TEMA BROJA -
Jovan Cvijić
Pripremio: Miomir Tom
Naučnik s književnim darom
Šumadija slikana čajem
U knjizi Naučnici nekad glasovite a danas već zaboravljene kolekcije „Srpska književnost u sto knjiga“, sakupljeni su najlepši književni (esejistički) tekstovi naših naučnika, u izboru Vojislava Đurića, vrsnog poznavaoca svetske književnosti i antologičara, osnivača i legendarnog šefa elitne Katedre za svetsku književnost Univerziteta u Beogradu. Zastupljeni su osnivači i najveći predstavnici pojedinih nauka u nas: Đura Daničić, Josif Pančić, Ilarion Ruvarac, Jovan Žujović, Nikola Tesla, Jovan Cvijić, Milutin Milanković, Mihailo Petrović, Tihomir Đorđević, Veselin Čajkanović i Aleksandar Belić.
 Cvijić je u ovoj jedinstvenoj antologiji dobio najviše mesta. Priređivač za to daje ubedljiv razlog: „... iako istorija naše nauke nije duga, mnogo je više naučnika - i među njima onih koji lepo pišu- nego što izbor u jednoj knjizi može da pokaže. Štaviše, nađe se i takav naučnik, Jovan Cvijić, koji sam zaslužuje celu knjigu i koji, kao jedna od nekoliko najumnijih srpskih glava, mora u izboru da dobije znatno veće mesto nego drugi“.
Prefinjenog estetskog ukusa, prof. Đurić je bez zadrške očaran Cvijićevim književnim darom, stilom, maštom i slikovitim izrazom. „Ako vas zanima pejzaž, čitajte Pančićev Kopaonik i njegovo podgorje i mnoge Cvijićeve stranice, koje su ostale van ovog izbora“, poručuje. I nastavlja: „Ako ne verujete da naučnik ume da napravi portret ličnosti, pogledajte kako je Cvijić opisao svoju majku ili ujaka ( Iz uspomena i života ) i, još impresivnije, pojedine varijetete dinarskog tipa ( Jedinstvo i psihički tipovi južnih Slovena ). Još veći utisak na njega ostavljaju „prave velike vizije“ dinarskog i balkanskog sveta kako u pomenutom radu tako i u Kulturnim pojasima Balkanskog poluostrva , vizije koje su „u isti mah i naučne sinteze“, i „zajednički proizvod intelekta i imaginacije“, bez koje, kako je govorio Cvijić, nema stvaralačkog naučnog rada.
Portret majke
 Ne može se reći da je polje mog iskustva u detinjstvu bilo prostrano; nisu uvek bili ni najbolji izvori. Ali duh i u malim i malo kulturnim prilikama nesvesno odabira ono što je za njega, čime će sebe formirati i zidati unutrašnju zgradu. Na to je, pored onog što sam od svoje majke nasledstvom dobio, ona i inače najviše uticala (...)
Ja sam majku zapamtio slabunjavu, u se povučenu, često zanesenu mislima. Retki su bili trenuci pravog raspoloženja, i tada su se od nje čule lepe i pametne reči. Bilo je trenutaka kada je govorila samo u izrekama. Iako nepismena, imala je svoju mudrost i svoj način ponašanja u životu. Imala je mnogo takta i uzdržljivosti, i ne zna se da se ikada s kime zavadila. Jamačno je otuda u varošici jako poštovana. Ali njen ceo život nije bio spoljašnji već unutrašnji, usredsređen na ljubav i red u kući. S toliko je osetljivosti lebdela nad svojima da je zanemarivala sebe i svoje slabo zdravlje. Nehotično i neprimetno ona je vodila ne samo sve u kući već i mnoge od srodnika, utoliko lakše što su svi osećali da ih voli. Ja sam još u prvom detinjstvu od majke znao koji su dobri i pametni ljudi u Loznici, a koje treba izbegavati.
U Loznici su za vreme mog detinjstva bile u jeku dinastičke i političke borbe. Varoš je bila podeljena u dva-tri tabora (...) U jeku tih političkih borbi, moj otac je dva puta dopadao zatvora, jednanput zbog rasprostiranja neke antidinastičke brošure, drugi put zbog obične politike. Jedva je moja majka uspela da on postane manje strasno obuzet dinastičkim i političkim svađama. Tu odvratnost prema krvničkoj političkoj borbi prenosila je i na decu. Izdvajala me je od sviju i od svakoga. Ja sam svakog trenutka osećao ljubav i lebdenje majčino nada mnom. Ona se instinktivno trudila da na mene prenese sve što je u sebi imala najbolje. Mislim da je ljubav koju dete oseti od majke, isto kao njen bol, tuga čežnja, vedro i sumorno raspoloženje. Da su to duboke klice iz kojih se docnije razvija psihički čovek. U mnogim teškim prilikama života, takav čovek pomišlja na to kako bi mu majka savetovala da se ponaša. ( Iz uspomena i života , Sabrana dela, knj. 9, 1996, 24-25) |
Nijedan od mnogobrojnih Cvijićevih biografa ne kaže od koga je Cvijić nasledio dar lepog pisanja i izražavanja. Njegov otac se bavio trgovinom, ali je imao prvo izdanje Vukova Rečnika i njegovu zbirku zagonetaka, majka nije bila „govorljiva“ („... bilo je trenutaka kada je govorila samo u izrekama“), jedino je kaže njegova tetka-Petra, iako nepismena (drugi su joj čitali) znala napamet mnoge narodne priče i pesme iz Vukovih zbirki, i on ih od nje učio, a docnije i sam čitao, kao i neke „pobožne priče... sanovnike i roždanike“. Izgleda da je Cvijić imao urođen osećaja za lepo pripovedanje i čist jezik. Mogao ga je čuti u rodnom Jadru. On je taj ukus potom brusio i uz raznovrsnu lektiru, u šabačkom periodu socijalističku, u višoj gimnaziji biološku, beletristiku (iako ju je u jednom trenutku u školi zbog gramatike omrznuo), ali i svaku drugu. Tako veli da je kod svog teče, lozničkog prote, preko raspusta čitao razne listove, časopise, i naročito mu se bio dopao Videlo „zbog čistog jezika i jasnog izražavanja misli“. U Beogradskoj gimnaziji, kaže u Uspomenama , nastavnik jezika i kniževnosti „stalno je obraćao pažnju na srpski jezik i na način izražavanja“. Cvijić je žalio što u gimnaziji nije bilo pismenih zadataka. Učeći engleski, on je čitao engleski prevod Svetog pisma i Beklovu Istoriju civilizacije poređujući ih sa srpskim prevodom.
