TEMA BROJA -
Jovan Cvijić
Pripremio: M. Rajković
Bogata prepiska Jovana Cvijića još nije istražena
Neproučena
skrivnica
veza i odnosa
Pošto je dobio Cvijićeva (prva) Uputstva za istraživanje sela, Stojan Novaković (13. maja 1896) u odgovoru daje dve napomene, od kojih je prva ova: „Učinilo mi se da ste malo manje pažnje poklonili slavi i preslavi; naročito slavi. Meni se čini da to više može uhvatiti donekle i migracije naših familija i plemena, kad se slava dovede u vezu sa starincima i doseljenicima“. Petar Janković (28. IX 1899), javlja „uvaženom profesoru, da je „od solunskog valije dobio odobrenje za rad na Dojranskom jezeru, s velikom mukom i čekanjem, naročito intervencijom g. Nušića“ (tada naš vicekonzul u Solunu) , koji je „skoro svakodnevno podnosio predstavke“. Cvijić je konzulu Sveti Simiću dopisao: „Pročitaj ovo Jankovićevo pismo i odredi mu sumu kakvu za ekskurzije. Tvoj J. C“. Vatroslav Jagić (Beč, 1. decembar 1900): „Baš Vam hvala što ste se tako svojski zauzeli za Stanojevića. Ne govorim to samo zato što mi je bio đak i to marljiv..., već i u interesu Velike škole...“
 |
Prvi profesori Begradskog
univerziteta 1905. godine
Stoje : Draža Pavlović, Milovan
Radovanović, Andra Stevanović,
Ljuba Jovanović
Sede: Jovan Žujović, Sima Lozanić,
Jovan Cvijić i Mihailo Petrović Alas |
Pomenimo, ilustracije radi, još nekoliko od 1.512 korespondenata (sa spiska u Arhivu SANU, inv. br. 13.484) iz bogate prepiske J. Cvijića, u kojoj su najranije datirana pisma mentora Cvijićeve doktorske teze Albrehta Penka, profesora univerziteta u Beču i Berlinu.
Bliski prijatelji
Zanimljivo je, kaže Čubrilović, proučavati stepen društvenih odnosa između pisaca pisama i samog Cvijića. Oni koji Cvijića u pismu oslovljavaju sa “Dragi Jovo”, “Dragi Joco”, “Dragi Jovane”, “Dragi Cvijiću”, “Dragi kume”,“Dragi Cvijo”, “Mon cher ami” bili su njegovi bliski prijatelji. Imao ih je među profesorima univerziteta, političkim i kulturnim radnicima, “bez obzira na njihovo političko opredeljenje”. Tako ga nazivaju geolog Jovan Žujović, mineralog Sava Urošević, matematičar Bogdan Gavrilović, istoričari književnosti Bogdan i Pavle Popović, hemičar Sima Lozanić, lingvista Milan Rešetar, geografi Emil de Marton i Jirži Daneš, političari Milovan Milovanović, Milenko Vesnić, Ljuba Stojanović i Ljuba Davidović. Ostali univerzitetski nastavnici , kao Aleksandar Belić, npr., stalno su ga oslovljavali sa “Poštovani gospodine profesore Cvijiću” ili “Poštovani gospodine profesore”. Ovako su ga oslovljavali i svi njegovi učenici i saradnici (J. Erdeljanović, P. Vujević, B. Milojević, J. Dedijer…). A dekorater njegove kuće D. Inkiostri sa “Moj mecena”, “Moj dobročinitelju”. |
Tako Cvijićev učenik Pavle Vujević, budući klimatolog, piše iz Berlina (18. V 1905): „Vašem jučerašnjem pismu sam se mnogo obradovao, jer sam opet video da se svojski o meni starate, i da Vam je želja da iz mene načinite ozbiljna i savesna radnika...“
Princ Aleksandar Karađorđević iz Petrograda (14. nov. 1907), gde je pohađao vojnu školu, čestita Cvijiću izbor u članstvo Atinskog naučnog društva „Parnas“, obaveštava ga da je saznao za njegovo predavanje o Đerdapu u Beču, pa u nastavku pita: „Hteo bi(h) da znam čime se sada zanimate. Sigurno je ozbiljno kad ste tako lako zaboravili Vaše prijatelje“ i poziva ga da iz Gote (u Nemačkoj) dođe u Petrograd, zašto je dobio dozvolu od kralja i u poslanstvu za njega već ima „jednu gotovu sobu“.
