TEMA BROJA

Priredila: Ilijana Jakšić Pavlović

Atlantida / Hipoteze o mestu

Svuda a kao da je nigde

Hipoteze lokacije Atlantide zaista su različita predložena mesta u stvarnom svetu za izmišljeno ostrvo Atlantida, opisano kao izgubljena civilizacija koju pominje Platon u svojim dijalozima. Osoba po imenu Kritija mlađi tvrdi da je ostrvo po imenu Atlantida progutalo more pre više od 9 hiljada godina. Tu priču su mu preneli preci, tačnije njegov deda po kome je dobio ime, a koji je to čuo od svog oca. Priča potiče iz egipatskog svetilišta. Prema Platonovim dijalozima, ostrvo se nalazilo u blizini današnjeg Gibraltara. Međutim, to nije jedina predložena lokacija.

Severozapad Egipta: od Grčke do Španije

Mnoge teorije o smeštanju centra Atlantide u Mediteranu su pod uticajem geografskog položaja Egipta, odakle je priča navodno potekla.

Ostrvo Paros

Erupcija na Santoriniju

Smatra se da priča o Atlantidi čuva kulturološko sećanje na Minojsku erupciju, koja je uništila grad Akrotiri i uticala na neka minojska naselja na Kritu. Nedavno se došlo do zaključka da bi Akrotiri „mogao biti Atlantida“.

U blizini Kipra

Robert Sarmast, američki arhitekta, tvrdio je da izgubljeni grad leži na dnu istočnog Mediterana, u kiparskom koritu. U svojoj knjizi i na vebsajtu on tvrdi da slike sonara s morskog dna jugoistočno od Kipra pokazuju obeležja napravljena ljudskom rukom, na dubini od 1500 m. On interpretira ova obeležja kao veštačke strukture koje su deo izgubljene Atlantide, onakve kakvom ju je opisivao Platon. Prema njegovim idejama, nekoliko karakteristika Kipra, u šta spada prisustvo bakra i izumrlih kiparskih patuljastih slonova, idu u prilog ideji da je Kipar nekada bio deo izgubljenog raja. Kao i kod mnogih drugih teorija koje se bave lokacijom Atlantide, Saramast spekuliše da je njeno uništenje prouzrokovano katastrofalnim poplavama opisanim u Knjizi Postanja, u priči o velikom potopu. Morski i drugi geolozi, koji su takođe proučavali dno kiparskog korita, kao i profesionalni arheolozi, ne slažu se s njegovim interpretacijama.
Istraživanja koje su sproveli dr C. Hibšer, sa Instituta za geofiziku u Nemačkoj, i drugi, u vezi sa tektonikom soli i blatnim vulkanima u kiparskom basenu, u istočnom Mediteranu, pokazala su da se obeležja koja Saramast interpretira kao Atlantidu sastoje samo od prirodnog kompresijskog nabora na ivici nizbrdice.

Sardinija

Koncept identifikacije Atlantide sa ostrvom Sardinija je u osnovi ideja da su Italijani učestvovali u pokretu „Narodi sa mora“, pomorskih pljačkaša koji su plovili duž istočnih obala Mediterana. Naziv „Atlas“ mogao bi da se izvede iz „Italos“. Platonovi opisi ostrva i Atlantide imaju nekoliko zajedničkih karakteristika sa Sardinijom i kulturom bronzanog doba. Po ovom scenariju, Atlantida se krije ispod Sardinije i Korzike.

Malta

Malta, koja se nalazi na liniji koja deli zapadno i istočno Sredozemlje i koja je dom najstarijih ljudskih tvorevina na svetu, smatra se mogućom lokacijom Atlantide. Mišljenje dele istraživači današnjeg doba i amateri entuzijasti sa Malte.
U 19. veku, antikvar Đorđo Gronje de Vase objavio je kratak i sažet pregled detalja o teoriji da je Malta bila lokacija za Atlantidu. Njegova teorija inspirisana je otkrićem megalitskih hramova Gantija i Hagar Kim. U svojoj knjizi „Malteški ostaci Atlantide“ Francis Galea piše o nekoliko starijih istraživanja i hipoteza, posebno o malteškom arhitekti Đorđu Grognetu, koji je 1854. smatrao da su malteška osrtva ostaci Atlantide. Međutim, 1828. Đ. Gronje je bio umešan u skandal u vezi sa krivotvorenim otkrićima kojima je namera bila da „dokažu“ da je Malta u stvari Atlantida.

