TEMA BROJA
Milomir Tomić
Atlantida / Priča se...
Od vremena neznanih potopa
Priča se a i veruje da je nekada, u praistoriji, na Zemlji postojala visoko razvijena civilizacija koju je uništila neka svetska katastrofa, promenivši oblik kontinenata i izmenivši sudbinu čovečanstva. Različiti ljudi doživljavaju ovaj površinski svet na različite načine i imaju različita gledišta o njegovim svojstvima. Ali to su samo mišljenja o svetu ali ne i pravo znanje o svetu. Postoje dve vrste znanja. Jedno je svakodnevna vrsta znanja o svetu, koju stičemo čulima (i koja se obično nazivaju iskustvom), a koja su dovoljna običnim ljudima u njihovom svakodnevnom životu. To, međutim, nije pravo znanje. Svet iskustva je neka vrsta iluzije, paravan koji od nas skriva pravu istinu. Svet znanja je i svet ideja i istraživanja, traganja.
Priča o Atlantidi, zemlji punoj vrlina, po svemu uzoritoj i gotovo nestvarnoj u svetu stalnih preokreta, napetosti, nerazumavenja i brojnih zala - golica maštu ljudi duže od dvadeset tri veka. Da li je postojala? Gde se nalazila? Kako je nestala? Zašto niko nije uspeo da ode do nje i da se vrati da ispriča šta je video? Da li je Atlantida bila stvarna ili je priča o njoj samo pusta potreba ljudi da veruju da postoji nešto bolje od sredine u kojoj žive?
Počelo je od Platona i njegovih filozofskih dijaloga „Timaj“ i „Kritija“. U njima se govori o mudro i pravedno ustanovljenoj zemlji Atlantidi, koja je tu negde, preko Gibraltara, u okolini, južno ili severno, na Kavkazu ili usred Sahare, nadomak očiju i ostvarenja ljudske potrebe za dobrim. Broj pretpostavki i legendi se tokom vekova uvećavao, priča se širila s kraja na kraj sveta. Ali, niko od savremenika ni onih potonjih nije ubedio svet da je Atlantide stvarnost! Niko ništa nije posvedočio!
A onda je Atlantida „nestala“ u naletu neke prirodne katastrofe i - ostala ideal ljudske zajednice za više hiljada godina unapred.
I mislioci novijh vremena bavili su se Atlantidom. Napisane su brojne knjige, i to od umnih glava ovoga sveta. Rađene su studije o mogućnostima postojanja Atlantide a oni odvažniji su čak pokušavali da je nađu, da se spuste do dna okeana i tamo potraže ostatke ove slavne zemlje. Na površinu se iznosilo mnogo šta - ali baš ništa nije bilo dovoljno ubedljivo da svet poveruje da je „nestala zemlja“ ipak nekada i negde postojala!
Preostala je mašta. Vreme od Platona do danas puno je snova o zemlji u kojoj niko nije bio i koju baš niko nije video. |
Naučnici nisu samo propagatori istorije već i njeni vojnici i, istovremeno, sudije. Pesnici i skeptici su u istoj meri potrebni nauci. Bez te sinteze ne bi bilo niza istraživanja i otkrića. Opisivanja čudnih i za svoje vreme neobašnjivih pojava nisu uvek samo sećanja na poluzaboravljenu prošlost, nego često i drska mašta o budućnosti, rezultat stvaralačke fantazije i ljudskog razuma, prva varijanta ideje koja se zatim potkrepljuje nizom naučno proverenih saznanja.
9. Potom reče Bog: neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mjesto, i neka se pokaže suho. I bi tako.
10. I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vidje Bog da je dobro.
Voda, zemlja, nebo, Sunce, priroda, proleće, leto, zima, jesen, čovek, društvo, misao, bog, zlo. Sve je to okruživalo čoveka i oblikovalo ga. Teralo ga na razvoj, napredovanje.
