MUMIJE

Priredila: Maja Miljević-Đajić

Tetovaže na mumijama kulture Pazirik

Zaleđeni u vremenu

Ukrašavanje tela bio je značajan oblik izražavanja tokom različitih perioda ljudske istorije. Tetoviranje tela imalo je vitalnu ulogu u mnogim drevnim društvima, a razlozi su bili brojni i, pre svega, lični. Arheološki dokazi su nam pokazali da je tetoviranje drevni oblik umetnosti koji seže najmanje 6.000 godina u prošlosti. Među najlepšim i najsloženijim primerima izdvajaju se ostaci tetovaža drevnih ljudi koji su živeli tokom gvozdenog doba na planinama Altaja u Sibiru, pre više od 2000 godina. Zahvaljujući hladnim vremenskim uslovima u Sibiru, koji su omogućili da se očuvaju mumifikovana tela tadašnjih žitelja, arheolozi su mogli da detetktuju najspektakularnije tetovaže na njihovim telima. Uglavnom su to bile tetovaže sa prikazima mitskih i stvarnih životinja u različitim pozama.

U davnoj prošlosti tetovaža je bila retkost, privilegija pojedinca, obeležje pripadnosti, muškosti ili hrabrosti. Samo određeni pripadnik zajednice je mogao da bude “obeležen” ne bi li time istakao svoj položaj u društvu. Arheološka istraživanja zaleđenih grobnih kompleksa kulture Pazirik u oblasti Sibira omogućila su vredne i bogate informacije, jer sadrže jedinstvene arheološke predmete i tragove retkih pogrebnih običaja. Sa aspekta nauke i kulture, ovi kompleksi su obogatili svet znanjem za razumevanje načina života prošlih zajednica. Stanovništvo kulture Pazirik jedini je drevni narod na svetu čije tetovaže možemo da vidimo na telima muškaraca i žena od glave do pete.

Sa svojim konjima i na njima

Planina Altaj bogata je arheološkim nalazištima od perioda praistorije (od pre 800.000 godina) pa sve do srednjeg veka. Gvozdenodopska kultura Pazirik trajala je od VI do II veka pne i prostirala se u zabačenim planinama Altaja, gde se dodiruju današnja Rusija, Kazahstan, Mongolija i Kina. Arheološka nalazišta kulture Pazirik sastoje se od grobnih humki ili kurgana (smrznute grobnice plemića) i petroglifa. Među najpoznatijim lokalitetima kulture Pazirik su zamrznute grobne humke iz Pazirika, Ukoka, Katande, Bašadara i Tuekte.
Smrznute pogrebne komplekse prvi je, u Berelu i Katandi, otkrio ruski akademik V.V. Radlof 1865. godine. Ekonomija ovih nomada sastojala se od lova, sakupljanja, ribolova i stočarstva, a konji su verovatno korišćeni za ove aktivnosti. Ljudi iz kulture Pazirik živeli su sa svojim konjima i na njima. Oni su bili presudni za svaki aspekt njihovih života i egzistenciju. Stoga je ta vrednost konja preneta i u zagrobni život.

Njihova pogrebna praksa je podrazumevala sahranjivanje pokojnika ispod grobnih humki u drvenim pravougaonim komorama, zajedno sa bogatim predmetima i žrtvovanim konjima. Sve grobne humke imaju slične dimenzije: prečnik humki se kreće od 25-50 m, visina od zemlje je od 2-4 m, a dubina grobne komore do 7 m. Kod velikog broja sahrana, hladni vremenski uslovi bili su povoljni za očuvanje organskog materijala nakon što je voda dospela u grobove i zamrzla ih. Očuvana je bila odeća, obuća, predmeti od drveta, kože, krzna, plemenitih metala, tela mumificiranih ljudi zajedno sa tetovažama i ostacima smrznutih konja sa opremom. U nekim slučajevima tela sahranjenih mumija bila su balsamovana - organi i mišići uklonjeni, dok kosti i koža nisu dirani. Tetovaže su bile vidljive na mnogim očuvanim telima muškaraca i žena, na ramenima, leđima, rukama i nogama, ali ne i na licu. Uglavnom su bile ucrtane ptice, ribe, jeleni, konji, mačke, mitske životinje, ali i motivi biljaka.

