KOSMONAUTIKA

Dragan Lazarević

Šest decenija od leta broda „vastok 1“

„Pa-je-halji“ prvog čoveka u vasioni

U toku svoje istorije čovečanstvo je neprekidno osvajalo nova prostranstva na Zemlji da bi intenzivan razvoj nauke i tehnike od početka 20. veka doveo do osvajanja i Zemljinog vazdušnog prostora. Naglo se razvijalo vazduhoplovstvo ali i raketna tehnika, tada prvenstveno u ratne svrhe. Postizane su sve veće brzine i visine i stiglo se do granice toplotne izdržljivosti konstrukcije i mogućnosti održavanja aerodinamičkog uzgona u retkoj atmosferi.

Pedesetih godina prošlog veka učinjen je nagli napredak i to raketnim postizanjem tzv. prve kosmičke brzine od 8 km/sek. Time je ostvaren prodor u kosmičko prostranstvo a „sputnjik 1“ je postao prvi Zemljin veštački satelit.
Lansirani su sve veći i teži sateliti sa psima, koji su u početku stradali a kasnije su uspešno vraćeni na Zemlju. Tehnika je svakim eksperimentalnim letom „korablj-sputnjika“ („vastok“ sa psima i lutkom kosmonauta) usavršavana, postajala je sigurnija i  bilo je samo pitanje vremena kada će uslediti let prvog čoveka u kosmos. Konačno je 12. aprila 1961. objavljena vest od strane radio Moskve i svih radio-stanica SSSR-a da je u orbitu oko Zemlje lansiran „vastok 1“ sa pilotom kosmonautom Jurijem Aleksejevičem Gagarinom. Sat vremena kasnije objavljenpo je i da se on uspešno spustio na Zemlju. Nastalo je opšte oduševljenje u svetu a potom i osećanje trijumfa u SSSR-u.

Drugačije od vojne namene

Let prvog čoveka u komos rezultat je ogromnog naučno-tehničkog napora u SSSR-u pedesetih godina prošlog veka da bi održala nametnuta trka u raketnoj i nuklearnoj tehnici od strane ekonomski daleko jačih SAD. Rakete su u SSSR-u imale sve veće domete i nosivost i konačno je stvorena velika raketa „R7“(„semjorka“) konstruktora Sergeja Karaljova, koji je idejom da prvi stepen čine četiri identična bustera skratio put do ostvarenja rakete mase preko 270 t i nosivosti bojeve glave od preko 5 t. Zasluga ne pripada samo Karaljovu već su u taj projekat bile uključane stotine drugih konstruktora i stručnjaka. Jednako važan bio je konstruktor raketnih motora Valentin Gluško sa timom stručnjaka.
Karaljov je imao i drugačiju viziju od vojne namene rakete pa je uspeo da pokrene projekat njene kosmičke upotrebe. Tako su 1957.  lansirani: prvi Zemljini veštački sateliti „sputnjik 1“, „sputnjik 2“ sa psom Lajkom i 1,3 t masivan „sputnjik 3“. Glavni cilj Karaljova: da u kosmos lansira i bezbeno spusti na Zemlju čoveka nije imao tada podršku u partijskom i vojnom rukovodstvu SSSR-a. Ali najava SAD da rade na takvom projektu i izbor tima od sedam prekaljenih probnih pilota za prve astronaute 1959. doveo je do toga da i u SSSR počnu sa izborom kandidata za tim prvih kosmonauta. Od više hiljada vojnih pilota izabrano je 20 mladih koji su prošli rigorozne medicinske provere i započeli obuku za kosmički let koji je i sam bio nepoznanica.
Budući kosmonauti su morali da pohađaju kurseve i polože završne ispite iz mehanike kosmičkog leta, potpunog poznavanja tehničkih karakteristika rakete i kosmičkog broda kao i svih instrumenata i opreme u njemu. Fizičke pripreme su obuhvatale razne sportske aktivnosti i intenzivne vežbe na gimnastičkim spravama do nivoa akrobatike, ispitivanje u centrifugi sa opterećenjem do 12 „ge“, padobransku obuku do 100 obavljenih skokova, let na mlaznim avionima i simulaciju bestežinskog stanja u transportnom avionu pri propadanju u trajanju od 20-30 sek. Testiranje vestibularnog čula je obuhvatalo okretanje u tzv. renskom točku i na luping lestvama. Posebno neprijatno bilo je testiranje u kabini koja se istovremeno okretala oko 3 ose. Psihička stabilnost je testirana boravkom pojedinaca u zvučno izolovanoj prostoriji (tzv. surdokomora) u trajanju do 15 dana, a boravkom u kabini „vastoka“ simulirane su razne moguće situacije i procedura komunikacije sa Kontrolnim centrom.