Turska

Piter Džejms, u svojoj knjizi „Potonula kraljevina“, identifikuje Atlantidu s kraljevinom Zipasla. On tvrdi da je Solon zaista sastavio priču na svojim putovanjima, ali u Lidiji a ne u Egiptu, kako kaže Platon. Atlantida je identična gradu Tantala, sina Zevsa i vladara oblasti Lidije, za koga se govorilo da je uništen u zemljotresu.

Troja

Geoarheolog Eberhard Zanger je predložio hipotezu da je Atlantida u stvari Troja. On veruje da su stanovnici izgubljenog raja, ujedno Trojanci, narodi mora, ali samo manji deo ukupne populacije. Dalje, on smatra da sve države gradovi u kojima se govori grčki jezik egejske civilizacije čine narode mora i da su oni jedni drugima uništili ekonomiju u seriji ratova koji su trajali nekoliko decenija.

Crno more

Nemački istraživači Sigfrid i Kristijan Šope locirali su Atlantidu u Crnom moru. Godine 5500. pne, velika ravnica nalazila se na severozapadu, na mestu gde je prethodno bilo slatkovodno jezero. Rastući nivo mora se 5510. pne. izjednačio s branom današnjeg Bosfora. Herkulovi stubovi su identifikovani kao Bosforski moreuz. Nije objašnjeno kako su trgovački brodovi iz svih delova sveta pristizali u luku izgubljenog raja kada se ona nalazila 350 stopa ispod globalnog nivoa mora.
„Gardijan“ je 2000. Objavio da je Robert Balard, u maloj podmornici, pronašao ostatke ljudskog naselja oko 300 stopa pod vodom u Crnom moru kod severne obale Turske. Oblast je poplavljena 5000 pre nove ere. Ta poplava je sasvim moguće bila inspiracija za biblijsku priču o Nojevoj barci (Teorija o potopu Crnog mora).

Andaluzija

Andaluzija je region današnje južne Španije koji je nekada davno obuhvatao „izgubljeni“ grad Tartesos, nestao u 6. veku pne. Stanovnici Tartesosa bili su trgovci poznati starim Grcima koji su znali za njihovog legendarnog kralja Argantoniosa. Andaluzijsku hipotezu prvobitno je postavio španski autor Huan de Marijana i holandski autor Johanes van Gorp (16. vek). Kasnije je bilo nagoveštaja da se metropola nalazi kod ostrva Menorka i Majorka. Takve tvrdnje su se ponovo javile 1922. a objavio ih je Adolf Šulten, a dalje promovisali Oto Jesen, Ričard Henig, Viktor Berard i Elena Višou, dvadesetih godina prošlog veka.
Andaluzijsku lokaciju podržao je i Rajner Valter Kine u svom članku koji se pojavio u časopisu „Antikvitet“. Njegova teorija zastupa tvrdnju da dobra fikcija imitira činjenice. Platon je objasnio da je njegova priča o izgubljenom kontinentu filozofska fikcija, izmišljena da opiše njegovu maštovitu idealnu državu u slučaju rata. Kine navodi da je Platon koristio tri različita istorijska elementa za svoju priču. Prvo - grčku tradiciju o mikenskoj Atini, drugo - egipatske beleške o ratovima Naroda mora za opis ratovanja Atlantiđana i treće - usmenu tradiciju iz Sirakuze o Tartešanima, najstarijoj zapadnoj kulturi nastaloj u prvom milenijumu pne.