Mitropolitova molba
Mitropolit Dimitrije pisao je Cvijiću sa Krfa (1 / 14. avgust 1916) u Nešatel. Izražava nadu da će se skoro vratiti u „srećnu i slobodno ujedinjenu otadžbinu“ i da ćemo posle „strašnih iskušenja“ umeti „bolje da cenimo i otadžbinu i njenu slobodu“. Na kraju dopisuje pastirsku molbu: „Budite dobri da me sa nekoliko reči izvestite kako su naša deca tamo i ima li izgleda da mogu tamo ostati do kraja školovanja“.
Pisma na desetak jezika
Osim na srpskom, Cvijić je dobijao pisma na francuskom, engleskom, italijanskom, nemačkom, ruskom, bugarskom, češkom, poljskom, rumunskom i slovenačkom jeziku. Pisana su iz Austrije (Austrougarske), Francuske, Nemačke, Engleske, Italije, SAD, Češke (Čehoslovačke), Mađarske, Bugarske, Poljske, Grčke, Rusije (SSSR), Crne Gore, Australije. Iz Londona, Pariza, Brisela, Praga, Drezdena, Njujorka, Beča, Berlina, Rima, Minhena, Petrograda, Nešatela, Edinburga, Budimpešte, Atine, Sofije, Soluna, Udina, Sidneja, Graca, Sarajeva, Banjaluke, Dubrovnika, Ljubljane, Zagreba, Subotice, Skoplja; iz Obrovca, Rijeke Crnojevića, sremskog sela Buđenovci, Čađevice u Bosni... |
Ajsaija Bauman, direktor Američkog geografskog društva, piše Cvijiću 19. decembra 1917. na njegovu parisku adresu 3 Square Lagarde , i pita da li bi za njih mogao da načini „etnografsku kartu Srednje Evrope, koja bi se širila... sve do obala Baltičkog mora, obuhvatajući Istočnu Austriju-Mađarsku i Poljsku, kao i Rumuniju i Zapadnu Rusiju“ i ujedno da li bi mogao da dođe u Ameriku „radi nastavka... studija o Balkanu“. Predsednik srpske vlade, tokom Mirovne konferencije (Pariz, 4. jun 1919): „Molim Vas budite tako dobri da dođete k meni da Vam saopštim jednu stvar. S poštovanjem. Nik. P. Pašić“.
Da odmah posle oslobođenja i ujedinjenja nismo umeli, kao što je verovao mitropolit Dimitrije, da cenimo ni otadžbinu ni slobodu govori pismo Milana Rešetara (Zagreb, 17. X 1919): „Dragi Jovane, Čestitam ti pre svega uskrs Srbije i oslobođenje i ujedinjenje Jugoslavije. Ali po svemu izgleda da je lakše bilo osloboditi i ujediniti Jugoslaviju negoli je urediti, pa ma koliko bih žalio kad bi se ti odbio od nauke i prešao k politici, opet bih se sa svim poštenim ljudima veselio da je uprava države prešla u tvoje ruke, jer je to već strašno šta se zbiva!“
 |
| Cvijić sa
saradnicima pred
polazak na naučnu
eskurziju, 1908. |
Ko su bili Cvijićevi apostoli?
Od početka svog nastavničkog i naučnog rada na Velikoj školi, 1893. Cvijić se trudio da u svojoj nauci, u svim njenim granama, stvori visokoškolovane kadrove. Najpre ih je dovodio kao asistente u Geografski zavod a potom slao na specijalizaciju u inostranstvo. Ponosio se time što je oko sebe okupljao darovite naučne istraživače. Ali, sa kadrovima nije imao mnogo sreće. Neki njegovi dobri saradnici, pa i oni najdarovitiji, rano su umrli, drugi su izginuli u ratovima 1912-1918.
- Kad sam bio njegov đak, Cvijić mi je s tugom pričao o tome kako je nekad imao 12 dobrih naučnika, saradnika, i da je od toga malo ostalo - piše Vasa Čubrilović. Potvrdio mu je to, dugo posle Cvijićeve smrti, njegov kartograf Antonije Lazić i pri tome nabrojao svih dvanaest saradnika koji su do 1920. ili umrli ili poginuli.
