EVOLUCIJA
Lj. T.
Da li je nestanak sisara ledenog doba uticao na ljude da izmisle civilizaciju?
Poljoprivreda ili lov
Zašto nam je trebalo toliko vremena da pokrenemo civilizaciju? Moderni Homo sapiens se pojavio pre otprilike 250.000-350.000 godina. Ali, početne korake prema civilizaciji - branje u prirodi, a zatim pripitomljavanje useva biljaka - započeo je pre oko 10.000 godina. Prve civilizacije pojavljuju se pre 6.400 godina
Tokom 95% istorije postojanja ljudske vrste nismo se bavili gajenjem biljaka, gradnjom velikih naselja, složenim političkim hijerarhijama... Živeli smo u malim nomadskim grupama baveći se lovom i sakupljanjem plodova prirode. A onda se nešto promenilo: prešli smo iz života lovca na sakupljanje biljaka, potom na njihovo uzgajanje i, konačno, ljudi su počeli da grade naselja. Iznenađujuće je da se ovaj prelaz dogodio tek posle ledenog doba, onda kada je megafauna (mamuti, divovski lenjivci, divovski jeleni i konji) nestala. Razlozi zbog kojih su ljudi započeli poljoprivredu i dalje su nejasni, ali nestanak životinja koje su služile kao hrana možda je prisilio našu kulturu da evoluira. Rani ljudi su bili dovoljno domišljati da se bave gajenjem biljaka. Sve grupe modernih ljudi imaju sličan nivo inteligencije, što sugeriše da su naše kognitivne sposobnosti evoluirale pre nego što su se ove populacije razdvojile, pre oko 300.000 godina. Potom se malo šta menjalo. Ako naši preci nisu gajili biljke, nije da nisu bili dovoljno pametni. Nešto ih je u tome sprečilo ili, jednostavno, nisu imali potrebe za tim.
Gajenje biljaka nasuprot lovu
Globalno zagrevanje na kraju poslednjeg glacijalnog perioda, pre 11.700 godina, verovatno je olakšalo gajenje biljaka. Toplije vreme, tj. više temperature, duža godišnja doba, obilnije padavina i dugoročna stabilnost klime učinili su da više područja na Zemlji postenu prikladna za gajenje biljaka. Ipak, malo je verovatno da je poljoprivreda bila svuda moguća. I Zemlja je imala mnogo događaja zagrevanja (pre 11.700, 125.000, 200.000 i 325.000 godina), ali te promene nisu pokrenule ljude na eksperimente u poljoprivredi. Klimatske promene, najverovatnije, nisu bile jedini faktor za prelaz na poljoprivredu. I migracija ljudi su ovome verovatno doprinele. Kada se ljudska vrsta proširila iz Južne Afrike širom afričkog kontinenta, a zatim u Aziju, Europu i Ameriku, pronašla je nove životne sredine, okruženja i nove jestive biljke. Ljudi su zauzeli ove delove sveta mnogo pre nego što je poljoprivreda započela. Pripitomljavanja biljaka, u stvari, zaostaje za ljudskom migracijom desetinama milenijuma. A ako su prilike za početak poljoprivrede već postojale, odlaganje početka korišćenja poljoprivrede ukazuje da, u tom periodu, naši preci nisu imali potrebu ili nisu želeli da uzgajaju biljke. Poljoprivreda ima značajne nedostatke u poređenju s lovom i sakupljanju plodova iz prirode. Poljoprivreda zahteva više napora, nudi manje slobodnog vremena i ne nudi dovoljno za ishranu. Ako su lovci ujutro gladni, možda ništa neće uloviti tokom dana i neće imati šta da stave na vatru uveče i noću. Poljoprivreda zahteva naporan rad za proizvodnju hrane koja se koristi mesecima. S druge strane, može se desiti da se dovoljno hrane uopšte ne proizvede. To zahteva skladištenje i upravljanje privremenim viškovima hrane za hranjenje ljudi tokom cele godine. Lovac koji ima loš dan u lovu, može narednog dana da lovi ili potraži bogatije lovište - dok su poljoprivrednici, vezani za zemlju, na milosti i nepredvidljivosti prirode. Kiše dolaze prerano ili prekasno, suše, mrazevi, biljne bolesti ili skakavci mogu uzrokovati loš prinos useva, a time i glad.
Usev kao plen otimača
Poljoprivreda ima i nedostatke s vojne tačke gledišta. Lovci-sakupljači su pokretni i mogu da prelaze velike razdaljine bilo da napadaju ili da se povlače. Stalna praksa korišćenja kopalja i lukova i strela u lovu učinila ih je borcima. Nasuprot njima, poljoprivrednici su snažno vezani, ukorenjeni na svojim poljima, gde njihov raspored po njivama diktiraju godišnja doba. Stoga su oni predvidljivi, stacionarni ciljevi čije zalihe hrane osmatraju i neprijateljski nastrojeni i gladni stranci. Pošto su evoluirali načinom života, ljudi su možda zavoleli da budu nomadski lovci. Indijanci su se borili do smrti da sačuvaju svoj lovački stil života. Kalahari Bušmani na jugu Afrike i dalje se odupiru pretvaranju u poljoprivrednike i stočare. Interesantno je da, kada su se polinezijski poljoprivrednici susreli sa novozelandskim pticama neletačicama, uglavnom su napustili poljoprivredu, stvarajući maorsku moa-lovci kulturu. Period nazvan Moa-lovci je razdoblje tokom koga su Polinežani ostvarili prve kontakte s velikom pticom moa, koja ih je snabdevala obiljem hrane. Moe su porodica ptica neletačica iz reda nojeva koja je bila endemska vrsta Novog Zelanda; izumrle su oko 1500. godine. Uglavnom su nastanjivale šume, sve dok Maori nisu došli na Novi Zeland i iskrčili većinu šuma. Polinežani su koristili moa za hranu, a od njenih kostiju pravili su ukrase, udice za lov riba, vrhove strela i druge predmete. Moa ptice su ubijali kopljima ili ih hvatali u zamke.
