TESLA

Vladimir Jelenković

120 godina od početka izgradnje tornja i laboratorije na Long Ajlendu

San ispred svog vremena

Do 1900. godine Nikola Tesla(1856-1943) bio je već smatran najistaknutijim američkim inženjerom elektrotehnike, koji je zasenio svet svojim revolucionarnim izumima i trijumfom nad Tomasom Edisonom u „ratu struja“. Tada je započeo svoj najambiciozniji projekat - izgradnju tornja i laboratorije na imanju Vordenklif, na Long Ajlendu, udaljenom oko 110 kilometara od Njujorka. Izgrađen u periodu 1901-1902, objekat je zasnovan na još jednoj Teslinoj revolucionarnoj ideji: Tesla je planirao da koristi toranj kako bio stvario ono što je naučna zajednica do tada smatrala nemogućim - globalni sistem bežičnih komunikacija. Toranj je zamislio kao prototip sistema koji može da emituje muziku, vesti, izveštaje sa berze, da obezbedi vojne komunikacije, čak i da šalje slike širom sveta, koristeći samu Zemlju kao provodnik. Bio je to neverovatan vizionarski pokušaj stvaranja telekomunikacione infrastrukture, slične onome što nam danas nude Internet ili mobilna telefonija.

Teslina laboratorija sa tornjem u pozadini i skica Tesline laboratorije

Tesla je imao na umu još ambiciozniju svrhu masivnog tornja na Vordenklifu. Već je primetio da se visoko frekventni signali mogu prenositi bez žičanih veza, pomoću njegovog transformatora, „Teslinog kalema“, a to je dovelo do onoga što će postati njegova doživotna opsesija: bežični prenos energije.
Tajni eksperimenti koje je Tesla vršio u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu 1899. godine, uverili su ga da će biti moguće preneti električnu snagu kroz gornju atmosferu Zemlje. Vordenklif je trebalo da bude prototip stanice za ono što je zamišljao kao mrežu kula koje se prostiru širom sveta i ostvaruju njegov san o besplatnoj svetskoj bežičnoj energiji.

Džon Pijerpont Morgan, investitor Teslinog „Svetskog sistema“

Magazin Senčeri objavio je juna 1900. godine Teslin senzacionalni članak „Problem povećanja ljudske energije“, u kome je opisao svoje detaljne i futurističke vizije. Džon Pijerpont  Morgan (1837-1913), američki finansijer i bankar koji je dominirao korporativnim finansijama na Volstritu krajem 19. i početkom 20. veka, pročitao je ovaj članak koji je privukao njegovu pažnju. Od tada, pronalazač je postao čest gost u Morganovom domu i najmoćnijem magnatu tog vremena predložioje projekat „Svetskog sistema bežičnog prenosa“. Morgan je prihvatio da postane glavni investitor projekta i Tesli obezbedi 150.000 dolara za izgradnju predajnog tornja.
Svakako najvažniji trenutak kojim je otpočela ova saradnja jeste Teslino pismo koje je 1. marta 1901. godine uputio Dž. P. Morganu starijem. To pismo sadrži usaglašen predlog sporazuma kojim Tesla prenosi Morganu udeo od 51% u svim postojećim i budućim patentima iz oblasti bežične telegrafije i telefonije, kao i fluorescentnog električnog osvetljenja, a Morgan odobrava Tesli iznos od 150.000 dolara „koji će biti isplaćivan s vremena na vreme po podnošenju odgovarajućih vaučera za učinjene izdatke”, da bi Tesla konstruisao aparate neophodne za stavljanje svojih otkrića i pronalazaka u praktičnu upotrebu i nastavio svoja istraživanja u navedenom projektu.

Samo nekoliko dana kasnije, tačnije 5. marta 1901. godine, Tesli pristiže Morganov kratak i potvrdan odgovor.