Mi danas ne znamo ko su bili Cvijićevi apostoli. Vojislav Simonović je bio asistent u Zavodu pre Erdeljanovića, ali je veoma mlad preminuo. Milorad Vasović je doneo ovaj spisak Cvijićevih prvih učenika: Mihailo Bogićević, Sima Milojević na geomorfologiji, J. Erdeljanović, Svetozar Tomić, Radimir Ilić, Todor Radivojević, Mihailo Dragić, Borivoje Drobnjaković, Petar Šobajić i Špiro Soldo na georafiji. Erdeljanović i Drobnjaković su se potom opredelili za etnologiju, Dragutin Deroko i Radoje Dedinac za kartografiju, A. Lazić za kartografsku ilustraciju. Izostavljeni su Borivoje Ž. Milojević, Vojislav Radovanović i etnograf Jefto Dedijer, a nema ni rano preminulog Petra Jankovića i Riste Nikolića.
|
Umna Isidora Sekulić (5. V 923, Beograd, Studenička 50) zahvaljuje na ukazanoj pažnji: „Mene je duboko impresionirala Vaša knjižica i ako sam u svome kritičkom prikazu našla neku podesnu reč, zaista je samo od Vas došla i ona“.
Viktor Novak (Zagreb, 20. jun 1923) obaveštava Cvijića: „...Nakon povratka u Zagreb temeljno sam u svojoj duši, zajedno sa svojom ženom, pregledao sve razloge pro i contra i danas imam nepokoljebljivu odluku da dolazim k Vama na Univerzitet...“ A čuveni češki geograf i Cvijićev prijatelj Jirži Daneš, u poslednjem pismu bez datuma, nesumnjivo krajem 1926, iz Praga (Daneš je sva pisma Cvijiću posle rata pisao na srpskom, ćirilicom) veli: „Hvala Vam na ljubaznom pismu (i) na vesti(i) da Vaše zdravlje je nešto bolje. Nemojte više bolovati! Odmorite se lepo da svi ko(ji) Vas ljube i poštuju imaju sigurnoću Vašega dugog života!“
Cvijić je, navodi istraživač njegove korespondencije istoričar Vasa Čubrilović, vodio prepisku sa mnogo ljudi i imao „razvijene veze sa naučnicima, javnim i kulturnim radnicima, ne samo u Jugoslaviji nego i iz cele Evrope“. Ta prepiska je očuvana i najvećim delom pohranjena u Akademijinom arhivu; neka njegova pisma, veli, naći će se u privatnim i javnim arhivama naučnika koji su njemu pisali. Ono što je bilo u Cvijićevoj kući, pisma, beleške, koncepti rukopisa i zabeležaka, često pisanih na komadićima papira, građa o naseljima, sačuvala je njegova supruga Ljubica, a posle Ljubičine smrti, njena sestra Živka. Ona je za vreme Drugog svetskog rata čuvala kuću, stvari i papire Jovana Cvijića. Kada je osnovan Cvijićev muzej, deo papira je predat muzeju. Papiri koji su se odnosili na suprugu Ljubicu ostali su kod njenog bratanca inž. M. Krstića, koji je najveći deo te zaostavštine, 1981. godine, ustupio Arhivu SANU.
Važna i uticajna adresa
Sabrana dela Jovana Cvijića u 14 knjiga nisu obuhvatila i njegovu prepisku. U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti čuvaju se uglavnom pisma koja su drugi pisali Cvijiću, malo je onih koja je on slao gotovo na isto toliko adresa sa kojih je i dobijao. Cvijićeva zaostavština u Akademijinom arhivu sadrži 5.233 pisama i dokumenata, koje je Cvijiću privatno ili kao profesoru i rektoru Univerziteta u Beogradu i predsedniku Srpske kraljevske akademije uputilo 1.512 pojedinaca, ustanova, društava. Na ovom spisku je i 29 pisama delegata na Mirovnoj konferenciji u Versaju, na kojoj je Cvijić učestvovao u svojstvu eksperta za etnografske granice na Balkanu i predsednika Istorijsko-etnografske sekcije Jugoslovenske delegacije. Iz ovog mnoštva pisama, potpisniku ovih redova poznato je da je dosad objavljena Cvijićeva prepiska sa Konstaninom Jirečekom (Istorijski časopis, 1965) i Petrom Kočićem (Glasnik Etnografskog instituta, XXVI, 1977).
