Ćirković. Rezultati kosmologa su, kaže, objavljivani po časopisima za matematiku ili sekcijama namenjenim apstraktnoj matematici, bez razumevanja da se to odnosi na stvarni svet. Tek je sa otkrićem kvazara i mikrotalasnog pozadinskog zračenja, šezdesetih godina, postala jasno da je kosmologija i te kako relevantna nauka za saznavanje realnog sveta.
Dr Milan M. Ćirković, astrofizičar, astrobiolog, kosmolog i filozof nauke, naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu |
Iako je slavni Enriko Fermi, sredinom prošlog veka, u razgovoru s kolegama o vanzemaljskim civilizacijama za vreme ručka prostim pitanjem: Where are they? (Gde su?) “raspršio” priče o njihovom postojanju, jer da postoje morale bi već, s obzirom na starost zvezda i planeta, pružiti bilo kakav dokaz da postoje (čuveni Fermijev paradoks), vera naučnika, ali i laika koje ta tema zanima, nije nikada splasnula. U prtljagu opštih novinarskih pitanja zauvek je ostalo, kvintesencijalno, pomalo već i oveštalo: Jesmo li sami u svemiru, ima li negde drugde, na još nekoj zemljolikoj planeti razumnih bića i bilo kakvih živih organizama?
- U jednom smislu, trivijalnog života van Zemlje svakako ima, s obizirom na to da su ga ljudi odneli u Sunčev sistem raznim istraživačkim sondama, one su svakako sa Zemlje ponele razne bakterije koje su, kako danas shvatamo, daleko robustnije nego što se ranije verovalo. Eksperimenti vršeni na Zemlji i na međunarodnoj svemirskoj stanici, pa čak i artefakti vraćeni sa Meseca tokom misije Apolo, pokazali su da zemaljske bakterije u stanju hibernacije i suspendovane animacije mogu da opstanu u najbrutalnijim kosmičkim uslovima i vrlo je verovatno da smo jednim delom već preneli život van Zemlje. Naravno, priroda je to radila i ranije. Kao što imamo meteorite na Zemlji koji su došli sa Marsa ili sa Meseca, tako isto i na površini Meseca, Marsa i drugih tela Sunčevog sistema imamo meteorite koji su došli sa Zemlje u nekom periodu geološke prošlosti. To je još jedan pokazatelj u kojoj meri je besmisleno posmatrati pojedinačne planete, pa i Zemlju, kao neki zatvoreni sistem.
A jesmo li sami u svemiru? To je jedno od pitanja na koje ćemo svakako dobiti odgovor, samo ne znamo tačno kada, i to je nemoguće predvideti. Naravno, ljude više zanima pitanje šire biogeneze, nastanka života na potpuno nezavisnom mestu. Čitave nove generacije teleskopa i instrumenata, da pomenemo i lansiranje novog svemirskog teleskopa Džejms Veb i uređaje čije je lansiranje predviđeno u narednih nekoliko godine, imaju za cilj potragu za biosignaturama, za odlikama spektra atmosfera ekstrasolarnih planeta koje bi mogle da ukazuju na postojanje života na njima. Istraživanje i modeliranje biosignatura i potraga za njima su velika, trenutno možda i najveća empirijska posmatračka tema u celini astrobioloških aktivnosti.
Pokušaj Univerziteta Berkli s projektom Potraga za vanzemaljskom inteligencijom (Search for Extrarterrestrial Intelligence - SETI), još 1960, nije dao očekivane rezultate. Milan Ćirković kaže da se na tim istraživanjima malo radilo, gotovo neznatno u odnosu na posvećenost istraživanju kometa, objekata u spoljnem Sunčevom sistemu ili aktivnih zvezda. Poslednjih šest ili sedam godina, negde od 2015, veli, došlo je do “buđenja interesovanja za SETI projekte i to je jedan od najinteresantnijih tekućih trendova jer su, između ostalih, naučnici uočili da se mogu tražiti potencijalni tragovi i manifestacije postojanja vanzemaljskih civilizacija kroz razne, kako se to nekada zvalo, ‘parazitske programe’. To konkretno znači da mogu koristiti podatke sakupljene iz raznoraznih pregleda neba, dugoročnih projekata posmatranja i drugih, u potrazi za različitim anomalijama koje bi mogle da predstavljaju kandidate za tragove i manifestacije vanzemaljske inteligencije”.
