TEMA BROJA
I.J.
Atlantida / Zamisao bez dokaza
Maštanja o izgubljenom raju
Ignjacije Doneli |
Atanasijus Kirčer je na mapi 1669. pozicionirao „Atlantidu“ u sred Atlantskog okeana. Na mapi je jug na vrhu. Ideja o „Atlantidi“, izgubljenom potkontinentu, često idealizovanom kao napredno utopijsko društvu koje poseduje mudrost potrebnu za svetski mir, zaokupila je umove sanjara, okultista i pobornika novog doba (tzv. New Agers). Hiljade knjiga, časopisa i vebsajtova je posvećeno Atlantidi. To je, kako se čini, večito zanimljiva tema. Ljudi su izgubili čitava bogatstva a neki čak i život u potrazi za njom.
Za razliku od mnogih legendi čije je poreklo zaboravljeno u magli vremena, danas se zna kada i gde se prvi put pojavila priča o Atlantidi. Prvi put je ispričana u dva Platonova dijaloga, „Timaj“ i „Kritija“, napisana 360. godine pne. Iako se današnja Atlantida često zamišlja kao mirna utopija, Atlantida koju opisuje Platon u svojoj priči veoma se razlikuje. U knjizi „Enciklopedija dubiozne arheologije“ profesor Ken Feder primećuje da, u Platonovoj priči, Atlantida nije mesto kome se treba diviti i kome treba težiti. On dodaje da to nije savršeno društvo. Upravo je suprotno - Atlantida je otelotvorenje materijalno bogate, tehnološki napredne i vojno nadmoćne nacije koja je korumpirana svojom moći, sofisticiranošću i bogatstvom. Što se tiče promovisanja Atlantide u Platonovoj priči o moralu, legenda se više odnosi na herojskog rivala, na grad Atinu a ne na potonulu civilizaciju.
Jasno je da je Platon izmislio Atlantidu kao alatku za zaplet svojih priča, jer nigde drugde u svetu se ne pominje. Ima puno postojećih grčkih tekstova, u kojima bi neko makar pomenuo, u prolazu, tako neverovatno mesto. Nema dokaza ni u jednom izvoru da je Atlantida postojala pre nego što je Platon pisao o njoj. U svojoj knjizi „Naći ćemo se u Atlantidi: preko tri kontinenta u potrazi za legendarnim izgubljenim gradom“, Mark Adams objašnjava kako je inače beznačajna grčka legenda postala naširoko poznata. Zasluge za to pripadaju čoveku koji se zove Ignjacije Doneli, iz Filadelfije (1831-1901), SAD. Doneli je, naime, bio kongresmen i istoričar amater koji je tvrdio, u svojoj knjizi iz 1882. „Atlantida: mir do potopa" da svaki veliki napredak u civilizaciji i tehnologiji datira iz davno izgubljenog ostrva koje opisuje Platon. Međutim, Doneli je otišao i korak dalje od puke popularizacije Platonove priče. Dodao je sopstvene „činjenice“ i ideje koje su postale deo mita o Atlantidi. Doneli je promovisao ono što se danas naziva „difuzionizmom“ - ideju da sve velike kulture potiču od istog izvora.
Adams opisuje Donelija kao prvog velikog fundamentalistu Atlantide jer je verovao da je Platonova priča zasnovana na činjenicama, osim natprirodnih elemenata kao što je Posejdon. Doneli je poslao kopiju svoje knjige Čarlsu Darvinu, kome je priča bila zanimljiva ali neubedljiva. Pročitao je knjigu i ostao uzdržan. Kasnije, manje skeptični pisci detaljno su analizirali Donelijeve teorije, dodajući sopstvene spekulacije. U to spadaju mistična Madam Blavatski (1888, "Tajna doktrina") i čuveni vidovnjak Edgar Kajs u 1920-tim. Kajs, koji je lupio hrišćanski pečat na priču o Atlantidi, izložio je izvesna predviđanja hiljada ljudi od kojih su mnogi, po njegovoj priči, u prethodnom životu bili u Atlantidi. Nažalost, nijedna od informacija nije bila verodostojna te je tako Kajs pogrešno predvideo da će kontinent biti otkriven 1969.
Nigde ništa slično
Uprkos svom poreklu u knjigama, mnogi ljudi vekovima tvrde da se iza mitova krije istina, spekulišući gde se sve može potražiti Atlantida. Bezbroj „stručnjaka“ na polju izgubljenog raja lociralo je izgubljeni kontinent svuda po svetu na osnovu iste grupe činjenica. Među kandidatima, od kojih je svaki praćen specifičnom grupom dokaza i argumenata, su Atlantski okean, Antarktik, Bolivija, Turska, Nemačka, Malta i Karibi.
Platonu je, pak, kristalno jasno gde je Atlantida. On je smatrao da ostrvo, veće od Libije i Azije zajedno, leži ispred Herkulovih stubova. Drugim rečima, pozicija je Gibraltar, ušće Mediterana. Ipak, ni ovde ni igde drugde nikada nije pronađeno bilo šta slično.
Jedan od najočiglednijih znakova da je Atlantida samo mit je da nema ni traga ni glasa od nje uprkos ogromnom napretku u okeanografiji i mapiranju okeanskog dna u proteklih nekoliko decenija.
Platon |
Skoro dva milenijuma se čitaocima moglo oprostiti što su sumnjali da plava prostranstva možda kriju potonuli grad ili čak kontinent. Iako je mnogo toga misterija na dnu svetskih okeana, ne može se zamisliti da su svetski okeanografi, podmornice i sonde koje plove u morskim dubinama nekako „propustile“ kopnenu silu veliku poput Libije i Azije zajedno. Štaviše, tektonske ploče pokazuju da je nemoguće da Atlantida postoji. Pošto su se kontinenti pomerili, morsko dno se vremenom širilo a ne skupljalo. Objašnjenje je jednostavno: ne bi bilo prostora gde bi Atlantida potonula. Kao što Ken Feder primećuje, stvari u geologiji su jasne: nije moguće da je velika kopnena površina potonula tamo gde je Platon smešta. Zajedničkim snagama, moderna arheologija i geologija donose nedvosmislenu presudu: Atlantida nikada nije postojala. Takve velike civilizacije nije bilo.
Ignjacije Doneli bio je siguran u svoju teoriju, predviđajući da će čvrst dokaz o potonulom gradu uskoro biti pronađen i da će muzeji širom sveta jednog dana biti puni artefakata iz Atlantide. Međutim, prošlo je 130 godina bez ikakvih tragova i dokaza. Legenda o Atlantidi je i dalje živa, a potpiruju je mašta i fasciniranost idejom o skrivenoj davno izgubljenoj utopiji. Ipak, „izgubljeni kontinent Atlantida“ nikada zaista nije izgubljen, nalazi se tamo gde je oduvek postojao: u Platonovoj knjizi, gde je večan.
I.J.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