Jedan odgovor Pašiću
Iz Pašićevog kabineta (KBr. 645, Pariz, 20. mart '19) obaveštavaju Cvijića kao predsednika Istorijsko-etnografske sekcije, da je sa „znanjem naše Vlade“ u Pariz stigao bunjevački sveštenik Blaško Rajić iz Subotice, koji „dobro zna Bačku, prilike u njoj i Bunjevce“, pa bi dobro bilo“da ga vide i prijatelji i neprijatelji lično i da se uvere da su Bunjevci što i Srbi i Hrvati“.
Na kraju ovog pisma, Cvijić je na poleđini prvom delegatu, g. Pašiću, sutradan otpisao:
„Jedva se po neki put uspe da strani delegati ili eksperti prime po nekog prof. Univerziteta, koji je član etnografske sekcije - i to ih prime kad ih ja preporučim i na moj lični kredit - a sveštenici koji ne znaju jezika, ni francuski ni engleski, to je gotovo nemogućno i besmislica. U ovakvim slučajevima, kao i drugim koji su mi upućivani bez akta, bolje je da se vi lično bavite ili neki član političke delegacije“ |
Iz celokupne prepiske može se pouzdano tvrditi da je Cvijić za korespondente bio važna adresa, a on je to zaista i bio: svojim moralnim, stručnim i naučnim autoritetom, ali i po dužnostima koje su mu poveravali državni organi. Ne treba nikako smetnuti s uma, i ne na poslednjem mestu, i kao organizator naučno-istraživačkog rada.
Ko je sve pisao Jovanu Cvijiću? Od bliskih rođaka (brata Živka i sestre Kose), kumova, učenika, saradnika, prijatelja, pisaca do naših i stranih publicista, naučnika, profesora univerziteta, diplomatskih predstavnika, ministara, poglavara Srpske crkve i predsednika srpske vlade Pašića. Pisali su mu engleski publicisti Siton-Vatson i Vikem Stid, ser Artur Evans (bliski Forin ofisu), članovi Jugoslovenske demokratske lige, naučnih i nacionalnih društava (sarajevska „Prosvjeta“, Kolo srpskih sestara, „Herojska Srbija“ iz Ciriha). Među ovim pismima je i pismo Lozničana, kojim žele da podupru Cvijićev predlog da se u njihovom gradu kao jednom „od najzdravijih mesta u Srbiji“, kako tvrde, sagradi sanatorijum za ratnu siročad, jer se vladika niški Dositej, u međuvremenu, pojavio s predlogom da je Niš za to pogodniji.
Spisak korespondenata je zaista impresivan, a još impresivnijim ga čine autori pisama, koji se iz različitih pobuda i potreba: državnih, političkih, naučnih, nastavnih, prijateljskih i privatnih, obraćaju Cvijiću. Gotovo da nema nijednog važnijeg imena srpske intelektualne i naučne elite s kraja XIX i prvih decenija XX veka a da nije na ovom spisku: Jovan Žujović, Stojan Novaković, Ljubomir Kovačevič, Ljubomir Stojanović, Milan Nedeljković, Ilarion Ruvarac, Sima Lozanić, Sima Trojanović, Bogdan Popović, Ljuba Davidović, Stanoje Stanojević, Tihomir Đorđević, Petar Kočić, Nedeljko Košanin, Slobodan Jovanović, Isidora Sekulić, Nikola Radojčić, Dubrovčani Lujo Vojnović i Milan Rešetar...
Briga za srpski arhiv u Carigradu
U zaostavštini Cvijićevoj najviše je sačuvanih pisama istoričara Alekse Ivića (79), zatim A. Penka (58), mađarskog geologa Locija (57), po 54 Pavla Vujevića i Luja Vojnovića, 53 Sime Trojanovića, 50 E. de Martona... Ivić povodom vesti da bi uskoro moglo doći do mira sa Turskom i povlačenja Engleza iz Carigrada skreće Cvijiću pažnju da: „... napuste li Englezi Carigarad i uđe li u njega Kemal paša, onda su naši arhivalni planovi potpuno propali, jer će nam biti nemoguće da išta iznesemo od naših starina, koje se nalaze u sarajskom arhivu. Nas ubija poglavito to, što mi nemamo pojma ni kako izgleda taj arhiv ni šta sadrži... o carigradskom tefterdarskom arhivu smo i mi neorijentisani pa ne možemo ni diplomate orijentisati“.
