PALEONTOLOGIJA
Pripremila: Gordana Jovanović
Predator i žrtva
Trka u naoružanju
Između živih organizama vladaju veoma složeni odnosi, među kojima predacija zauzima važno mesto. Jedni su predatori, drugi su žrtve. Da bi opstao, predator je prinuđen da napada i ubija žrtvu . Priroda je omogućila da razvije sve što mu je potrebno za brže hvatanje plena (čulo mirisa, vida, sluha, otrove za ubijanje plena itd). Organizam koji je plen, da bi uspeo ili pokušao da se odbrani i preživi, takođe razvija posebne strategije (pokušaji bežanja, maskiranje, osećaj sluha, skrivanje u sopstvenu ljušturu, zarivanje u podlogu na kojoj živi i dr.). Ovo nadmetanje između predatora i plena od kako postoji život priroda je regulisala na svoj način i predstavlja pravu “trku u naoružanju”.
Trka je počela pre više od pola milijarde godina, a prvi poznati predatori potiču iz vremena kada je život na Zemlji postojao samo u okeanima. Međutim, ostalo je nejasno poreklo prvih predacija i vreme njihovog nastanka. Ako sva bića imaju zajedničkog pretka, a pod predatorstvom podrazumevamo da jedan organizam ubija drugi da bi se prehranio, možemo pretpostaviti da je razvoj ovakvog načina života postao vrlo jaka evoluciona snaga, tj. odnos između predatora i plena je bio glavni pokretač evolucije.
Predatorstvo je važan proces u današnjim i nekadašnjim ekosistemima. Između predatora i plena postoji ravnoteža. Još od početka nastanka života na Zemlji, da bi opstali, predator i žrtva su na neki čudan način bili potrebni jedan drugom. Danas je jasno da, ako na jednom mestu postoji više predatora, može doći do katastrofalnih posledica i na predatore i na plen, tj. dogodiće se da predatori pojedu sav plen i tako ostanu bez hrane. Međutim, kad je o fosilizovanim organizmima reč, teško je utvrditi odnose između predatora i plena naročito kad su u pitanju najstariji organizmi koji nisu imali mineralizovan skelet.
Najstariji poznati predatori
Nastankom prvog mineralizovanog skeleta na kojem su sačuvani tragovi predatora u vidu rupica kao kod Cloudina i Sinotubulites (životinja sličnih koralima) iz ediakara perioda, može se govoriti o mogućem odnosu predatora i plena. Ipak, naučnici ne znaju mnogo o načinu života ovih organizama, a za rupice pretpostavljaju da su nastale dejstvom kiseline od strane predatora. Da su predatori iz ovog perioda bili veoma opasni, ukazuje i nedavni nalazak grebena nastalog pre 548 miliona godina u Namibiji koje je Clouduna najverovatnije izgradila da bi se zaštitila od neprijatelja. Posle stromatolita koji predstavljaju fosilne ostatke zajednica cijanobakterija i jednoc´elijskih algi nastalih pre oko 3, 5 milijardi godina, ovo su najstariji poznati grebeni koje je izgradila životinja. Zato se predatori i pojava mineralizovanih komponenti koje su nastali kao odgovor na napade vrlo složenih predatora često navode kao mogući uzroci "kambrijumske eksplozije".
 Savremeni predatori imaju svoje pretke u praistoriji, a tragovi koje naprave današnji predatori na svojim žrtvama paleoekolozi koriste kao uporedni materijal pri rekonstrukciji odnosa među organizmima u geološkoj prošlosti . Pošto dokaza o predacijama iz prošlosti nema mnogo, bez obzira na brojne pokušaje rekonstrukcija nekadašnjeg načina života, mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Jedno od najvažnijih je: da li je razvoj predatora bio postepen ili se odvijao kroz faze? Ipak, zapaženo je da povećanje raznovrsnosti morskih beskičmenjaka tokom fanerozoika odgovara povećanju tragova predacija.