Tetovaže u kulturi Pazirik

Jedan od glavnih problema prilikom procene materijalnih dokaza za drevno tetoviranje u arheološkom kontekstu leži u nemogućnosti pronalaženja direktne korelacije između primeraka očuvane tetovirane kože i artefakata koji se tumače kao alati za tetoviranje. Na arheološkim lokalitetima iz regiona pronalažene su palete sa kružnim udubljenjima, za koje se smatra da su služile za pravljenje boja. Boje su delimično sačinjene od spaljenih komadića biljaka, čađi ili pepela koji su sadržali visok nivo kalijuma. Crteži su ucrtavani iglom od životinjskih kostiju ili od nekog metala i utrljavani mešavinom čađi i masti.
Na telima ljudi kulture Pazirik, tetovaže su mogle nastati šivenjem ili bockanjem kako bi se primila crna boja, odnosno čađ ispod kože. Metoda bockanja je verovatnija, na šta ukazuje boja koja nije bila duboko ubrizgana pod kožom. Tokom života, čađ ili neka druga crna materija koja je služila za tetoviranje, uvek je izgledala svetlo plava ili bela, ali i tamno plava kod tamnoputih osoba. Sa otkrićem mumija i u dodiru sa kiseonikom, boja tetovaža je bila skoro crna, na sivoj boji kože.

Najčešća životinja koja se javlja na tetovažama jeste čudovište koje je imalo oblik divokoze sa orlovskim kljunom i repom pantera. Ovo stvorenje se javlja na gornjem delu desnog ramena, kod većine mumija. Na levom ramenu nomada kulture Pazirik, prikazan je tigar ili neka druga životinja nastanjena na Altaju. Na kažiprstima prinčeva često je bio tetoviran petao spreman za borbu, a stado koza ili ovnova često je marširalo duž njihovih kolenica. Među ovim životinjama javlja se i pegavi grabežljivac, koji može biti altajski snežni leopard ili leopard koji tamo nije boravio (ovo drugo je sasvim moguće, jer su u dve humke pronađeni predmeti od krzna leoparda). Tetovaže na telima drevnih nomada pokazuju da su ljudi sahranjeni u zaleđenim grobnicama Altaja bili predstavnici najviše kulturne zajednice. Praksu tetoviranja među Skitima i Tračanima zabeležio je grčki istoričar Herodot, u V veku pne: “Tetovaže su bile znak plemstva, njihovo odsustvo svedočenje je niskog društvenog staleža”.
Jedno od najznačajnih otkrića ekspedicije iz 1948. godine jeste otkriće tetovaža na telu poglavice iz humke 2, iz Pazarika. Neke tetovaže se nisu očuvale, s obzirom da je telo bilo u lošem stanju očuvanosti, a naročito na levoj strani grudi gde su koža i mišićno tkivo propali. Ipak, iznad srca, prednji deo čudovišta je bio prikazan, preciznije, glava (osnovno obeležje svih tetovaža) lava-grifona ili nekog drugog izmišljenog stvorenja. Telo zveri prolazi ispod čovekove leve ruke i preko levog ramena sa dugim uzdignutim repom koji se uvija u spiralu i završava ptičijom ili zmijskom glavom. Na gornjem delu tela i na desnoj nozi mogu se primetiti i druge stvarne ili mitske životinje. Neke tetovaže su, verovatno, označavale plemenito rođenje ili muškost, ili možda oba. Druge su verovatno imale terapeutsku moć koja neutrališe bol na određenom delu tela, a nalaze se na donjem delu leđa i na člancima u vidu tačkica. Tetovaže koje su imale ovakvu namenu mogu se danas naći među sibirskim narodima, naročito kod Hantija i Eskima.

Šest konja za onaj svet

Ostatke čuvene Ledene Deve ili Princeze iz Ukoka otkrila je arheolog Natalia Polosmak 1993. godine (grobnica Ak-Alakha, humka 1, sahrana 2). Princeza je bila sahranjena u 5. veku pne sa šest osedlanih konja, koji su bili njena pratnja na “onaj svet”, ali i simbol njenog očiglednog statusa. Od priloga, u grobnici su pronađeni ostaci mesa i ukrasi od metala i predmeti od drveta. Na njenoj koži ostali su sačuvani tragovi tetoviranja. Tetovaže su bile na obe ruke, verovatno da reprezentuju i starost i status. Na levom ramenu prikazana je fantastična mitološka životinja: jelen sa kljunom grifona i rogovima jarca. Dok su rogovi bili ukrašeni glavama grifona, isto je kod tih grifona glava prikazana na zadnjoj strani životinje. Na nogama ovce vide se usta pantera sa dugim repom. Ovca isto ima glavu jelena sa velikim rogovima na zglobu. Na palcu njene leve ruke nalazi se crtež tela neke životinje. Imala je tetovaže na obe ruke, od ramena do zglobova, a neke i na prstima. Što je više tetovaža imala na telu, to ukazuje koliko je dugo živela i koliki je bio visok njen društveni status.

Neizbežna sudbina

Priredila: Maja Miljević-Đajić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"