Kandidati za istoriju

Kandidati su sve ove testove prošli sa visokim ocenama i trebalo je da se donese odluka: kome će pripasti čast da bude prvi u kosmosu. Nekoliko dana pred istorijski let, Nikolaj Kamanjin, načelnik za izbor kosmonauta, saopštio je da je od šestorice koji su ušli u uži izbor odabran Jurij Gagarin. Razlozi za takvu odluku su bili višestruki: Gagarin je ocenama na različitim testovima bio uvek oko sredine a nikad na dnu liste kandidata, njegova pojava je zračila optimizmom, imao je neki lični šarm sa karakterističnim, gotovo dečačkim osmehom. Osećalo se da je on favorit i samog Karaljova. Bio je vrlo staložen i pribran a kao ličnost skroman.
Sve te osobine su rezultat i teških životnih uslova u kojima je proveo detinjstvo. Rođen je u blizini grada Gžatska, 1934, u seljačkoj porodici. Ta oblast je u Drugom svetskom ratu bila pod okupacijom nacističke Nemačke i članovi porodice Gagarin su bili podvrgnuti fizičkom nasilju i izgladnjavanju, zbog čega je Jurij ostao visok samo 157cm. Posle rata završio je zanatsku školu a potom i tehničku gde je počeo da se interesuje za vazduhoplovstvo. Pohađao je vojnu vazduhoplovnu akademiju i postao pilot mlaznog borbenog aviona „mig 15“, u bazi na poluostrvu Kola, na krajnjem severu.
Kada se prijavio za odred kosmonauta, imao je nešto manje od 400 sati naleta na raznim tipovima aviona. Na odluku da on bude prvi čovek u kosmosu uticali su i drugi faktori, ono što se u socijalističkom sistemu zvalo „moralno-politička podobnost“.
Bio je član Komunističke partije SSSR-a i metalski radnik, sa 27 godina oženjen sa dve male kćerke. Navodno se ime drugog kandidata  Germana Titova kao nerusko, i prezime trećeg, Grigorija Neljubova (znači: nevoljen) nije dopalo generalnom sekretaru KPSS Nikiti Hruščovumada je izbor prvog ipak ostavio samim kosmonautima. Na tajnom glasanju kosmonauta znatna većina je smatrala da je Jurij Gagarin najpovoljnija ličnost da bude prvi čovek u kosmosu. To je Kamanjin svojom odlukom i potvrdio iako je, po njemu, German Titov bio bolji kandidat. Njega je ostavio za teži zadatak - celodnevni let oko Zemlje.
Pošto mu je na svečanom skupu svih kosmonauta saopšteno da je izabran da bude prvi, Gagarin održao izvanrednu besedu koju je završio rečima da će obaviti istorijsi let u ime naroda SSSR-a i čitavog čovečanstva.
Posle slabo prospavane noći 12. aprila, doručka i kondicione pripreme, Gagarin i Titov, koji je mu je bio rezerva, odeveni u narandžaste skafandere, autobusom su krenuli ka raketnoj rampi u oblasti kosmodroma „Bajkonur“, u pratnji ostalih kosmonauta. Na kraju je Gagarin, u pratnji tehničara, kosim liftom dospeo do vrha rakete i ušao u kapsulu kosmičkog broda. Karaljov i ostali članovi lansirnog tima bili su u bunkeru a napetost pred lansiranje je povećana nefunkcionsanjem pokazivača hermetičke zaptivenosti poklopca kapsule, što je otklonjeno tek posle sat vremena.
Gagarin je za to vreme bio potpuno pribran, puls mu je bio svega 65 otkucaja u minutu. Usledila je odluka da se počne sa lansiranjem rakete pokretanjem pumpi za gorivo i tečni kiseonik a potom i paljenjem raketnih motora 4 bustera (RD 107) i motora centralnog dela rakete (RD 108). Sila potiska dovoljna da digne teret mase 500 t pokrenula je raketu mase oko 280 t.
Gagarin je staloženo održavao vezu sa centrom. Kada je osetio
trenutak uzdizanja rakete, izgovario je istorijsko „Pa-je-halji“! (Pošli, krenuli). Let je započeo kako je i planirano, u 9 časova i 7 minuta po moskovskom vremenu.