Ovaj sporazum o prenosu većinskog udela u navedenim patentima za navedenu sumu kao protivvrednost, neki autori nazivaju ugovorom iako to nije ugovorni po formi ni po sadržini. Ono što je posebno važno u ovom Teslinom pismu - sporazumu od 1. marta 1901. godine jeste činjenica da se nigde ne precizira šta znači „stavlјanje otkrića i pronalazaka u praktičnu upotrebu”. Nema konkretizovanja neke Tesline obaveze da konstruiše predajnik određenih karakteristika. Iz takvog sporazuma ne vidi se da je Morgan uopšte bio zainteresovan za izgradnju takvog predajnika. Pre bi moglo da se zaključi da je prvenstveno želeo da stavi pod svoju kontrolu primenu Teslinih patenata u toj oblasti i u tadašnjem i nekom budućem vremenu, sve dok sam ne nađe za shodno da nastavi s dalјim ulaganjima.Osim toga, nigde se ne predviđa šta će se dogoditi ako Morgan iz nekog razloga ne bude hteo ili mogao da nastavi sa isplatama podnetih vaučera, ili ako dođe do velikog kašnjenja tih isplata, što bi Tesli moglo naneti, a suštinski je i nanelo veliku štetu. Uz sve to, u ovom sporazumu nema uobičajene ugovorne klauzule o „višoj sili” (rat, prirodne katastrofe i sl), a nije predviđeno ni kako treba postupiti u slučaju neočekivano velikih berzanskih potresa, na primer velikih promena cena bakra, koji bi mogli dovesti do značajnog poskuplјenja opreme potrebne za jedan veliki predajnik. Ne predviđa se ni mogućnost povećanja dogovorenog iznosa za neki takav slučaj. Konačno, ne vidi se ni kako se sporazum može raskinuti ni koji je sud nadležan za neki eventualni spor. Ukratko, taj sporazum ostavlјa i jednoj i drugoj strani dosta prostora za proizvoljna tumačenja svojih prava i obaveza, do čega je, na žalost, i došlo ali pre svega na Teslinu štetu.

Duboko impresioniran Morganovim ulaganjem za ono vreme zaista velike sume od 150.000 dolara, Tesla je propustio da se blagovremeno posavetuje sa svojim advokatima, koji bi mu sigurno ukazali na sve slabosti takvog sporazuma i na skrivene rizike koje on sadrži. Danas je jasno da sa ovakvim sporazumom u ruci Tesla nije smeo da se upusti u riskantnu igru i sam sebi nametne kao moralnu obavezu izgradnju predajnika čiji bi se signali mogli primati na celoj Zemljinoj kugli, a da za ostvarenje tog cilјa stavi na kocku svu svoju imovinu. Bilo je daleko bolje da postupa mnogo opreznije, da prvo izgradi kopiju predajnika iz Kolorado Springsa, s kojim je imao iskustvo i dobre rezultate, i da ga uhoda za komercijalnu eksploataciju, tj. za slanje telegrafskih poruka na rastojanjima do nekoliko stotina kilometara. Uprkos svim berzanskim poremećajima koji su doveli do povećanja cene i kašnjenja isporuke tražene opreme, za koje je velikim delom, ako ne i najvećim, bio odgovoran sam Morgan, takav cilј se mogao ostvariti a rezultati svakako ne bi bili za potcenjivanje. Pozitivno poslovanje takvog predajnika bilo bi za svakog poslovnog čoveka, verovatno i za Morgana, prihvatlјiv argument za dalјa ulaganja radi postepenog povećanja dometa, a finansijska katastrofa bila bi izbegnuta. Tesla je i sam to shvatio, nažalost prekasno.
U prepisci Tesle i Morgana nema nikakvih podataka o tehničkim karakteristikama predajnika koji jeTesla gradio na Long Ajlendu. Jedino uTelinoj beležnici iz 1902. ima šturih proračuna za jedan „uveća­vajući predajnik” snage 7 miliona KS u sekundaru transformatora, koji bi na frekvenciji od 50, 100 ili 150 kHz, prenosio poruke Morzeovim znacima, brzinom od 60 reči u minutu, tj. u proseku sa oko 15 prekida signala u sekundi. Ukratko, to je trebalo da bude predajnik sličan onom u Kolorado Springsu, ali veće snage, koji je, po svemu sudeći, uspešno radio samo nekoliko dana u julu 1903. „dok nije zaćutao”.  Nažalost, nikada se neće saznati šta je dovelo do prekida rada. Tesla je verovatno otkrio uzrok, ali više nije imao finansijskih sredstava da otkloni uočene kvarove. Takođe, nikada se neće tačno znati koliki je bio stvarni domet signala tog predajnika. Oslanjajući se na svog glavnog saradnika Frica Levenštajna, Tesla je verovao da domet „nikada nije bio preko nekoliko stotina milјa”; međutim, njegovi nemački konkurenti, s nobelovcem Ferdinandom Braunom na čelu, verovatno su imali druge podatke. Februara 1915, kada je u Evropi već besneo rat, ponudili su Tesli puno obeštećenje za dotadašnje bespravno korišćenje njegovih pronalazaka u Nemačkoj - samo da im zauzvrat toliko poveća domet njihove stanice u Sejvilu, na Long Ajlendu, u blizini Teslinog predajnika, kako bi to omogućilo direktnu komunikaciju s Berlinom!
Teslina prepiska sa Dž. P. Morganom starijim završila se krajem 1907. godine poslednjim Teslinim pokušajem da ga privoli za nastavak finansijske podrške. Nažalost, i ovoga puta bez uspeha.