Napuštanje lova, namera ili posledica katatrofe?
Pre oko 10.000 godina pa nadalje, ljudi su počeli da napuštaju način života lovaca i sakupljača i da se opredeljuju za poljoprivredu. Tako se dogodilo da je, posle sve bržeg izumiranja mamuta i druge megafaune iz epohe pleistocena i izlovljavanje preživelih životinja, način života lovaca-sakupljača postao manje održiv. To je, najverovatnije, prisililo ljude da se orijentišu na sađenje biljaka i žetvu, a zatim održavanje odabranih biljaka koje su koristili za hranu. Možda civilizacija nije rođena ambicijom ljudi da napreduju već katastrofom, jer je ekološka katastrofa prisilila ljude da napuste svoj tradicionalni način života lovaca-sakupljača i postanu poljoprivrednici. Uporedo sa vremenom tokom kojeg su ljudi napuštali Afriku i počinjali da naseljavaju druge prostore, velike životinje su nestajale gde god su ljudi kročili. U Evropi i Aziji, megafauna je nestala pre oko 40.000 do 10.000 godina. U Australiji, divovski kenguri i vombati (četvoronožni torbari) su nestali pre 46.000 godina. U Severnoj Americi, brojnost divljih konja, kamila, divovskih armadilosa, mamuta i lenjivica se smanjivao pa su te vrste nestale pre 15.000-11.500 godina, posle čega je sledilo izumiranje u Južnoj Americi, pre 14.000 do 8.000 godina. Nakon što su se ljudi proširili na Karipska ostrva, Madagaskar, Novi Zeland i Okeaniju, njihova megafauna je takođe nestala. Izumiranje megafaune je neizbežno uslovio dolazak ljudi. Lovljenje velikih divljih životinja kao što su konji, kamile i slonovi daje bolji efekat u količini ulova nego lov na male životinje. Međutim, velike životinje poput slonova razmnožavaju se sporo i imaju malo potomaka u poređenju s malim životinjama, što ih čini ranjivijim ako se pretera sa njihovim ubijanjem. I tako, gde god da su ljudi došli, aktivnosti kao što su lov korišćenjem koplja, strela ili teranje životinja vatrom u stampedo preko litica – dovele su do smanjenja brojnosti velikih životinja brže nego što su mogle da se obnove. To je bila prva kriza održivosti ljudi kada je u pitanju izvor hrane.
Uz biljke - manja gustina kostiju
Pošto takav način života, zasnovan na lovu kao izvoru hrane, više nije bio održiv, ljudi su bili prisiljeni na traženje alternative. Sve su se više okupljali u veće grupe, a zatim i na gajenje biljaka. To je omogućilo ljudskoj vrsti da se proširi. Jesti biljke a ne meso podrazumeva bolje korišćenje zemljišta jer poljoprivreda može da podrži život većem broju ljudi, na istom području, nego što to može lov. Ljudi su se tako nastanili na određenim lokalitetima, gradili su naselja, razvijali civilizaciju. Arheološki i fosilni zapisi govore da su naši preci nastavili s poljoprivredom, ali su to učinili tek kao alternativu lovu. Verovatno bi ljudi nastavili da love konje i mamute, jer su bili dobri u lovu, ali bi rezultat takve aktivnosti bio gubitak zaliha hrane. Međutim, u poređenju sa drugim hominidima, ljudske kosti su slabije i manje su gustine. U jednoj studiji iz 2015. godine, naučnici pretpostavljaju da su kosti Homo sapiensa počele da slabe pre oko 12.000 godina. Taj period povezuje se sa intenzivnijim bavljenjem ljudi poljoprivredom. Sa poljoprivredom, ishrana ljudi se promenila, fizička aktivnost je smanjena, a kao rezultat takve promene kosturi ljudi su postali lakši i krhkiji. Poljoprivreda i razvoj civilizacije s njom možda nisu odabrani od strane čoveka zato što su značili poboljšanje u odnosu na dotadašnji način života predaka čoveka, već zato što tadašnjim ljudima nije ostao drugi izbor. Poljoprivreda je pokušavala da popravi stanje stvari kada su ljudi uzeli više nego što je eko-sistem mogao da ponudi (što se tiče životinja). Ako je tako, ljudi su napustili život lovaca u ledenom dobu da bi stvorili moderni svet, ali ne nekim predviđanjem ili namerom, već slučajno, zbog ekološke katastrofe koju su stvorili pre više hiljada godina.
Lj. T.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|