ISTORIJA NAUKE

Pripremio: Miodrag Jovanović

Pavle Kenđelac, prvi srpski prirodnjak

Prestigao sve vršnjake

Trebalo je da prođ u 176 godina od smrti Pavla Kenđelca pa da se stane pred javnost sa jasnom rečenicom: Kenđelac je velikan svetske nauke.

Posle višegodišnjih proučavanja života i rada ovog čoveka, profesor dr Aleksandar Grubić i Miodrag Jovanović su 2010. Godine , u ediciji „ Život i delo srpskih naučnika “ vratili veći deo davno zaboravljenog duga ovom geniju, za koga je 1868. godine Đ. Rajković napisao: „Stajao je kao snažan (h)rast među šibljem svog vremena“.

Pavle Kenđelac se rodio 1766. godine kao jedanaesto dete Hristifora (Riste) i Jevrosime , u Velikoj Kikindi. Osnovnu školu je za vršio u tom mestu, a od 1780. do 1785. u Segedinu, Budimu i Beogradu radio je kao trgovački šegrt .

Upisao se u gimnaziju u Kežmarku, 1785. Za samo jednu godinu završio je šest razreda gimnazije i u naukama „obišao sve svoje vršnjake“. Potom je otišao u Požun gde je, po nekim mišljenjima, privatno pohađao licej.

Godine 1786. upisao se u gimnaziju u Šopronju i tamo završio 7 . i 8 . razred. Oktobra 1788. uputio je molbu Kraljevsko m ugarsko m namesničko m već u u Beču da mu dozvoli učenj e na Kijevskom univerzitetu u Moskvi (E vropljani su u to vreme Rusiju nazivali Moskovija, pa se Kijevski univerzitet u Moskvi odnosio na Bogoslovsku Veliku školu ) . Iz političkih razloga Kenđelac je 1790. dobio traženu dozvolu - ali samo na tri godine.

U Rusiji je za godinu dana i osam meseci završi o studije na Duhovnom seminariju u Aleksandra Nevskog Lavri i tako posta o prvi Srbin doktor teologije.

Kraljevska sablja na dar

Iz Rusije, putujući kroz Evropu, upisao je u Hale u studije filozofije, prava i drugih nauka i, krajem školske 1794. branio doktorski rigurozum.

U Haleu su ga zbog izuzetnih sposobnosti studenti izabrali za „kralja“ svog udruženja. Jednom prilikom, svojim odgovorima oduševio je pruskog kralja Fridrika Viljema II Velikog tako da je ovaj otpasao svoju sablju i poklonio je Pavlu.

Posle završenih studija u Haleu , vratio se u Veliku Kikindu. Tamošnju narod, nezadovoljan ponašanjem komesara i sudije , uputio je 1795. delegaciju s a Pavlom Kenđelcem na čelu u Beč da od cara Franca I zatraži pomoć. Uspeh koji su V elikokikinđani postigli u Beču razgnevio je torontalskog podžupana Marfija koji je počeo ozbiljno da preti Pavlu. Da bi se zaštitio, Kenđelac je prihvat io monaški život. U Budimu je rukopoložen za đakona i arhiđakona a nešto kasnije, 1798. imenovan za arhimandrita M anastira Svet og Đurđ a .

Pavle Kenđelac je umro 1834. godine u Temišvaru. Sahranjen je u Manastiru Sveti Đurđe; mesto na kome je položeno njegovo telo nije obeleženo tako da se danas pretpostavlja gde su kosti Pavla Kenđelca. U manastiru je, najverovatnije, ostalo puno njegovih rukopisa i zabele žaka . Ljudi koji su bili zaduženi za pregled i sređivanje te zaostavštine su je, najverovatnije po preporuci Stevana Stratimirovića, skoro celu uništili.

Prvi prirodnjak

Kenđelac je n ajviše naučio u Haleu slušajući predavanja J.R. Forstera iz prirodnih nauka i mineralogije, J.A. Eberharda iz filozofije, estetike i prirodne teologije, F. Gelena iz fizike i A.H. Nimajera iz pedagogije i teologije. Osim na srpsko m, čitao je, pisao i govorio na nemačkom, engleskom, francuskom, mađarskom, ruskom i rumunskom jeziku a služio se latinskim, grčkim i hebrejskim .