Mekim, Med i Vajt - projektanti Teslinog tornja i laboratorije

Na tehničkim crtežima na kojima su prikazani detalji Teslinog tornja i laboratorije na Long Ajlendu, nalaze se potpisi firme Mekim, Med i Vajt. Bila je to američka projektantska firma koja je definisala arhitektonsku praksu, urbanizam i ideale Američke renesanse u Njujorku, krajem 19. veka. Partneri i osnivači firme, Čarls Folen Mekim (1847-1909), Vilijam Raderford Med (1846-1928) i Stenford Vajt (1853-1906) bili su giganti u arhitekturi svog vremena, a i danas se smatraju važnim inovatorima i liderima u razvoju moderne arhitekture širom sveta. Formirali su školu klasičnih, tehnološki veštih projektanata koji su razvili dobru praksu sredinom dvadesetog veka. Uz Frenka Lojda Rajta, ova trojica arhitekata smatraju se najvažnijim stvaraocima za identitet i karakter moderne američke arhitekture.

Najpoznatiji arhitekta ove uticajne arhitektonske firme bio je svakako Stenford Vajt. Njegov talenat za raskošni italijanski renesansni stil i ono što je postalo poznato kao stil šindre, pomogao im je da postanu jedna od najpoznatijih firmi s kraja 19. i početka 20. veka.
Prema priči, Vajt i Tesla imali su priliku da se sretnu jedne noći u Plejers klubu, u njujorškom parku Gramersi. Vajt je bio oduševljen susretom sa Teslom i njegovim planom da ostvari svetski sistem emitovanja signala.
Tokom njihovog razgovora, Tesla je objasnio svoje potrebe za strukturom laboratorije i tornja, a Vajt je, zaintrigiran, rado ponudio da kreira arihtektonsko rešenje. Tokom narednih meseci redovno se dopisivao sa Teslom u vezi sa specifikacijama.
Toranj, koji je Tesla zamislio kao visokonaponski predajnik svog Svetskog sistema bežičnog prenosa, nikada nije dobio svoj prvobitni izgled, kako su ga u planovima videli Tesla i Vajt. U završnom stanju toranj je bio visine 167 stopa (57 metara), sa sfernom kupolom prečnika oko 68 stopa (oko 21 metar). Prema Teslinom planu, signali predajnog tornja šalјu se bežično kroz Zemlјu, koja je provodno telo, i registruju na bilo kom mestu na Zemlјi.