Među najstarije poznate predatore se svrstavaju predstavnici anomalokardida, stvorenja koja pripadaju zglavkarima iz kambrijuma (pre 520 miliona godina). U Kini je pronađen fosil kod kojeg se čak jasno naziru i delovi mozga. Vrsti je dat naziv Lyrarapax unguispinus.
Morski puževi kao predatori
Nije teško zamisliti velike predatore kao što su lavovi, vukovi ili ajkule kako napadaju svoj plen, ali svet nije ništa manje okrutan na dnu mora i okeana. Za najuspešniji napad ili odbranu je najbolje kada se koristi kombinacija više strategija na koje su spremne mnoge životinje pa čak i beskičmenjaci . Na osnovu proučavanja strategija koje današnji predatori primenjuju u potrazi za hranom, donose se zaključci o načinu života i borbi za opstanak njihovih predstavnika iz sveta fosila. Dokazi o postojanju predatora među fosilima su vrlo retki zato što se većina uništi tokom vremena. Glavni dokazi o njima su tragovi - povrede koje su iza sebe predatori ostavili na fosilima žrtvama. Povrede su najčešće u vidu raznih rupa, bušotina, zareza, prslina, izlomljenih ljuštura i dr.
Među mekušcima, puževi su najopasniji predatori poznati iz savremenih i iz paleoekosistema. Glavni mehanizmi odbrane mekušaca su pojačano lučenje sluzi i sakrivanje u sopstvenu ljušturu. Međutim, mnogi predatori su u stanju da je probiju. Puževi agresori koriste različite strategije dok napadaju plen, a bušenje ljušture žrtve samo je jedan od najprepoznatljivijih vidova. "Bušotine" koje oni naprave se lako zapažaju jer imaju oblik pravih bušotina sa oštrim poprečnim presecima. Za bušenje, puževi agresori upotrebljavaju specijalan zub (radulu) kojom buše plen. Bušotine napravljene od strane morskih gastropoda su najinstruktivniji primer odnosa između predatora i plena sačuvanih u geološkom zapisima i slični su onima koji se dešavaju danas u morskim sredinama.
Puževi predatori iz miocenskog mora Srbije
Tragovi predatorstva sačuvani na fosilnim ljušturama su najpouzdanija mesta gde se mogu pratiti odnosi između predatora i plena iz geološke prošlosti. Međutim, povrede vidljive na ljušturama žrtve nisu jedini podaci o postojanju predatora, zbog čega je teško utvrditi pravi odnos snaga između predatora i plena. Neki predatori su u svojoj nameri da ubiju plen tokom vremena razvili druge tehnike i strategije, kao što je ubijanje plena nekom vrstom “gušenja” plena tj. pritiskom stopala, kao što to radi današnji puž Natica . Zbog nedostatka podataka o ovakvom tipu ubijanja žrtve kad su fosili u pitanju, paleontolozi često ostaju uskraćeni za dokaze o odnosima među fosilnim organizmima. Ipak, proučavanja ove grupe puževa iz sedimenata različite starosti dovela su do zaključka da su bušenja bila relativno retka u kredi (pre više od 65 miliona godina) da bi kasnije, tokom miocena postala dosta česta.
Nalazišta sa fosilima širom sveta sadrže brojne primerke sa tragovima povreda koje su napravili puževi predatori. Na teritoriji Srbije su pronađeni mnogi fosili sa različitim oblicima predacija, a najčešće su u vidu sitnih perforacija. Zajedno sa njima nađeno je i više stotina ljuštura puževa predatora iz porodica Naticidae, Muricidae i Conidae . Sačuvani su u sedimentima Panonskog mora koje se tokom srednjeg miocena (pre oko 14-15 miliona godima) prostiralo zapadno od Karpata i Dakijskog mora, koje se prostiralo istočno od Karpata. Iz ovog perioda je sačuvan najveći broj tragova predacija.