Spartel Bank

Dve hipoteze su „nominovale“ Spartel Bank, potonulo nekadašnje ostrvo u Gibraltarskom moreuzu, kao lokaciju za Atlantidu. Francuski geolog Žak Kolina-Žirar je predložila hipotezu u septembarskom izdanju francuskog naučnog časopisa Comptes Rendus 2001. Manje poznatu hipotezu postavio je špansko-kubanski inspektor Žorž  Diaz-Monteksano 2000, u aprilskom izdanju španskog magazina Más Allá de la Ciencia („Iznad nauke“). Opovrgnuto je poreklo hipoteze Koline-Žirar. Diaz-Monteksano je tvrdio da je u pitanju plagijat njegove prvobitne hipoteze a Kolina-Žirar je negirala i poricala da je to tačno. I jedno i drugo tvrde da je hipoteza protivnika pseudonauka.
Prema hipotezi Koline-Žirar, u toku poslednjeg maksimuma Ledenog doba, nivo mora je bio 135 m ispod današnjeg nivoa. Stoga je Gibraltar bio uži. Od ostrva Spartel Bank je nastao arhipelag, a najveće ostrvo je imalo 10-12 km u prečniku. Kako je nivo mora rastao, ostrvo je počelo polako da se skuplja. Međutim, 9400. godine pne nivo mora je ubrzano porastao 4 m za 100 godina i tada je vrh glavnog ostrva potopljen.
Pomorski geofizičar Mark-Andre Gutšer je nagovestio da bi moguće objašnjenje za katastrofalna uništenja mogao biti veliki zemljotres i cunami u ovom regionu. Što se tiče geološke analize hipoteze Spartel Bank, Kolina Žirar navodi da je nestanak ostrva zabeležen u praistorijskoj egipatskoj tradiciji oko 4000-3000. godina pne, i ta je priča inspirisala Platona da napiše izmišljenu verziju interpretiranu kao ilustraciju njegovih sopstvenih viđenja.

Maroko

Prema mišljenju Majkla Hibnera, jezgro Atlantide smešteno je kod jugozapadnog Maroka, u Atlantskom okeanu. U njegovim istraživanjima se opisuje pristup analizama Platonovih dijaloga. Različiti geografski pokazatelji iz Platonovih dela korišćeni su da se izvedu zaključci o najverovatnijoj lokaciji Atlantide. Ishod je ravnica Sus-Masa, u današnjem jugozapadnom Maroku. Ova ravnica je okružena Visokim Atlasom, Anti Atlasom i Atlantskim okeanom. Zbog svoje izolovanosti, smatra Hibner, ravnicu su stari Grci nazvali Atlantis Nesos, ostrvom Atlas.

Mauritanija

Oko Sahare, poznato i kao Rišat struktura, predstavlja istaknuto kružno obeležje na saharskoj visoravni Adrar i jedno je od mogućih mesta gde bi mogla da se nalazi Atlantida. U pitanju je erodirana kupola prečnika 40 km. Sastoji se od sedimentnih stena u slojevima koji se pojavljuju kao koncentrični prstenovi. Od 1974.  godine mapirani su praistorijski artefakti ove oblasti. Utvrđeno je da nedostaju praistorijski artefakti kamenih alatki iz Paleolita i Neolita iz unutrašnjih depresija strukture. Stoga se došlo do zaključka da se oblast koristila samo za kratkoročni lov i proizvodnju kamenih alatki u davnim vremenima. U septembru 2018. je „Jutjub“ kanal Bright Insight naveo da Rišat struktura odgovara Solonovom opisu Atlantide. Sa kanala Bright Insight tvrdili su da obeležja koja se poklapaju obuhvataju 5 koncentričnih krugova, prečnika 23, 5 km, vodeni prolaz ka jugu, slanu podzemnu vodu svuda osim ispod centralne tačke i planine s vodopadima koje okružuju grad sa severne strane.

Altantski okean, zapad

Smatralo se da je Platon, navodeći More Atlantide, mislio na današnji Atlantski okean. Naziv okeana, izveden iz grčke mitologije, znači „more Atlasa“. Platon je vezivao tu oblast za Posejdona u svojim opisivanjima porekla Atlantide. U staroj Grčkoj, termin „okean“ i termin „atlas“ odnose se na „džinovsku vodu“ koja je okruživala glavno kopno poznato Grcima. To se kopno opisuje kao Eurafrazija (iako je ceo superkontinent bio daleko od poznatog Starim Grcima) a vodena masa se smatrala krajem (poznatog) sveta. Iz istog razloga su planine pored okeana dobile ime - planine Atlasa, jer su takođe označavale „kraj sveta“. 

Azorska ostrva

Jedno od predloženih mesta za Atlantidu su i Azorska ostrva. Ova grupa ostrva pripada Portugalu i nalazi se oko 1500 km od portugalske obale. Neki ljudi veruju da bi ostrva mogla biti vrhovi planina Atlantide. Ignjacije L. Doneli, američki kongresmen, jedan je od prvih koji su pomenuli ovu lokaciju kao moguće prebivalište Atlantide. Čarls Šuhert, američki paleontolog, u svojoj studiji ("Atlantis and the Permanency of the North Atlantic Ocean Bottom" (1917)),zaključio je da nema poznatih geoloških dokaza koji idu u prilog postojanju Platonove Atlantide. On je naveo da su Azorska ostrva vulkanskog porekla i da nisu ostaci veće ili manje kontinentalne mase.