O jeziku i rečniku
Pored tolikih interesovanja, Cvijić je razmišljao i o jeziku i rečniku, koji je još od kraja XIX veka bio veliki Akademijin projekat. U njegovoj zaostavštini u Arhivu SANU sačuvana je jedna beleška o jeziku i rečniku u kojoj u prvoj rečenici veli: „Mora biti jedan organ koji usavršava jezik ili bar pomaže usavršavanju, tako što skuplja, nalazi i odabira od onoga što su pored naroda, književnici i naučnici stvorili. Jezik je osnova za stvaranje svoje civilizacije“.
„I kad samo primamo tuđu civilizaciju“, razvija ovu svoju misao Cvijić, „mi moramo da nađemo izraz u našem jeziku, koji onima stranih jezika odgovaraju. Još više je to slučaj ako imamo da izrazimo svoje misli i svoje pojmove. Svak koji to radi zna na kakve teškoće nailazi, jer jezik naš još nije usavršen“.
On je svestan da se jezikom svakodnevna života ne mogu izraziti nove tekovine u naukama i da naučni jezik mora svoju terminologiju razvijati na grčkim i latinskim korenima. Pre Cvijića mi nismo imali izgrađenu geografsku terminologiju. On je počeo da je stvara još kao velikoškolac.
Za književnike i mnoge naučne grane treba, smatra Cvijić, „svoj jezik usavršavati“, što će biti olakšano kad budemo imali Rečnik „svog književnog jezika“. Rečnik nam je utoliko potrebniji jer se jezik od Vukova vremena „vrlo promenio, i te nove reči koje obeležavaju nove pojmove mora da fiksira rečnik“, koji će takođe, posle nekoliko decenija, usled novostvorenih reči za nove pojmove, zastareti i javiće se potreba za izradom novog (ASANU 14.460-III-A-v-4). Akademija ni do danas nije dovršili izradu Rečnika srpskog književnog i narodnog jezika. |
Istoričar Vasa Čubrilović u svojoj biografiji (Sabrana dela, knj. 1, 1987) kaže da je Cvijić „mnogo obraćao pažnju na način izražavanja, jezik i stil“ i da je spadao u one naučnike „koji pišu onda kad misle da imaju šta da kažu“. On smatra da je Cvijić od „kuće i škole“ doneo dobar narodni jezik, a otuda i „znanje mnogih dobrih narodnih izraza za mnoge oblike Zemljine kore“, naročito u oblasti karsta. Čubrilović ima utisak da je Cvijić u prvim svojim radovima bio pod uticajem „nemačkog načina pisanja sa dugim rečenicama“ a da je u docnijim spisima tih rečenica bivalo sve manje, dok se potpuno nisu izgubile.
Kao što je pazio da sve što napiše pre toga osmotri, sve svoje zaključke proveri, analize i sinteze uskladi sa opštim shvatanjima i metodama u svojoj nauci, tako je mnogo obraćao pažnju kako će te svoje zaključke, analize i sinteze predstaviti naučnoj javnosti. „Izgradio je“, kaže V. Čubrilović, „svoj poznati stil pisanja: kratko, pregledno i jasno, sa izrazima koji potpuno odgovaraju i geografskim nazivima i njegovim mislima“. Cvijić nije voleo „jake izraze ni patetiku u pisanju“, niti da se pravi „visokoučenim“ (iako je to besumnje bio) već je, rekli bismo, prema Pančićevom amanetu sa samrtničke postelje, čuvao „čistotu našeg lepog jezika“ i nerado koristio strane reči. Upravo je takav način pisanja, smatra Čubrilović, naročito doprineo njegovoj popularnosti, mnogo više nego što se to „obično misli“.
Cvijić je na različite načine uticao i na naše velike pisce, kao što su Kočić i Andrić. Naslov romana Predeo slikan čajem Milorada Pavića u očiglednoj je korelaciji s Cvijićevim opisom klime u Šumadiji, za koju je naročito karakteristična „duga jesen“. Cvijić zapaža: „Ta gotovo meka jesenja klima u potpunoj je harmoniji sa velikim zemljišnim talasima i sa dugačkim i blagim linijama terena, koje se gube daleko na horizontu. Kao potopljen u mlake i lake magle i čaj, šumadijski predeo, zatvoreno plavog tona, dobija u jesen izgled razvučen i nejasan...“ ( Balkansko poluostrvo , 1987:55). Popa je naslov za zbirku Kuća nasred druma takođe pozajmio iz ovog dela.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