Napadač iz peska
Porodica Naticidae danas ima oko 300 vrsta. Donedavno se znalo da plen napadaju isključivo bušenjem ljušture drugih mekušaca čijim se mesom hrane. Bušenje se vrši radulom pri čemu prave kružne rupe čiji oblik varira u zavisnosti od vrste. Biraju tanja mesta na ljušturi koja su lakša za bušenje kao što su šavovi na ljušturama puževa.
Sl 2. Perforacija na ljušturi fosilizovanog puža Cerithium )
Polinices redemptus (familija Naticidae ) je veoma česta vrsta u miocenskim sedimentima Srbije koja je napravila veliki broj peforacija na ljušturama mnogih školjaka ( Anadara , Tellina , Corbula, Venus i dr.). Kod savremenih predstavnika puža Polinices pulchellus je zapaženo da prekida bušenje ako je iz nekog razloga morao odustati od svoje namere, ali kasnije nije u stanju da prepozna i nastavi bušenje na istom mestu, već počinje da buši novu rupu. Faktori koji utiču na mesto bušenja zavise od veličine predatora i plena, debljine ljušture i dr. Veće natike mogu čak stopalom da okreću svoj plen dok ga ne nameste prikladno za bušenje. Kada napadnu školjku, pridržavaju je oko brave da bi bušili ljušturu po trbušnom delu gde je najtanja. Međutim, nalazak ostataka riba i delova drugih kičmenjaka u organima za varenje kod Natica, ukazuje da se neke vrste hrane i leševima riba i drugih životinja, pa čak i jajima morskih kičmenjaka.
 Sl. Fosilizovana ljuštura Polinices redemptus
Vrlo ozbiljni neprijatelji mnogih mekušaca zbog njihovog vrlo ukusnog mesa su rakovi, koji svojim jakim kleštima lako polome njihove krečnjačke kućice. Međutim, najnovija proučavanja su pokazala da su neki puževi iz porodice Naticidae toliko opasni da ne prezaju da napadnu i rakove sa oklopom. Nedavno je zabeležen je i prvi primer da recentna vrsta Conuber sordidu s (porodica Naticidae ) na veoma lukav način, skrivajući se u pesku, napada račiće Mictiris longicarpus i Mictiris platicheles. To se dešava u vreme oseke kada se rakovi masovno skrivaju ispod površine peska. Čim se nađe u blizini raka, puž agresor ga dohvati i umota svojim velikim sluzavim stopalom i tako ga učini nepokretnim. Hvatanje raka traje nekoliko sekundi, a za oblepljivanje sa sluzi treba nekoliko minuta. Nakon toga puž se ponovo zakopava u pesak. Zabeležen je i do sada jedini napad na raka u fosilnim nalazima Italije, gde je Natica napravila perforacije na raku Ristoria pliocaenica .
Ulaz u bisernu školjku
Predstavnici familije Muricidae nisu ništa manje opasni. Pojavili su se u mezozoiku (u kredi, pre više od 65 miliona godina). Koriste različite tehnike za napadanje plena. Neke vrste otvaraju ljušture školjki pomoću snažnog mišićnog stopala. Način kojim vrsta Murex virgineus napada biserne školjke je odličan primer da se pokaže koliku snagu ima ovaj grabljivac. Najpre otvori kapke školjki a zatim, kada su kapci dovoljno razmaknuti, ubacuje svoje rilo ili surlicu (produženu usnu) unutra i pojede plen. Pripadnici ove porodice često napadaju mnogo krupnije organizme od njih, pri čemu im se može dogoditi amputacija rila. Pojedine vrste kao na pr. Urosalpinx cinerea imaju sposobnost regenaracije rila .
 Drugi predstavnici familije Muricidae napadaju plen na isti način kao i Natica . Najpre luče kiselinu koja razmekšava ljušturu plena, a nakon nekoliko minuta polurastvorenu ljušturu počinju bušiti. Bušotine koje prave Murex i Natica su vrlo sličene. Za razliku od pripadnika familije Naticidae , bušotine koje napravi Murex su obično kružne do ovalne i dosta su promenljivog oblika, upravne su na površinu ljušture, imaju glatke zidove, a prečnik bušotine opada sa dubinom rupe, kao na primer kod ljušture fosilnog puža Nassarius sačuvanog u sedimentima Dakijskog mora (okolina Negotina).