Studije budućnosti
Milan Ćirković je i naučni saradnik Instituta za proučavanje budućnosti čovečanstva (Future of Huminity Institute) Univerziteta u Oksfordu. O budućnosti čoveka veli:
-Postoje veoma velike prilike, veliki resursi i mogućnosti za dalji napredak čovečanstva i za njegovu evoluciju u nekakve buduće, neki bi rekli, transhumanističke ili posthumanističke faze. To ne može niko predvideti. To je nešto što je odgovornost svakog od nas i svačija odgovornost da da doprinos nekoj od pozitivnih vizija naše budućnosti. Suočavamo se sa značajnim problemima, ali istovremeno i sa velikim prilikama i velikim potencijalnim mogućnostima kakvih ljudi doskoro nisu bili svesni.
Budućnost čoveka na Zemlji je postala predmet ozbiljnog naučnog interesovanja i promišljanja. Čovek je sve više usmeren na istraživanje svemira, traganje za naseljvim planetama, kao što je nekada tragao za nepoznatim kontinentima, polarnim krajevima i dalekim ostrvima.
-Razvitak jedne takođe multidisciplinarne oblasti, koja se u novije vreme naziva studije budućnosti (nekada se koristio termin futurulogija i drugi), trebalo bi na različite načine da objedine različite naučne diskusije u ovoj oblasti. To je značajna stvar i tek u povoju, ali ono što smo sasvim sigurno izvukli iz studija budućnosti do sada, potencijalno gledano, jeste da postoje potencijalno velike prilike i mogućnosti za dalju evoluciju budućnosti, naročito ako se ima u vidu korišćenje kosmičkih resursa, resursa našeg planetskog sistema, pre svega Sunčevog sistema. Kao što je veliki ruski pionir astronautike Konstantin Ciolkovski nezaboravno rekao: Zemlja je kolevka razuma, ali ko još želi da ceo život provede u kolevci. Za mene je to i dalje jedna od najvećih mudrosti izrečenih na temu budućnosti čovečanstva, tako da naučnici treba daleko ozbiljnije i intenzivnije da razmotre korišćenje svemirskih resursa.
Poslednjih nekoliko godina je sve više ljudi koji su zainteresovani za ta pitanja. Pogotovo što dobar deo interesovanja za istraživanje svemira i svemirsku tehnologiju danas više nije nužno u državnim rukama, nego u rukama privatnog sektora koji je daleko fleksibilniji i ima daleko veći interes za ta istraživanja. Zbog toga ne postoji neki razlog da se u narednim decenijama, pa i vekovima, ne fokusiramo više na korišćenje i velike količine sunčeve energije koju, uzgred rečeno, daleko više ima smisla koristiti bilo gde u svemiru nego na Zemlji. |
Pomeranje fokusa
-U tom smislu reči, fokus se pomerio sa nekadašnjeg, može se pošteno reći i prilično naivnog verovanja da ćemo detektovati neke usmerene poruke koje su namenjene nama, na nešto što je mnogo izglednije i verovatnije, da ćemo detektovati posledice nekakve inženjerijske, industrijske ili slične aktivnosti drugih, možda naprednijih vanzemaljskih civilizacija, posmatrajući anomalije u astronomskom svetu. To je najverovatniji put kojim ima smisla ići u budućnosti i prilično je utaban s obzirom na postojeće ogromne astronomske baze podataka i ogromne količine empirijskih informacija dobijenih do sada za neku vrstu arhivskih pretraživanja za animalnim slučajevima koji bi potencijalno mogli biti objašnjeni kroz hipotezu o tome da se radi o artefaktima vanzemaljske inteligencije. Za to treba da budemo spremni, pre svega, metodološki i da na metodološkoj osnovi razumemo način i kriterijume na osnovu kojih ćemo prihvatiti takvu, ipak radikalnu, hipotezu za objašnjenje nekog posmatranog fenomena.
U potragu za biosignaturama, koje su trenutno veoma aktuelan istraživački izazov, uključena je i malobrojna grupa sa Astronomske opservatorije u Beogradu, koju čine Milan Ćirković, Branislav Vukotić i Neda Stojković, koja će uskoro doktorirati. Ćirkovićeva grupa, inače, ima saradnike širom sveta. “Mi danas ne razumemo u nekom smislu reči atmosfersku hemiju, počinjemo da razumemo atmosfersku hemiju na ekstrasolarnim planetama i sa otkrićima ekstrasolarnih planeta, koje se nalaze u nastanjivim zonama matičnih zvezda. Traganje za biosignaturama je traganje za elementima kao što su atmosferski slobodni kiseonik i atmosferski metan, koji su karakteristični kao proizvodi delovanja živih bića.”
-Očekujemo da i tekuće svemirske misije dođu do uzoraka klasa masa i te uzorke donesu na Zemlju. To je od velikog značaja da bismo bili sigurni da li postoje tragovi ili živih, ili najverovatnije, fosilnih mikroorganizama na Marsu koji bi ukazivali na prethodne epohe u kojima je svemir bio nastanjiviji nego što je danas. To su najaktuelnije empirijske i posmatračke aktivnosti.