Univerzitet u Haleu u Nemačkoj

Glavno i jedino odštampano prirodnjačko naučno delo Pavla Kenđelca je prvi tom zamišljene tetralogije - „ Jestestvoslovije “ (Budim, 1811 ). I ma osam poglavlja: o poreklu Zemlje i znatnim promenama koje su se dogodile na njoj, o planinama, šupljinama, pećinama i kanalima, o morima, pojavama na njima, morskim rekama i jezerima, o izvorima i rekama, o vetrovima , o trusovima i vulkanima , o letopisu i razlikama u vremenu i o čoveku. Na 296 strana Kenđelac je uspeo da iznese niz svojih, za to vreme, veoma originalnih, neobičnih i novih ideja o prirodi. Među njima su:

- tvrdnja da krajem 18. i početkom 19. veka postoje dokazi da početak sveta i uspostavljanje sadašnje Zemlje prevazilazi dužinu vremena za koju čovek zna;

- ideja da je, pre Zemlje na kojoj smo mi, postojala neka druga, starija Zemlja sličnog sastava i da je od te starije Zemlje dejstvom prirodnih sila nastala ova, koju sada znamo (u opisima nigde ne pominje potop već naglašava postojanje velike promenljivosti naše planete);

- razmatrajući nalaske (fosile) južnih, toploljubivih životinja, npr. slonova, nosoroga, krokodila na severu, tamo gde je hladno (Sibir, Nemačka, Engleska) , on iznosi dve pretpostavke : po prvoj, te životinje su zbog poplava pobegle sa juga na sever i tu izumrle zbog neprilagođenosti , a po drugoj Zemlja je promenila način rotacije pa su se one odjednom našle na severu i tu izumrle zbog hladnoće (on ovde aludira na neophodnost prilagođavanja na spoljašnju sredinu i iznosi ideju o promenljivosti živog sveta);

- prvobitna brda su nastajala tamo gde se nagomilalo više taloga iz mutnog “bezdana ” ;

- on prvi piše o vezi pećina i g olubačke mušice u Đerdapu;

- smatra da žene imaju „žensko seme“ a muškarci „muško seme“ i da pol deteta zavisi od toga koje će seme od ova dva preovladati tokom začinjanja ploda;

- među prvim S lovenima piše o teratologiji (pojavama nakaza) kod čoveka i životinja i smatra da uzrok to me leži ili u organizmu žene ili u neusaglašenosti između muškarca i žene u trenutku začeća deteta (u ovome vidi isključivo prirodne uzroke koje je moguće ispitivati i na njih uticati);

- smatra da se hermafroditi rađaju onda kada muškarac i žena daju ravnomerne količine svoga semena;

- podvlači da je sastav svih delova ljudskog tela (naročito njegova unutrašnja građa) sličan unutrašnjem sastavu tela četvoronožnih životinja i da čovek zato liči na njih (na osnovu ovoga zaključujemo da je Kenđelac jedan od prvih Slovena koji je kao prirodnjak, sa naučnim ciljem, vršio uporednu disekciju čoveka i četvoronožnih životinja - i čitavih šezdeset godina pre Darvina shvatio anatomsku povezanost čoveka sa četvoronožnim životinjama, što je osnov T eorij e o evoluciji);

- za njega je jedina, osnovna i suštinska razlika između čoveka i drugih životinja građa njihovih mozgova;

- za mozak kaže da je sastavljen od „ikrovidnih“ i „pepelobelih“ materija (na osnovu upotrebe reči „ikrovidan“ zaključujemo da je on među prvim prirodnjacima na svetu pod mikroskopom video nervne ćelije);

- prvi među S lovenima opisuje rad srca (što potvrđuje da je radio i vivisekcije na četvoronožnim životinjama);

- o nastanku zaraznih bolesti , izneo je dve originalne teorije - po prvoj, preko pora na čovekovoj koži osim isparavanja vrši se i usisavanje, pored ostalog i štetnih materija iz vazduha među kojima su i izazivači prilepčivih (infektivnih) bolesti, a po drugoj, limfonosni sudovi iz vazduha i predmeta u okruženju usisavaju zdrave i nezdrave čestice i , ako se oni zapuše, nezdrave tečnosti iz tela ne isparavaju, “vonj” se ne odstranjuje iz tela i tako nastaje bolest (treba podvući da Kenđelac govori o „izazivačima zaraznih bolesti“ kao o posebnim materijama ili česticama više decenija pre Luj Pastera);

- jedan je od prvih prirodnja ka koji je napravio ekofiziološki eksperiment na morskim ribama, itd.