Teslin manifest

Kako je konstrukcija kule polako odmicala, postalo je očigledno da je potrebno više finansijskih sredstava za nastavak projekta, ali Morgan nije brzo odgovorio. Onda se 12. decembra 1901. godine svet probudio uz vest da je Đuljelmo Markoni, preko Atlantika, bežičnim putem preneo signal slova „S“. Tesla je, uznemiren ovim događajem, objasnio da je italijanski pronalazač iskoristio 17 njegovih patenata da bi izvršio ovaj prenos. Ali Morgan je počeo da sumnja u Teslu. Markonijev sistem ne samo da je funkcionisao već nije bio ni skup.
Tesla je molio Morgana za veću finansijsku podršku, ali je investitor to odbio. U trenucima krize u odnosima sa svojim glavnim finasijerom, Tesla nastoji da za svoje vizionarske ideje privuče druge investitore. Nažalost, Dž. P. Morgan započinje da ometa Teslina nastojanja da pribavi dodatna sred­stva od drugih bogatih poslovnih lјudi. Nadajući se da će njegove ideje ipak odneti prevagu nad surovim interesima kapitala, Tesla 1. januara 1904. godine objavljuje svoj manifest, koji u samom zaglavlju započinje zanimljivim latinskim citatom: Nihil insacculo quod non fueritin capite, što za pravo znači: Ništa nije u novčaniku što prethodno nije bilo u glavi.

Iako ovajTeslin manifest u sebi krije iskrenu ponudu svim zainteresovanim investitorima da se oslone na njegove profesionalne usluge konsultanta i elektroinženjera, kao i činjenicu da će raditi na usavršavanju svojih ideja, metoda i već osvojenih uređaja, trenutne okolnosti nisu išle Tesli na ruku. Berza je pala i cene materijala za toranj su se udvostručile. Visoke cene, u kombinaciji sa Teslinom nemogućnošću da pronađe nove investitore, na kraju su dovele do kraja projekta. Novine su to nazvale „Teslinom ludošću od milion dolara“.
Konačno, 1905. godine Tesla i njegov tim morali su zauvek da napuste projekat i tako je Teslin vizionarski Svetski sistem bežičnog prenosa ostao njegov neispunjeni san.

Vizija Interneta, mobilne telefonije i GPS-a

Po povratku u Njujork, 1900. godine, posle gotovo osam meseci provedenih u dobrovoljnom istraživačkom izgnanstvu u Kolorado Springsu, Tesla je još tada imao jasnu ideju o tome šta će njegov Svetski sistem moći da ostvari. Kasnije, po napuštanju projekta, iako svestan da njegovo životno delo možda nikada neće doživeti konačnu realizaciju, Tesla ipak ne odustaje. Zato 1908. godine u časopisu „Bežična telegrafija i telefonija“ (Wireless Telegraphy & Telephony) objavljuje članak „Budućnost bežične tehnologije“ (The Future of the Wireless Art) u želji da detaljnije objasni funkcionalnost svog sistema. Svoj autorski tekst započinje vrlo kritičkim rečima, očigledno svestan dubokog nerazumevanja naučne i stručne javnosti i poslovnog sveta za njegove vizionarske ideje: „Masa u pokretu opire se promeni pravca. Tako se i svet protivi novoj ideji. Potrebno je vreme da umovi shvate njenu vrednost i značaj. Neznanje, predrasude i inertnost starog usporavaju njen rani napredak. Diskredituju je neiskreni eksponenti i sebični eksploatatori. Neprijatelјi je napadaju i osuđuju. Na kraju se, međutim, sve prepreke uklanjaju i ta ideja se širi poput vatre. Ovo će se takođe pokazati tačnim u vezi sa bežičnom tehnologijom.“
Konačno, u svom članku „Wireless of the future“, koji je objavljen u časopisu „Popular Mechanics“ 1909. godine, Tesla je u čuvenih 12 tačaka objedinio sve mogućnosti svog zamišljenog Svetskog sistema bežičnog prenosa:

1. Međusobna veza svih telegrafskih stanica u svetu
2. Uvođenje državne tajne telegrafske službe bez mogućnosti ometanja
3. Međusobna veza svih sadašnjih telefonskih stanica na zemlјinoj kugli
4. Sveopšte rasturanje vesti od opšteg značaja,telegrafski ili telefonski, u vezi sa štampom
5. Uvođenje svetskog sistema prenosa obaveštenja za isklјučivo privatnu upotrebu
6. Međusobna veza i rad svih uređaja za otkucavanje berzanskih vesti iz celog sveta
7. Uvođenje svetskog sistema za prenos muzike, itd.
8. Univerzalno registrovanje vremena pomoću jeftinih satova koji pokazuju astronomski tačno vreme i ne traže nikakvo održavanje
9. Prenos faksimila štampanih ili rukom pisanih slova, pisama, čekova itd.
10. Uvođenje univerzalne pomorske službe koja bi omogućila mornarima na svim brodovima da bez kompasa krmane, da utvrđuju tačan položaj broda, čas i brzinu, da spreče sudare, nesreće, itd.
11. Uvođenje sistema svetske štampe na kopnu i vodi
12. Reprodukcija ma na kom mestu na svetu fotografskih slika i svih crteža ili dokumenata.