Što se teorijskih pitanja tiče, astrobiolozi se najviše bave modeliranjem nastanjivih zona u galaksijama, zvezda sa planetskim sistemima koji sadrže nastanjive planete. To se radi i na drugim galaksijama van Mlečnog puta. Drugim rečima, nastoje da uopšte nastanjivost na veće i šire sisteme. Ćirkovićeva grupa upravo razvija teorijske modele na osnovu kojih će moći, koristeći globalne parametre galaksija kao što su hemijski elementi i stopa formiranja zvezda i dovoljno kompleksne simulacije za prošlost, da dobije neku vrstu kvantitavne procene nastanjivosti različitih vrsta galaksija.
-U našem Mlečnom putu imamo različite tipove klasa galaksija, različitih morofoloških tipova i različitih masa. Samo pitanje na koji način povezujemo veličinu i oblik te galaktički nastanjive zone sa globalnim parametrima galaksija je relativno novi problem, u čijem rešavanju je i naša mala ekipa dala relativno značajne doprinose, ističe prof. Ćirković. U novije vreme taj problem je konačno postao, neću kazati rešiv, ali svakako problem na kome se može raditi. Pomoću superkompjuterskih simulacija možemo da istražujemo različite deliće tog apstraktnog prostora parametara koji su mnogo veći nego što je ovaj fizički prostor
o kome govorimo.
Nauka je transgeneracijski poduhvat
Engleski izdavač “Oxford University Press” je 2018. objavio Ćirkovićevu knjigu intrigantnog naslova The Great Silence: The Science and Philosophy of Fermi’s Paradox. Delo će se uskoro pojaviti i na srpskom. Pažnju najpre privuče pojam velika tišina, a potom, ništa manje ni filozofija Fermijevog paradoksa. Uprkos višedecenijskom traganju za drugim razumnim bićima u svemiru, istraživanja nisu našla nijedan uverljiv dokaz. O kakvoj knjizi je reč?
|
-Mi bismo, naivno govoreći, očekivali s obzirom na postojeće skale prostora nastanjivosti da vidimo mnogostruke aktivnosti, tragove, manifestacije vanzemaljskog života i intelignecije ali, kao što ste spomenuli - još ih ne vidimo. To što mi detektujemo je samo tišina, ne vidimo nekakve artikulisane signale koji nisu prirodni šum, prirodni haos, prirodni procesi, jeste sa jedne strane zbunjujući problem, a s druge strane, navodi nas na to da ispitamo da li su pretpostavke koje koristimo u tom rasuđivanju opravdane ili ne. Suština analize koju sam ponudio u knjizi jeste da mi u zavisnosti od toga kakvi su (nemam nikakvih pretenzija da tvrdim da postoji neko krajnje rešenje tog problema, nalazimo se suviše rano u istoriji nauke, a pre svega astronomije, da bismo ga dobili) sve preduslovi potrebni da bismo dobili definitivno rešenje. Ali kakvo god rešenje bilo, ono mora biti utemeljeno u generalnim metanaučnim principima koje imamo od pre nego što je nauka kao organizovana delatnost počela da postoji (od Aristotela naovamo). Svi empirijski fenomeni moraju biti konačne veličine. Ljudi očekuju od onog što percepiraju, a što se u filozofiji zove realizam ili direktni realizam, da to nije samo naša percepcija ili halucinacija, nego da odgovara nečemu u stvarnoj prirodi.
U Velikoj tišini sam ponudio klasifikaciju mogućih rešenja, ljudi su predlagali najrazličitija rešenja u literaturi. Čitalac će zaključiti da li je to značajan doprinos ili ne, ali smatram da je to jedan način da organizujemo u najmanju ruku svoje neznanje ili pak znanje. To kažem stoga što ljudi često misle da organizacija neznanja nije tako bitna kao organizacija znanja. Situacija je dobrim delom obrnuta - mi moramo prvo da identifikujemo šta je tačno to što ne znamo. Da bismo rešili neku tajnu, potrebno je da znamo šta sve ne znamo. Da bi sve nepoznate sa kojima se suočavamo bile poznate nepoznate, a ne nepoznate nepoznate. Te nepoznate nepoznate predstavljaju problem sa kojim se najčešće suočavamo jer mi zapravo ne znamo u kom pravcu treba da se krećemo da bismo identifikovali i prava pitanja postavili. Priroda će dati odgovore samo ako postavimo prava pitanja, a to je znao još Galilej, na početku savremene nauke. U izvesnom smislu danas smo došli do nivoa da smo počeli da postavljamo prava pitanja. Kada ćemo na njih dobiti odgovore? Verovatno ne za našega života, ali zato nauka i jeste veliki transgeneracijski poduhvat. |
M. Rajković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
