MIKOLOGIJA

Pripremio: Tekst I. Hadžić

Reportaža

Knji ž evnost i gljive

Priču o gljivama mogli bismo da započnemo sa raznih strana. Njihovo nekada neobjašnjivo i neočekivano prisustvo na raznim mestima od davnina pobuđuje pažnju ljudi raznih profila, od vračeva, mistika, pisaca, slikara i drugih. Ovom prilikom opredelili smo se da tekst posvetimo gljivama kao književnim junacima.

Pre nego što počnemo sa citiranjem delova iz književnih ostvarenja, recimo nekoliko reči o predmetu našeg interesovanja. Dakle, nauka o gljivama naziva se mikologija. Njeno ime nastalo je od grčkih reči mykes = pečurka i logos = nauka. Gljive prvi pominje čuveni grčki filozof Aristotel, a rimski prirodnjak Plinije Stariji deli ih na otrovne i jestive. Dalji put do nas one su prešle kroz tamu srednjeg veka da bi se tek u XVIII nešto više saznalo o njihovom razmnožavanju. Danas se o gljivama puno zna, pa su u drugoj polovini prošlog veka svrstane u zasebno carstvo - carstvo Fungi.

S druge strane, prve likovne predstave gljiva u obliku hijeroglifa, potiču još iz starog Egipta, ali nisu manje retke ni u vizuelnim predstavama američkih Indijanaca.

Gljive su od davnina prisutne u mitologiji i raznim šamanskim ritualima kod naroda Sibira i Dalekog istoka, a značajnu ulogu igrale su u grčkim dionizijskim, kao i u rimskim svečanostima i bahanalijama.

Ovim čudnim stvorenjima bavili su se brojni rimskih istoričari i pisci. Navedimo Tacita, Horacija, Ovidija, Plauta, Juvenala itd. Naše književno predstavljanje gljiva započnimo maestralnim epigramom slavnog rimskog pesnika Marcijala:

Zlata i srebra,
Čak i ljubavnice možeš se odreći,
A jela od gljiva ne .

A veliki dramatičar, Vilijam Šekspir, u drami Bura , govori o gljivama kao mističnim stvorenjima.
Vi, patuljci, što na mesečini
Pravite zelene kisele kružiće
Od kojih ovce ne pasu;
I vi, što ponoćne gljive pravite.

Šta su brali Tolstojevi junaci?

Oni koji su čitali izvanredno Tolstojevo delo Ana Karenjina u prevodu Zorke Velimirović, a slabi su poznavaoci gljiva, suočili su se sa jednim mikološkim problemom koji sami nisu mogli da razreše pa smo mi pokušali da im pomognemo.

U čemu je problem? Tolstojevi junaci Sergije Ivanovič i Varenjka (koja se Sergiju dopada i koju on želi da zaprosi) beru na Ljevinovom imanju gljive. U jednoj brezovoj šumi nalaze dve vrste koje su po obliku šešira slične a različite po dršci. Sergije ih razlikuje a Varenjka ne. Prevodilac ih prevodi sa bele pečurke . Dakle, koje su to dve vrste belih pečuraka?

Vrganj Brezov ded

Veliki majstor proze, očigledno, bio je i dobar poznavalac jestivih gljiva. On nije mogao ni slučajno da pogreši, greška je u nesnalaženju prevoditeljke, koja je tu vrstu gljiva bukvalno prevela kao bela pečurka (belyj grib), što u našem jeziku nije bela pečurka već vrganj ( Boletus edulis ). Druga vrsta, slična prvoj, koja raste ispod breza, koju Tolstoj doduše ne pominje po imenu već pravi opisom preciznu razliku između nje i prve, bez dileme je tzv. vrganjevka, brezov ded Leccinum scabrum ( podberezovik , ili obabok berezovyj ). Često se događa da šeširić te gljive, kao i drugih vrganjevki (kako i Tolstoj primećuje), budu povređeni ili čak presečeni jakom stabljikom neke trave. Gljiva u toku rasta nastoji da se izbori za svoj prostor, a ako je imala nesreću da se pojavi tamo gde je trava polegla, kao rezultat te borbe javiće se karakteristične povrede po šeširu.

Majstorsko oko i nenadmašni dar za opisivanje dali su neprevaziđenu deskripciju drške brezovog deda (po čemu se može lako razlikovati od drške vrganja), koja podseća na dva dana neobrijanu bradu crnomanjastog čoveka , kako kaže Tolstoj.