U istoriji mnogi pojedinci nisu svoj život “proćerdali” životareći na onome što mu se nudi. Uočavali su prirodne pojave tražeći uzroke promena stvarajućinova pravila. Stvarali su svet ideja i svet napretka. Ideje i mašta su uvek bili veći od zemlјe po kojoj su gazili, veći od mora koje ih okružuje i neba iznad. Sve ove prostore naseljavali su svojom maštom, svojim idejama, oblikovali su jedan duhovni svet. A sa razvojem duhovnosti razvijao se i materijalistički, tehnološki svet. Razvojem tehnološkog napretka, čovek je osvojio nove prostore. Тako je razvijao i međusobne ljudske odnose, grupišući se u veće zajednice. A tada je već trebalo donositi određena pravila zajedničkog života.
More kojim se ne plovi
Osvajanje vodenih prostora uz obalu donelo je nova upoznavanјa sa prostorom i novim zajednicama. A onda su došli do velikih, nepreglednih, nepoznatih vodenih prostranstava. Pa, to su samo mogli da stvore bogovi, bića iz mašte, koja su popunila prostore naučnih neznanja! Početak, postanak je vezan za bogove a velika voda je samo božansko delo, boga Atlanta. I velika voda bi nazvana Atlantik. U sadašnjem značenju, ime Atlantik prvi put je upotrebljeno na Merkatovoj karti sveta iz 1569. a popularizovao ga je holandski geograf B. Varenie. Naziv potiče od kopna Atlantisa (Atlantide) za koje se pretpostavljalo da se, zbog tektonskih kretanja u kori Zemlje, spustilo pod okeanski nivo. Atlantski okean pruža se u obliku slova “S” između Evrope, Afrike, Severne i Južne Amerike i Antarktika sa rubnim morima. Površine je 361 miliona km2.
A da li ta silna voda treba da prekrije ideje i želje misaonih ljudi koji su davali ideje kako treba živeti u zajednici, u svojim pričama i filozofskim kazivanjima? Da li treba duboko zaroniti da bi se dokučila istina o zajedničkom životu? Zemaljsko građenje kule koja je trebalo da čoveka podigne do visina da se izjednači sa bogom - završila se neuspehom. Ne, ne može čovek kao neuko smrtno biće da se izjednači sa božanskim vrednostima. A možda se pokušalo ideju kvalitetnog i vrednosnog života smestiti u prostore koje je progutalo more. Da li je i to još jedan mit? Da li u mašti stvoriti grad sa svojim stanovnicima koji žive u stvaralačkoj harmoniji.
Stari pisci su pisali o nekom dalekom moru, da je put do njega nemoguć, da je more na zapadu od Herkulovih stubova neplovno. Plutarh je pisao da je Atlantik teško preploviti jer je pun žitkog blata. Nepoznati grčki autor priča o feničanskom brodu koji je plovio s one strane Herkulovih stubova. Iznenada je silan vetar zahvatio brod i nosio ga daleko na zapad sve dok nije zapao u more po kome je bilo nemoguće ploviti zbog gustih vodenih biljaka. Bio je to deo Atlantika koji danas zovemo Sargasko more. I Herodot, pozivajući se na izaslanika persijskog cara Kserksa, piše da je Atlantik nemoguće preploviti zbog ogromnog mora močvarnog blata. Okeanografske ekspedicije 1947. i 1948. potvrdile su da je dno Atlantika između Azorskih ostrva i Trinidada prekriveno slojem lepljivog mulja debelim oko 30 m.
Veliko potonulo kopno
Platon u svojim „Dijalozima“ piše da je nekada iza Herkulovih stubova postojalo kopno. To ogromno ostrvo “potonulo” je posle zemljotresa i iza sebe ostavilo neprohodni mulj koji je sprečavao moreplovce da stignu do spoljnog mora. Platon se pritom poziva na grčkog filozofa Solona koji je, boraveći u Egiptu, dobio te podatke od egipatskih žreca.
