RETKE VRSTE
O.K.
Afrički divlji pas
Moćni lovci sa Crnog kontinenta
U okviru taksonomske familije pasa odnosno Canidae i podfamilije Caninae izdvaja se rod Lycaon. Odvojivši se tokom evolucije od roda Canis, rod Lycaon karakteriše neobična građa zuba, izuzetna pokretljivost i
anatomske posebnosti u vidu četiri prsta. Nekada su postojale dve vrste, a danas postoji samo Lycaon pictus, odnosno afrički divlji pas.
Ovo stvorenje pominju antički pisci 2.drugog i 3. Naziv roda Lycaon sugeriše da je reč o biću sličnom vuku dok pictus znači obojen, što se inače odnosi na krzno. Uočeno je pet podvrsta ove životinje u različitim delovima
Afrike.
Gornji i donji zubi su upareni tako da omogućavaju izuzetnu oštrinu. Imaju zajedničkih odlika sa azijskim divljim psom i sa kolumbijskim divljim psom naročito što se tiče zuba. Sa azijskom vrstom je
izvršeno poređenje zahvaljujući sekvenciranju genoma. Utvrđeno je postojanje zajedničkog DNK iz pleistocena kada je moglo doći do poklapanje areala.
Od telesnih karakteristika, ima velike uši koje podsećaju na organe čula sluha kod slepih miševa. Krzno je raznobojno sa čvrstim čekinjama. Različita boja krzna im pomaže da uoče i raspoznaju jedno drugo i na udaljenosti od sto metara. Boja varira i u zavisnosti od dela Crnog kontinenta gde žive: krzno je na severoistoku uglavnom crno uz manje beličaste pramenove, a kod južnih podvrsta je svetlije sa izmešanim bojama. Manjak dlaka ukazuje na starost jedinke. Visina ovog sisara dostiže 75 cm a dužina oko 1 m. Odlikuje ih dlakav i dugačak rep sa belim vrhom čija je svrha da, tokom lova, ukaže svim pripadnicima čopora na određenu jedinku. Težina im dostiže 36 kg. Žive traje između deset i dvanaest godina.
Imaju veliki broj štenadi. U proseku deset. Po tome su rekorderi u odnosu na ostale vrste u svojoj taksonomskoj familiji. Čitav čopor učestvuje u hranjenju potomstva. To čine tako što im daju hranu koja je već bila u ustima odraslog psa. Nakon što dostignu određenu zrelost, štenad prati odrasle jedinke tokom lova i tom prilikom imaju privilegiju da prvi probaju ubijeni plen. To pravo gube kada napune godinu dana. Žive u oblastima sa suvom klimom i ravnicama. Najviše ih ima u savanama koje su najpogodniji teren za lov.
Među ovim životinjama postoji neobična solidarnost tako što se pomaže ranjenim i bolesnim psima. Unutar čopora se retko ispoljava agresivnost. Takođe, gotovo nikad se ne dešava da se pas osami i odvojeno od ostalih krene u lov.
Uglavnom su na čelu čopora najstariji psi oba pola. Kada dostignu polnu zrelost, kučke napuštaju čopor iz koga su potekle i odlaze u druge pseće zajednice. Pritom izbacuju keruše koje su od ranije bile u čoporu kome su se pridružile. Time se sprečava parenje životinja koje su u bliskom srodstvu.
Ispuštaju više različitih zvukova. Kratak lavež označava da su uznemireni ili se javlja kada treba opomenuti ostale pse. Zavijaju u situaciji kad se se čopor nađe na okupu. Potom izdišu kroz nozdrve, čime proizvode zvuk koji podseća na kijanje. Ovo najčešće prethodi odalsku u lov. U stanju su da komuniciraju na velikom rastojanju. Afrički divlji pas lovi po danu. Imaju raznovrstan ukus tako da se hrane plenom od gazela i drugih antilopa do divljih svinja, gnuova, ptica i pacova. Prikradaju se žrtvi koju potom dugo kolektivno jure i grizu po čitavom telu dok je ne iscrrpe.
Ova životinja je jedan od najboljih lovaca u prirodi a koristi različite taktike u zavisnosti od plena i uslova pod kojima se obavlja poduhvat. Oni su rivali lavovima koji desetkuju čopore pasa. Češće je razlog tome
borba za mesto u prirodi jer lavovi nisu ljubitelji psećeg mesa.
Imaju status ugrožene vrste. Procenjuje se da u prirodnim uslovima ima oko 6600 odraslih jedinki.
O.K.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|