Sl. Puž predator Murex
Razbojnici iz eocena
Puževi iz roda Conus su takođe opasni razbojnici, ali imaju sasvim drugačiji način hvatanja plena. Predstavljaju veliku grupu sa više od 500 vrsta, a u fosilnom stanju su nađeni još u eocenu (pre oko 55 miliona godina), posle izumiranja krajem krede. Nakon toga je počeo razvoj mnogih puževa mesojeda koji traje i danas. Naročito su bili rasprostarnjeni u srednjomiocenskim sedimentima Srbije u kojima je do sada pronađeno više od 30 vrsta. Pojedine vrste su imale i po više desetina primeraka, a neki primerci kao što je Conus tarbelianus iz Rakovice, kod Beograda, su postali i sami žrtve jačeg predatora.
Konusi su noćne životinje. Iako imaju oči sa obe strane usta, njihov vid je slab. Većina njih ima rilo ili surlicu, ali njihovo rilo se može jako proširiti, izdužiti i dohvatiti plen. Specijalizovani zub (radula) kod konusa se sastoji od više sitnih zubića. Sličan je harpunu ili streli . Izuzetno specijalizovane vrste konusa kao na pr. Conus striatus i Conus catus zahvaljujući ovakvom zubu u stanju su da napadaju, ubijaju i jedu žive ribe. Kad primeti ribu u svojoj blizini, životinja pokušava da dohvati plen proširujući svoje rilo prema njoj. Vrhom rila prati pokrete ribe, dodiruje je rilom, nakon toga izbacuje zub i zabija ga u plen. Podsticaj za oslobađanje strelice je taktilan, tj. sterlicu izbacuje kad vrhom rila dodirne ribu. Istovremeno, otrov, moćni neurotoksin pušta kroz zub i ribu brzo parališe.
V rsta konusa kao što je današnji Conus geographus kada napada ribu koristi specijalni tip insulina koji se nalazi u otrovu. Insulin smanjuje nivo šećera u krvi ribe što usporava njeno kretanje. Ranije se mislilo da Conus svoj zub gura surlicom ili rilom. Najnovija istraživanja su pokazala da ovaj puž na poseban način pokreće svoj zub velikom brzinom, slično balističkom mehanizmu (mehanizam ispaljivanja municije iz oružja). Mehanizam brzog izbacivanja zuba sprovodi kontrakcijom mišića rila, čime su ove životinje postale visoko efikasan predator veoma brzog plena kao što su ribe.
Tragovi povreda se koriste kao važan izvor informacija o prirodi odnosa među organizmima i njihovoj ekološkoj i evolutivnoj ulozi, a tragovi iz geološke prošlosti paleontolozima pomažu da rekonstruišu slike o drevnim svetovima i utvrde odnose između tadašnjih predatora i njihovog plena. U zavisnosti od veličine i oblika povrede može se utvrditi koja je vrsta predatora u pitanju i koji mehanizam napada na žrtvu je korišćen. Učestalost bušotina se na primer može koristiti za procenu intenziteta predacija, tj. izvodi se zaključak o postojanju broja predatora, dok se podaci o nepotpuno izbušenim rupama često tumače kao merilo neuspelih predacija. Tako se izvodi zaključak da su nepotpuno izbušene rupe nastale kada je predator iz nekog razloga ostavio svoj plen, a uspešnost bušenja najverovatnije je zavisila od veličine predatora.
Zbog vrlo privlačnog izgleda, ljušture ovih puževa sa širokim spektrom boja i oblika su često meta sakupljanja mnogih zaljubljenika mekušaca, i današnjih i fosilnih. Međutim, sakupljanje nekih današnjih puževa kao što je Conus zbog izuzetno jakog otrova koji poseduje može da bude opasno i po ljude, jer ga koristi ne samo za napad na plen već i za odbranu.
Gordana Jovanović
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