Kanarska osrtva , Madeira i Zelenortska osrtva

Kanarska ostrva identifikovana su kao ostaci Atlantide, po mišljenju mnogih autora. Na primer, 1803. Bori de Sen-Vensan je izjavio da su Kanarska ostrva, zajedno s Madeirom i Azorima, ono što je ostalo kada se Atlantida raspala. I kasnije su mnogi identifikovali Kanarska ostrva kao deo ostataka potonule Atlantide - na primer, Luis Spens u svom delu „Problem Atlantide“.
Detaljne geomorfne i geološke studije Kanarskih ostrva ukazuju da su, u poslednjih četiri miliona godina, ravnomerno uzdizanje, bez značajnijih perioda sleganja, geološki procesi kao što su erozivno rasterećenje, gravitaciono rasterećenje i litosferska fleksura podstaknuti susednim ostrvima. Na primer, pilou lava (lava jastučaste strukture) iz Pliocenske epohe, koja se stvrdnula pod vodom i sada je izložena na severoistočnoj strani Kanarskih osrtva, podigla se između 46 i 143 m iznad nivoa mora. Takođe, morski depoziti lave stari od 4,1 do 9,3 miliona godina na Kanarskim ostrvima, približno 9,8 miliona godina na Lanzarotu i 4,8 miliona godina na Fuerteventuri pokazuju da su se Kanarska ostrva podizala milionima godina bez značajnog, a da ne pominjemo katastrofalnog, sleganja. Na kraju, detaljna istraživanja sedimentnih depozita u okruženju Kanarskih ostrva su pokazala potpuni nedostatak dokaza da je morsko dno oko njih ikada bilo iznad vode.

Severna Španija

Jednu interesantnu lokaciju predložio je Horhe Maria Ribero-Menezes. U pitanju je sever Španije. Tačnije, on tvrdi da je Atlantida podvodni plato, međunarodno poznat pod imenom "Le Danois Bank" a lokalno kao "The Cachucho". Ovaj plato se nalazi oko 25 km od kontinentalnog praga i otprilike 60 km od obale Kneževine Asturije. Najviša tačka se nalazi 425 m ispod mora. Od istoka do zapada ima 50 km a 18 km od severa do juga. Ribero-Menezes postavio je hipotezu da je to deo kontinentalne margine koja se odlomila pre 12 hiljada godina kao posledica tektonskog procesa krajem poslednjeg ledenog doba. On dalje navodi i da je nekoliko preživelih moralo da počne bukvalno od nule.
Detaljna proučavanja geologije regiona opovrgnula su hipotezu koju je predložio Horhe Maria Ribero-Menezes. „Le Danois Bank“ nije mogao nastati urušavanjem severne kantabrijske kontinentalne margine pre 12 hiljada godina. Ovo parče je deo kontinentalne margine koje je podignuto potiskom kada je margina „pregazila“ okeansku koru u toku Paleogena i Neogena.

Irsko more

U svojoj knjizi „Atlantida zapada: Slučaj za potopljenu megalitsku civilizaciju Britanije (2003)“, Pol Dunbavin tvrdi da je nekada postojalo veliko ostrvo u Irskom moru i da je to ostrvo Atlantida. Napisao je i da je neolitska civilizacija delom potopljena porastom nivoa mora koji je prouzrokovan udarom komete. Prilikom udara, došlo je do pomeranja polova što je promenilo Zemljinu osu oko 3100. godine pne. Međutim, takve promene bi moderna nauka zapazila te se tvrdnje Pola Dunbavina smatraju pseudonaučnim u učenim krugovima.

Velika Britanija

Vilijem Komins Boumont je verovao da je Velika Britanija lokacija Atlantide a škotski novinar Luis Spens je tvrdio da Britanija i Irska sadrži sećanja na Atlantidu.U decembru 1997, BBC je objavio da ruski tim naučnika veruje da su pronašli Atlantidu 100 milja od Kornvola, u Britaniji.