Brod obleće Zemlju

Raketa je postepeno, usled smanjenja mase trošenjem goriva, povećavala ubrzanje a stabilnost su održavala po dva ugaono upravljiva mala motora (tzv.verniera) na svakom od 4 bustera. Gagarin je sve vreme održavao radio-vezu sa centrom i izvešatavao da su vibracije manje od očekivanih a da opterećenje postepeno raste. Centar je Gagarina oslovljavao pozivnim znakom „kedr“ (kedar,vrsta četinara) a on centar sa „zarja“ (zora). Posle 118 sekundi od starta, motori 4 bustera prekinuli se rad i, ispražnjeni, odbačenia a motor RD108 centralnog bloka nastavio je sa radom dok se upravljanje vršilo pomoću 4 verniera. U 156 sekundi odbačen je aerodinamički štit i u kabinu je prodrla Sunčeva svetlost. Gagarin je kroz prozor kod svojih stopala posmatrao prostranstva koje preleće izveštavao centar.
Ubrzanje je raslo i dostiglo skoro 5 ge. Posle 5 minuta od početka leta centralni deo rakete je potrošio gorivo i treći stepen sa „vastokom 1“, ukupne mase 7775 kg, se odvajio. Upalio se motor trećeg stepena RD-O109, potiska 54,4kN. Ubrzanje je opet raslo i, posle 365 sek, treći stepen završio je sa radom. Kratkim radom sopstvenog motora „vastok 1“ ukupne maseoko 4,4 t odvojio se postignutom prvom kosmičkom brzinom od oko 8 km/s. Brod se kretao orbitalnom putanjom sa udaljenošću od Zemlje od 181-327 km, sa nagibom od 65º u odnosu na ravan Zemljinog ekvatora.
Blago obrtanje kapsule poništilo je rad 18 malih motora na komprimirani N2, kojima je automatski upravljao sistem za orjentaciju i pozicioniranje kapsule.
„Vastok 1“ preleteo je velika sibirska prostranstva a Gagarin je uživao u prizorima velikih reka i nepregledne šume. On je prvi čovek koji je posmatra Zemlju iz kosmosa. TV kamera ga je snimala a preko ekrana posmatrali su ga u kontrolnom centru gde su primali i podatke o stanju njegovog organizma. On je neprekidno izveštavao Centar o oslovima u kosmičkoj kapsuli, o pritisku, temperaturi i vlažnosti i tehničkim podacima o pogonsko instrumentalnom odseku. Preleteo je Kamčatku. Putanja broda išla je prema jugu; poslednja prijemna stanica bila je sve udaljenija i sa ultrakratkih talasa prešlo se na kratke. Veza je bila sve lošija. Severno od Havaja, „vastok 1“ ušao je u Zemljinu senku a potom prešao ekvator. Iako u mraku, Gagarin je bio dobro raspoložen. Bestežinsko stanja mu nije smetalo, povremeno je i pevao.
„Kedr“ je redovno slao izveštaje na Zemlju, ali ih Centar nije primao. Gagarin je preleteo Magelanov prolaz na krajnjem jugu Amerike
U Centru je napetost rasla. Vesti nisu stizale, ali su se nadali da je sve u redu i da se bliži trenutak kada retromotor instrumentalnog odseka treba da proradi i kapsulu vrati u atmosferu. Da li će automatski sistem orijentacije pravilno usmeriti „vastok 1“? Da li će raketni motor proraditi na vreme? Ako se to ne desi, Gagarin može da pređe na ručno upravljanje brodom - ali da li će biti u stanju da to i uradi?
Rezerve kiseonika, vode i hrane na brodu bile su dovoljne za oko 13 dana leta. Kosmički brod je postigao znatno višu orbitu od planiraneDa je ušao u jonosferu koja ga je pomalo kočila, ne bi mopgao da se prirodno vrati  u atmosferu za manje od 20 dana. Kritični trenutak se bližio, sve je zavisilo od pravilnog rada retromotora. Nad južnim Atlantikom „vastok 1“ došao je na dnevnu stranu Zemlje, solarni senzori za orjentaciju broda su ga pravilno pozicionirali. Veme za paljenje motora se bližilo, Gagarin je bio spreman da ga aktivira ručnom komandom. Automatski sistem je obavio paljenje prema planu. Nad obalom Angole počelo je završno kočenje, motor je radio 42 sekunde i smanjio brzinu za oko 220 m/s.