I filozof Kantor iz grada Soli 310. godine pne, pripadnik prve akademije platonista, za vreme posete Egiptu, video je stub na kojem je zapisana istorija ogromnog ostrva koje je potonulo u Atlantski okean.
U tekstovima o ostrvu Atlantida piše da jednokratna katastrofa nije mogla da učini Atlantik neprohodnim ali je moguće da su se tamo odvijala uzastopna potapanja kopna, što potvrđuju i pisanja starih istoričara i geografa koji beleže da su ostrva Knosos, Posejdonos i druga, na istoku od Herkulovih stubova, takođe potonula u more. Danas, dosta arheologa širom sveta misli da je mit o Atlantidi nastao sa velikom vulkanskom erupcijom u Egejskom moru koja je uništila tada moćnu i bogatu Minojsku civilizaciju na današnjem ostrvu Santorini, oko 1450. godine pne.
Mit i poreklo naziva Prema Platonovom mitu, bogovi su u zoru podelili zemlju među sobom. Posejdon je dobio Atlantidu i tamo se zaljubio u Klitu, devojku koju je odveo u pećinu okruženu planinama u obliku prstena i morem. Klita nije mogla da pobegne. Rodila je Posejdonu pet parova blizanaca. Najstariji od njih, Atlas imenovan je za vladara i cela ova ostrvska država dobila je ime po njemu. Platon tvrdi da je Atlantski okean takođe dobio ime u čast ovog drevnog kralja - mada današnja nauka vezuje ime okeana za planinski
venac Atlas.
Istorija Atlantide je u osnovi alegorija; u ovom slučaju Platonova alegorija povezana je s idejom idealnog stanja jer se Atlantida pojavljuje kao nešto što nije Atina, sa kojom je i zaratila. |
Potonula bivša kolevka čovečanstva
Podatke o nekada velikim zemljama koje su potonule na morsko dno nalazimo i u predanjima stanovnika ostrva koja se nalaze na jugozapadu od Novog Zelanda. Prema njihovim predanjima, okean je progutao zemlju “Ka-houpo-o-Kane (telo boga Kane). U Polinezijskim mitovima često se pominje nekakva “Velika zemlja”.
Žitelji Uskršnjih ostrva govore o zemljama “Motu mario hiva” koje su potonule na dno okeana. Te podatke potvrdili su i arheološki nalazi. Blizu ostrva Ponape (Karolinška ostrva) otkriveni su ostaci prostranog grada napola potonulog u more. Kao i u Atlantiku, potapanje kopna u Tihom okeanu očigledno se odvijalo tokom dužeg perioda.
Kod naroda južne Indije postoji priča o legendarnom kopnu Lemuriji. “Tamilaham”, ili domovina Tamila, u dalekoj prošlosti, nalazila se u južnom delu velikog ostrva Navalam koja je bila jedna od prvih zemalja koje su se pojavile blizu ekvatora. Tamo se nalazila i Lemurija, a to je nestali kontinent... bivša kolevka čovečanstva. Srazmerno udaljenosti od Atlantika, menja se i karakter narodnih mitova. Ta predanja pričaju samo o potopu. U predanjima indijanaca Aljaske, pleme Tlingit, postoji priča o potopu; malobrojni ljudi su se spasili, plovili su u kanuima do vrhova planina kako bi izbegli besne vode. U svetoj knjizi “Zend Avesta” govori se da je u vreme potopa voda dopirala do visine čovečijeg rasta.
U centralnoj Americi voda je dosezala do vrhova najviših planina.
U Bazelu je 1518. izašla kniga Tomasa Mora “Utopija” koja govori o ostrvu i gradu Amaurotu i organizaciji društvenog suživota. Osnovna ideja pisanja o Atlantidi je prenošenje Platonove misli koja glasi “Ako vladari ne postanu filozofi ili ako filozofi ne postanu vladari, nema kraja zlu”.
Milomir Tomić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