Tesla se 1919. godine opet vratio ovoj za njega tako važnoj temi i vrlo detaljno objasnio svoje zamisli, koje je želeo da ostvari još početkom XX veka. Čitav vek ispred svog vremena, ovaj genijalni vizionar ondašnjim tehničkim rečnikom govori o mobilnom telefonu i bežičnom prenosu multimedijalnih sadržaja:

„’Svetski sistem’ je rezultat kombinacije nekoliko originalnih otkrića do kojih je pronalazač došao posle dugih i neprekidnih istraživanja i eksperimenata. On omogućava ne samo trenutan i precizan bežični prenos bilo koje vrste signala, poruka ili znakova u bilo koji deo sveta već i međusobno povezivanje postojećih telegrafa, telefona i drugih stanica koje odašilju signale, bez ikakve izmene njihove sadašnje opreme. Zahvaljujući ovom sistemu, na primer, telefonski pretplatnik može pozvati odavde bilo kog drugog pretplatnika na Zemaljskoj kugli i razgovarati sa njim. Pomoću jeftinog prijemnika, veličine ručnog sata, on će moći da, bilo gde, na kopnu ili moru, sluša glas ili muziku koja se izvodi u nekom drugom mestu, bez obzira na udaljenost. Ovi primeri se navode samo da bi se stekla predstava o mogućnostima ovog velikog naučnog otkrića kojim se eliminiše problem udaljenosti i zahvaljujući kojem taj savršeni prirodni provodnik, Zemlja, može da posluži za brojne namene koje je ljudska genijalnost pronašla za žičane provodnike. Dalekosežne prednosti ovog sistema jesu u tome što svaki uređaj koji radi preko jednog ili više provodnika (sasvim očigledno, na ograničenoj razdaljini) može isto tako biti pušten u rad bez veštačkih provodnika i funkcionisati sa istom lakoćom i preciznošću na udaljenosti koja nema drugih granica osim onih koje nameću fizičke dimenzije Zemljine kugle. Prema tome, zahvaljujući ovom idealnom metodu prenosa, ne samo što će se za komercijalnu eksploataciju otvoriti potpuno nove oblasti već će i one stare biti u velikoj meri proširene.
’Svetski sistem’,zaključuje Tesla,“zasniva se na primeni važnih izuma i otkrića kao što su: Teslin transformator,Visokonaponski predajnik,Teslin bežični sistem,Veština individualizacije,Stojeći talasi na Zemlji.”

Jedan od najzanimljivijih komentara o Teslinom Svetskom sistemu bežičnog prenosa proizašao je iz pera Hjuga Gernsbeka, jednog od najvećih američkih izdavača naučno-popularnih časopisa i Teslinog velikog poštovaoca. Svoj tekst objavio je juna 1919. godine u časopisu “Elektrikal eksperimenter”, uz pretposlednji nastavak Tesline autobiografije „Moji izumi“ koji je objavljen pod naslovom „Visokonaponski predajnik“.
„Zamislite da je neki čovek pre sto godina bio dovoljno hrabar da projektuje i izgradi ogroman toranj za prenos ljudskog glasa, muzike, slika, novinskih vesti pa čak i energije, kroz Zemlju, na bilo koju daljinu, bez žica! On bi verovatno bio obešen ili spaljen na lomači. Tako je i Tesla, kada je izgradio svoj famozni toranj na ostrvu Long Ajlend, bio stotinu godina ispred svog vremena. Ali, glupi podsmesi koji dolaze od naših današnjih salonskih „naučnika“ ni u najmanjoj meri ne dotiču Teslinu veličinu.