Irska

Ideja o Atlantidi koja se nalazi u Irskoj predstavljena je u knjizi „Atlantida iz perspektive geografa: mapiranje zemlje iz bajke“, koju je 2004. napisao švedski geograf dr Ulf Erlingson, sa Univerziteta Upsala. U knjizi je opisano da se carstvo Atlantide odnosi na neolitsku megalitsku kulturu grobnica, na osnovu sličnog geografskog prostiranja, i zaključeno da ostrvo Atlantida stoga mora odgovarati mestu na kom se nalazi Irska. Erlingson je smatrao da su sličnosti u veličini i pejzažu statistički značajne.

Severno more

Severno more ima kopneni deo koji je nekada bio iznad nivoa mora. Srednjevekovni grad Dunvič, u istočnoj Engleskoj se, na primer, srušio u more. Kopno poznato po nazivu „Dogerlend“, između Engleske i Danske, poplavio je cunami 6200. godine pne, do koga je došlo zbog podvodnog klizišta kod obale Norveške.

Danska

U svojoj knjizi: „Kelti, narod koji je izašao iz tame“, Gerhard Herm 1975. povezuje poreklo Atlantiđana sa krajem ledenog doba i plavljenjem istočne obale Danske.

Finska

Finski ekscentrik Ior Bok je „smestio“ Atlantidu u Baltičko more, u južni deo Finske gde je smatrao da je živela mala zajednica ljudi tokom Ledenog doba. Prema Boku, to je omogućila Golfska struja donevši toplu vodu na finsku obalu. Ovo je mali deo velike „sage“ za koju je tvrdio da se pričala u njegovoj porodici godinama, a datira od vremena kada su ljudi razvili jezik. Porodična saga kaže da ime Atlantida potiče od švedskih reči allt-land-is ("all-land-ice") te je jasno da se odnosi na poslednje Ledeno doba. Stoga je to u porodici Bok više vremenski period nego fizičko mesto. Prema sagi, Atlantida je nestala 8016. godine pne kada se ledeno doba završilo u Finskoj i led se otopio.

Švedska

Godine 1679. Olaus Rudbek je napisao „Atlantidu“ (Atlantica), gde je izneo tvrdnju da Skandinavija, a posebno Švedska, odgovara opisu Atlantide. Po njegovom mišljenju, glavni grad Atlantide identičan je praistorijskoj grobnici švedskih kralja Gamla Upsala.

Američki kontinenti

Sve do otkrića Novog sveta, mnogi akademici su verovali da je Atlantida ili metafora za podučavanje filozofiji ili je samo doprinos Platonovoj priči i nema fizičku lokaciju. Kada se Kolumbo vratio sa svog pohoda na zapad, istoričari su počeli da identifikuju američke kontinente sa Atlantidom. Prvi je bio Francisko Lopez de Gomara, koji je 1552. mislio da je Kolumbovo otkriće u stvari Platonovo izgubljeno ostrvo.  Potom je 1556. Agustin de Zarate naveo da su američki kontinenti Atlantida koja se proširila od Gibraltara ka zapadu i obuhvatila Severnu i Južnu Ameriku. Takođe je smatrao da kontinenti poseduju sve atribute koje je naveo Platon.
Frensis Bejkon i Aleksandar von Humbolt takođe su poistovetili Ameriku i Atlantidu.

Antarktik

Teorija da je Antarktik bio Atlantida bila je posebno zastupljena tokom 1960-1970-tih. U modi je bila naročito zbog izolovanosti kontinenta ali i zbog mape Piri Reis koja prikazuje ovaj kontinent bez leda. Neki od popularnih autora koji su zastupali ovo tumačenje su Flavio Barbiero, Čarls Berlic, Erik Von Deniken i Piter Kolosimo.

Severni pol

Profesor sistemske teologije na Bostonskom univerzitetu Vilijem Ferfild Voren (1833-1929) napisao je knjigu promovišući svoju teoriju da je prvobitni centar čovečanstva nekada davno bio Severni pol. Knjizi je dao naziv „Pronađeni raj: kolevka ljudske rase na Severnom Polu“ (1885) U svom radu Voren je smestio Atlantidu na Severni pol, kao i Edenski vrt, planinu Meru, i Hiperborejce. Voren je verovao da su svi ovi mitski pojmovi narodna sećanja na nekada naseljeni centar na dalekom severu gde je prvobitno nastao čovek.

Priredila: Ilijana Jakšić Pavlović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"