Duhoviti Anton Pavlović Čehov, na njemu svojstven način, govori o radosti pri susretu sa jelom od gljiva: Zaviriš u šerpu, a iz nje pokulja para – duh gljiva, koji nas svaki put natera na suze radosnice!

Jezička rasprava o tome da li je govoreći o jednoj vrsti gljiva pogrešio pisac Čarobnog brega Tomas Man, ili prevodilac Nikola Polovina.

U VI glavi pomenutog romana, dr Krokovski govorio je na nekakvom skupu o smrčku, opisujući ga latinskim pridevom impudicus , što u prevodu znači bestidan, bezobrazan, i to je za pomenuti skup bilo veoma ubedljivo, kao i mnogim čitaocima tog poznatog dela svetske književnosti koji ne poznaju gljivlje carstvo. Međutim, iole upućenijem gljivaru jasno je da je dr Krokovski, odnosno Tomas Man, sve vreme imao na umu ne smrčak već vrstu Phallus impudicus .

Postavlja se pitanje ko je bio taj čarobnjak, da ne kažemo genetičar, pisac ili prevodilac, koji je pomešao dve vrste gljiva i stvorio novu hibrid-gljivu, koju ćemo za ovu priliku nazvati Morchel impudicus .

Da bi se stvar razjasnila, trebalo je proveriti original. U nemačkom izdanju Čarobnog brega stoji Morchel. A u referentnom Kangrginom rečniku nemačko-srpskohrvatskog jezika pojam Morchel prevodi se sa smrčak. Dakle, ta dva podatka jasno govore da prevodilac g. Polovina nije pogrešio i da je ispravno nemački pojam preveo našom rečju - smrčak .

Posle jezičkog razjašnjenja, ostaje ključno pitanje: kako je moguće da tako akribičan autor, kao što je bio Tomas Man, pogreši? Da li mu je kao piscu bilo potrebno da spoji opštepoznatu vrstu gljiva sa manje poznatom ali neobičnom vrstom Phallus impudicus ?

Budući da je veliki pisac uvek vodio računa da se ne ogreši o posebne nauke, kako bi rekao Aristotel (jer poznato je da je za svoj roman Čarobni breg koristio ogromnu medicinsku literaturu), verujemo da je i za gljivu Morchel imao neki starovremeni priručnik, čiji se opis tada najbolje uklopio u klasično doba o kome je govorio dr Krokovski.

Morchella (smrčak) Phallus impudicus

Ako znamo da je Čarobni breg završen 1924. godine, onda možemo pretpostaviti da je Tomasu Manu bio dostupan priručnik iz srednjevisokog nemačkog jezičkog razdoblja, i brojna savremena gljivarska literatura na nemačkom jeziku, u kojoj se ta vrsta zove Stink – Morchel = ( Phallus impudicus L.).

Dakle, da završimo. Nije pogrešio prevodilac, ali ni Tomas Man. Pisac je samo upotrebio stari izvor, a naš prevodilac je korektno preveo ime te gljive. A to što je taj smrčak postao - impudicus , to je zbog atmosfere koju je doktor Krokovski gradio dok je govorio o ljubavi i smrti, ili kako bi to frojdovci, a i klasičari kazali, o erosu i tanatosu.

Italo Kalvino, značajni italijanski pisac, kroz priču Pečurke u gradu dočarava tegobni život fizičkog radnika Markovalda i njegove porodice koju sačinjavaju žena i šestoro dece.

Dragoslav Mihajlović u jednoj od svojih najboljih pripovedaka pod nazivom Jalova jesen , na plastičan način prikazao je izuzetno bogat i svakakvim dogodovštinama uzbudljiv dan u šumi jednog berača i zaljubljenika u gljive

.

Šta kazati o odličnoj priči Danila Kiša, Priča o pečurkama , koja je objavljena u njegovoj jedinoj knjizi za decu Rani jadi? U ovom delu Danilo demonstrira svoj visoki književni dar i ne malo poznavanje sveta gljiva.

Miodrag Stanisavljević bio je strastveni istraživač gljivljeg carstva. Njegovi tekstovi odišu čudnom atmosferom; gljive su junaci koji nose neobičnu, političku dimenziju.

Umesto da priložim neki svoj pesnički rad na temu gljiva, prilažem pesmu savremenog srpskog pesnika Božidara Šujice, posvećenu autoru ovog teksta:

U šumi u kojoj predu Mojre
U tamnoj šumi kao propoved borova
Jedna pečurka sama sebi je nikla
I šeta bez senke.

Tekst I. Hadžić

Izvor fotografija: Internet i autor teksta

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"