Vertikalno naniže, plamen oko kapsule

Orbita je napuštena, brod se strmo spuštao ka gornjim slojevima atmosfere. Misija se bližila kraju. Ipak, nije se sve odvijalo po planu: odvajanje kapsule od pogonsko-instrumentalnog odseka nije uspelo i „vastok 1“ sa oba dela ušao je u atmosferu. Počelo je nekontrolisano obrtanje koje je dostiglo 1 obrtaj u sekundi - ali Gagarin nije bio posebno uzbuđen jer je znao da je kapsula mase 2,2 t toplotno izolovna i da nije ugrožen. Konačno, plastične trake koje spajaju kapsulu i odsek su se otopile, delovi su se odvojili i kapsula se stabilizovala u predviđenom položaju. Aerodinamičko kočenje je postajalo sve intenzivnije, Gagarin je procenio da iznosi 10 ge. Termičko opterećenje postajalo je sve veće, isparljivi termoizolacioni sloj oblio je kapsulu plamenom i tako je čuvao od plazme od preko 3000ºC.  Kapsula je preletela istočno Sredozemlje, Tursku, Crno more i konačno doletela nad teritoriju SSSR-a. Aerodimamičko kočenje je završeno, kapsula je padala vertikalno naniže i, na visini od 7 km, odbacuje se poklopac kabine a potom sedište sa Gagarinim automatski izleće. Prvo se otvario stabilizacioni padobran a potom i glavni; konačno se i sedište odbacuje i Gagarin je visio u sistemu veza kao i na svakom padobranskom skoku koji izvršio. Našao se u blizini grada Engelsa. Vetar ga je nosio prekoVolge dok je, konačno, svojim nogama stao na tlo polja, nedaleko od kapsule koja se spustila sopstvenim padobranom.
Prvi kosmičko let čoveka u istoriji u trajanju od 108 minuta je uspešno obavljen.Gagarin se uskoro javio sa najbližeg telefona da je sve srećno završeno i svi učesnici u velikom projektu a pre svih Karaljov mogli su da odahnu, kao i politički vrh SSSR-a.

Teret slave

Veliko oduševljenje zahvatilo je stanovnike SSSR-a, slavilo se na svakom mestu a posle odmora, 14. aprila, major Jurij Gagarin defilovao je Crvenim trgom praćen povorkom ljudi dugom 19 km. Primio ga je i Nikita Hruščov i odlikovao Ordenom heroja SSSR-a. Potom je usledio i Orden Lenjina i od strane Akademije nauka SSSR zlatna medalja Ciolkovskog i brojna druga priznanja i postavljanje na brojne političke i društvene funkcije u SSSR-a. Njegov, ali i uspeh čitavog SSSR-a je političko vrh iskoristio u cilju propagande socijalističkog sistema i svoje ideologije, što je bilo normalno u to vreme.
Gagarin je započeo misiju obilaska velikog broja država. Prvo, istočnoevropskih saveznika SSSR-a a potom širom sveta. Bio je srdačno primljenu Velikoj Britaniji, Egiptu, Indoneziji, Kubi, Brazilu... Američki predsednik Kenedi je čestitao na uspehu SSSR-u ali je odbio Gagarinovu posetu. Gagarin nije bio ni u Jugoslaviji, ostalo je nepoznato zbog čega. Po prirodi skroman, teret slave je dobro podnosio ali nije u tome uživao.
Ubrzo je Titov obavio jednodnevni let u kosmos, naredne godine poleteo je i astronaut Džon Glen, usledili su letovi kosmonauta u trajanju od više dana. Gagarinov let je polako postajao istorija. Gagarin nije bio oduševljen političkim funkcijama koje su bile formalne prirode i žarko je želeo da ponovo poleti u kosmos. I pored protivljenja Kamanjina, vratio se u odred kosmonauta:
bio je rezerva Vladimiru Komarovu za let „sojuza 1“, 23. aprila 1967.