Ivić smatra da bi naša vlada trebala „bez odlaganja“ da pošalje u Carigrad D. Anastasijevića, koji „zna i srpske i grčke srednjovekovne povelje“ i da u isti mah zamoli englesku vojnu misiju, koja upravlja gradom i ima u svojim rukama ceo saraj da dr Anastasijeviću omogući da pregleda i prouči „još dok su Englezi tamo, sva odeljenja carigradskog arhiva...“(ASANU 13.484/437-I-9) |
Pisali su mu saradnici i učenici: Jovan Erdeljanović, Pavle Vujević, Petar Janković, Todor Radivojević, Petar S. Jovanović, Jefto Dedijer, Borivoj Ž. Milojević, Vojislav Radovanović, Antonije Lazić, Ljubomir Pavlović... Istaknuti evropski naučnici: Džejms Giki (Geikie), Albreht Penk, Jirži Daneš, Konstantin Jireček, L. Galoa (Gallois), Emaniel de Marton (Martonne), Matej Murko (Grac), Emil Oman (Haumant), L. Loci (Loczy), Dr E. Oherhammer (Minhen), Pol Libe (Lubbe), V. Jagić, Fer. Rihthofen (Berlin), Georgije Zlatarski (Sofija), Šarl Knap (Nešatel), Luj Ravano (Ravenau), Ameriknci Daglas Džonson i Ajsijas Bauman (Isaiah Bawmann)...
Najčešće se od njega traži kakvo uputstvo, savet, stručno mišljenje, saradnja, pomoć (čak i novčana), lična intervencija, ali se i obaveštava o tekućim naučnim pitanjima, novim knjigama, ekskurzijama, posleratnim nevoljama na Univerzitetu, problemima funkcionisanja nove države. Prijatelji se interesuju za njegovo zdravlje. Tu su i novogodišnje, božićne i uskršnje čestitke, pozivnice na prijeme. Prepiska sa inostranim kolegama i prijateljima je, pre svega, naučnog, ali i ličnog karaktera. Prepiska sa Jirečekom i Niderleom odnosi se na izbor Cvijića za profesora geografije na Praškom univerzitetu, na čemu se on na kraju toplo zahvalio.
Gde je Čubrilović stao
Vasa Čubrilović u biografiji Cvijića, za prvu knjigu Sabranih dela , kaže da Akademija „priprema objavljivanje prepiske Jovana Cvijića i sabira njegova pisma gde god se nađu, u zemlji i inostranstvu, prikuplja i ono što se nalazi u Beogradu izvan njenog Arhiva“. Ali nije se maklo dalje od ovih napora.
 |
| Zaslužan za izgradnju Univerzitetske biblioteke |
- Originali i prepisi svih ovih pisama su kopirani i pripremljeni za prekucavanje još za života akademika Vase Čubrilovića, koji je bio član Uređivačkog odbora za izdavanje dela Jovana Cvijića. Njegovom smrću, na žalost, prestao je i rad na izdavanju Cvijićeve prepiske - kaže istoričar Mile Stanić, zamenik upravnika Arhiva SANU. - Ali pomenuta pisma su samo deo, možda najveći deo, Cvijićeve nesumnjivo bogate i značajne prepiske. Deo pisama se nalazi u okviru zaostavštine drugih ličnosti, kao što su Aleksandar Belić, sekretar Akademije u Cvijićevo vreme, izdavač Svetislav Cvijanović; u Etnografskoj zbirci, koja se pre svega odnose na sakupljanje građe za ediciju „Naselja i stanovništvo“, koji se takođe čuva u Akademijinom arhivu.
Stanić veli da se sva njegova službena prepiska kao rektora Univerziteta u Beogradu i predsednika Srpske kraljevske akademije (1921-1927) čuva u Arhivu Srbije, kao i pisma koja je upućivao Stojanu Novakoviću i Ljubi Kovačeviću, da pomenem samo njih dvojicu.
U Akademijinom arhivu ima nekoliko Cvijićevih pisama upućenih Ilarionu Ruvarcu, istoričaru i igumanu manastira Grgeteg na Fruškoj gori (u jednom žali što nisu istomišljenici), svom profesoru Albrehtu Penku, prijateljima Ljubi Stojanoviću i Voji Veljkoviću (jedno upućeno iz Pariza) ...
Cvijićeva prepiska je prava skrivnica veza i odnosa koje je on negovao s kolegama, prijateljima i saradnicima, ali i dragocenih fakata za bolje poznavanje njegove ličnosti i vremena u kome je živeo i stvarao. Zato treba nastaviti posao koji je akademik Čubrilović započeo.
M. Rajković
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