Skoro dve decenije posle objavljivanja „ Jestestvoslovija “ ( 1830 ) u Pariskoj a kademiji n auka održano je nekoliko rasprava između najpoznatijeg kreacioniste Žorža Kivijea i evolucioniste Etien Žofroa Sent Ilera. Na čijoj bi strani bio Kenđelac , može se lako zaključiti iz rečenice napisane u prvom poglavlju „ Jestestvoslovija “ : „Predmet nastanka sveta nije predmet bogoslova nego prirodnjaka“.

Četiri tajne Pavla Kenđelca

Prva tajna je neverovatna brzina kojom se školovao. U Kežmarku je za godinu dana završio šest razreda gimnazije (mađarski jezik je verovatno naučio još kao dete) a u Rusiji je za godinu dana i osam meseci završio studije na Bogosloviju i postao doktor teologije. Pre početka studija na petrogradskom Duhovnom seminariju , morao je da odlično nauči ruski jezik! Pored inteligencije i izvanrednog pamćenja, za ovako brze i velike korake bila mu je potrebna i izuzetna metodologija u učenju.

Druga tajna je lak način na koji je dolazio do pomagača, mecena, kraljeva i careva. U Kežmarku , „slučajno“ je našao prosvetara Jovana Sabinija, koji ga je primio u svoj dom i pomogao mu koliko je mogao. U Šopronju su mu materijalno poma gali Atanasije i Aleksije Karamatini . U Petrogradu su mu poma gali Teodor Janković Mirijevski i tadašnji mitropolit petrogradski i novgorodski Gavrilo. T okom studija na Bog o sloviju , po svemu sudeći , pomagali su mu profesor prirodnih nauka Kraft, arhimandrit Inokentije Dubravinski i drug ovi Orlan i Speranski. Na U niverzitetu u Haleu , uspostav io je dobar kontakt sa profesorom Forsterom a kasnije se upozna o i možda privatno komunicira o sa pruskim kraljem Fridrikom Viljemom II Velikim. Nešto kasnije, otišao je u Beč kod cara i kralja Franca I, kome je kasnije slao pisma u kojima ga moli za pomoć. Upoznati za samo deset godina ovoliko uticajnih ljudi širom Evrope , nije ni slučajni sreća. Postoji mogućnost da je , zahvaljujući svojim izvanrednim sposobnostima, još na početku školovanja bio primljen u neko moćno tajno društvo od koga je direktno i indirektno dobijao pomoć.

Treća tajna su pitanja: šta je Kenđelac radio u Požunu od 1777. do 1778. tokom pretpostavljenog privatnog pohađanja liceja, šta je radio od 1788. do 1790. godine (u nepoznatom mestu boravka) dok je čekao dozvolu da ode na Kijevski univerzitet, šta je radio putujući brodom iz Petrograda ka Hamburgu posećujući Švedsku, Dansku, Britaniju (London) i Francusku (Pariz), šta je radio vraćajući se nekoliko meseci iz Halea u rodnu Kikindu preko Saksonije, Češke i Austrije? Da li je u ove zemlje odlazio po nečijim preporukama i u njima, nalazeći sebi slične, na tajnim mestima učestvovao u nepoznatim eksperimentima i istraživanjima, upotpunjujući svoje znanje o čoveku i prirodi?

Četvrta tajna su reakcije ljudi na njegov povratak u Veliku Kikindu, 1794. godine. O tom događaju postoje dve priče . Po prvoj, kada se vratio kući , niko ga nije prepoznao, a po drugoj, malo verovatnoj, u Kikindi ga je narod dočekao sa „barjacima i litijama“. Prihvatajući prvu, pitanje je kako je moguće da se Pavle Kenđelac toliko promenio u licu i stasu od 1784. do 1795. godine da ga niko, čak ni najrođeniji, nisu mogli prepoznati?

Miodrag Jovanović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"