Tragičan kraj kosmičkog heroja

Komarov nije mogao da uspostavi kontrolu nad obrtanjem broda. Gagarin je održavao vezu sa njim i pokušavao da ga umiri ubeđujući ga da će se, po ulasku u atmosferu, kapsula sama stabilizovati. Ali, došlo je do otkaza sistema otvaranja glavnog padobrana i Komarov je poginuo.
Gagarin je zbog toga odmah povučen iz tima kosmonauta. Potom se posvetio završavanju Tehničke akademije „Žukovski“, vazduhoplovnih snaga SSSR. Februara 1968. dipomirao je sa odbranom teze o aerodinamici kosmoplana (preteče neke vrste spejs šatla). Dozvoljeno mu je da preuzme vođenje obuke kosmonauta što je podrazumevalo da nastavi da leti mlaznim avionom „mig 15“.
Prilikom rutinskog leta školskog aviona „mig 15 UTI“, u bazi Čkalovski, 27. marta 1968, avion se srušio i Gagarin je sa instruktorom Vladimirom Serjoginom poginuo. Uz najveće državne počasti njihove urne sa pepelom su položene u zidine Kremlja.
Vest o smrti kosmičkog heroja poljuljalo je ugled SSSR-a. Uzrok nesreće nije nikad saopšten; nizale su se pretpostavke da je došlo do udara u sondu meteorološkog balona, da je avion usled kvara otkazao, da je u pitanju sabotaža... Kosmonaut Aleksej Leonov, koji je bio na aerodromu kada se to desilo, smatra da je iz druge vojne baze doleteo teški nadzvučni dvomotorni „su 15“ i da je velikom brzinom prošao pored lakog „miga 15“ kojeg nije video zbog niske oblačnosti, preturio ga i bacio u poniranje iz kojeg Serjogin nije uspeo da ga izvadi. Leonov tvrdi da je čuo dva praska: udar „miga“ u tle i odmah potom prasak probijanja brzine zvuka od stane teškog „su 15“. Leonov je zahtevao i da se saopšti dugo skrivana istina o Gagarinovoj pogibiji.
Čovečanstvo je tako izgubilo prvog kosmičkog heroja, koji je dostigao jedanaest puta veću visinu i šest puta veću brzinu od najbržeg dotadašnjeg aviona raketnog aviona (x15). On je prvi video našu planetu iz kosmosa i izdržao bestežinsko stanje u trajanju 1 sat i 20 min.
U njegovoj otadžbini i širom sveta njegovo ime je dato brojnim institucijama, grad Gžatsk je postao Gagarinsk, brojnim bulevarima (uključujući i novobeogradski) i ulicama. Na mestu spuštanja „vastoka 1“ je statua Gagarina visoka 3 m a brojni spomenici, biste i statue širom sveta čuvaju sećanje na njega Najveći spomenik je u Moskvi, statua visine 38m sa postamentom izrađena je od titanijuma, metala kosmičke tehnike.
Svojevrsno priznanje odala mu je i NASA kada je tražila i dobila spomen medalje Gagarina i Komarova koje su astronauti „apola 11“ odneli na Mesec i položili na njegovu površinu uz plaketu astronauta izgorelih u „apolu1“.

Dragan Lazarević

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"