Teslin titanski um skoro da nije proizveo čudo koje više zadivljuje od ovog visokonaponskog predajnika. Nasuprot opštem ubeđenju, on nije sagradio svoj toranj da bi u etar emitovao Hercove talase. Teslin sistem šalje stotine hiljada konjskih snaga kroz Zemlju - on je u svojim eksperimentima pokazao kako se energija sa neke centralne tačke može poslati na daljinu. Oko toga kako je on postigao taj rezultat nema nikakve misterije. U njegovim istorijskim američkim patentima i člancima dat je opis metoda koji je primenio. Teslin visokonaponski predajnik je zaista moderna Aladinova lampa.“

Rušenje Teslinog tornja

Tesla je 1904. godine stavio hipoteku na imanje Vordenklif kod Džordža Bolta, vlasnika hotela “Valdorf-Astorija”, kako bi pokrio troškove života u hotelu. Sve to ponovio je i 1908. stavivši novu hipoteku za dalјe pokrivanje troškova. Do 1915. Teslin nagomilani dug “Valdorf-Astoriji”
iznosio je oko 20.000 dolara (oko 512.000 današnjih dolara). Kada Tesla nije mogao da izvrši bilo kakvu dalјu isplatu dugova, Bolt je stavio zabranu na korišćenje poseda Vordenkilf. Bolt nije uspeo da pronađe nikakvu upotrebu imanja i konačno je odlučio da sruši toranj radi prodaje otpada. Smajli stil kompani iz Nјujorka započela je 4. jula 1917. rušenje kule dinamitom. Prva eksplozija samo je delimično oštetila kulu, koja je tek u septembru potpuno srušena. Ostvarena vrednost od prodaje otpada bila je 1.750 dolara, svakako zanemarljiva suma u odnosu na ukupan Teslin dug.
Uz fotografije koje predstavljaju „dva pogleda na poslednje minute Teslinog džinovskog tornja u Šoremu, na LongAjlendu“, časopis „Elektrikal eksperimenter” u članku „SAD ruše Teslin radiotoranj“ objašnjava da je toranj srušen na osnovu odluke vladeSAD. Budući da se ovo dogodilo tokom Prvog svetskog rata, pronela se glasina, koju su preuzele dnevne novine i druge publikacije, da je toranj srušen zbog tvrdnji da su ga nemački špijuni koristili kao radio-predajnik ili osmatračnicu, ili da je korišćen kao orijentir za nemačke podmornice. Tesla nije bio zadovolјan onim što je doživlјavao kao napad na njegov patriotizam putem glasina o Vordenklifu. Međutim, s obzirom da su hipoteke kod Bolta, kao i zaplena imanja, bile van javne evidencije kako bi sakrio svoje finansijske poteškoće, Tesla nije mogao da otkrije pravi razlog rušenja.

Vizija budućnosti - Teslin naučni centar na Vordenklifu

Džordž Bolt je odlučio da imovinu stavi na prodaju. Tesla je 20. aprila 1922. godine izgubio žalbu na presudu o Boltovoj naplati potraživanja i time praktičnoizgubio svaku mogućnost dalјeg korišćenja objekta.
Vlasništvo nad imovinom prešlo je 1925. godine na Valtera L. Džonsona, iz Bruklina, a 6. marta 1939. godine, kompanija Plantejkres (Plantacres, Inc.) kupila je imanje Vordenklif zajedno sa objektom i potom ga dala u zakup kompaniji Pirlesfotoprodakts (Peerless Photo Products, Inc.). Agfakorporejšn (AGFA Corporation) kupila je imovinu od kompanije Pirles i koristila ovu lokaciju od 1969. do 1992. godine, a zatim zatvorila svoje proizvodne pogone. Zemljište je podvrgnuto završnom čišćenju otpada nastalog tokom Agfine ere fotoproizvodnje. Čišćenje je sprovedeno pod nadzorom Odeljenja za zaštitu životne sredine države Njujork, a troškove je podmirila Agfa. Kompanija je 2009. godine stavila imovinu na prodaju za 1.650.000 američkih dolara. Agfa je objavila da se zemljište može „predati na upotrebu potpuno očišćeno i izravnano“ i da je za čišćenje od srebra i kadmijuma do septembra 2008. godine potrošeno 5 miliona dolara.

Vladimir Jelenković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"