TEMA BROJA - Ljudi pod vodom

Pripremio: V.B.

Projekti

SF ili stvarnost?

Život na dubini mora je moguć, barem nakratko. Pa,m šta nas onda sprečava da stvorimo podvodne kolonije i rešimo problem prenaseljenosti Zemlje ili se obezbedimo za slučaj katastrofe?

Mnogi pomorski biolozi oduševljeni su idejom da se život ljudi organizuje pod vodom. “Jedan broj naučnika čvrsto veruje da jedini način za stvarno upoznavanje okeana kao prirodne sredine jeste da stvarno i boravimo tamo”, navodi Tom Pots, direktor Baze grebena Akvarijus.” Ronioci koji dolaze s kopna imaju oko sat i po vremena na dan da urade sve što treba. Kada bismo na dnu mogli da boravimo 30 do 60 dana, zamislite samo šta bi istraživači postigli.”

Tome bi se radovali i arheolozi koji bi imali uslove da na miru ispituju potopljene brodove i tragaju za davno izgubljenim artefaktima. Čak su astronauti bili obučavani pod vodom u postojećim podvodnim naseljima - takva samotna mesta dobro simulišu uslove za život i rad u kosmosu. Podvodni ambijent nudi pogodnosti i za edukativne svrhe. Na primer, studenti bi mogli da dolaze u posetu podvodnim bazama, a profesori da obogate nastavu video sesijama sa dna okeana.

Nojeva barka pod vodom

U svetu raste interesovanje za eksploataciju minerala i ruda sa morskog dna, naročito u ostrvskim zemljama kao što su Kukova ostrva, Sejšeli i Tonga.

Kinezi investiraju u istraživanje moguće eksploatacije morskih stena koje sadrže nikl, bakar, kobalt, mangan, zlato i retke minerale. To se radilo uz pomoć daljinskog upravljanja, ali bi, u slučaju obimnijeg rada, bilo jednostavnije da ljudske posade stalno borave u bazi na velikoj dubini.

Ima i stručnjaka koji življenje pod vodom vide kao način očuvanja ljudske vrste u slučaju neke apokaliptične katastrofe. Podvodna naselja odigrala bi tada ulogu Nojeve barke, samo u obrnutom smeru.

Šezdesete godine prošlog veka označile su pomak u podvodnom istraživanju: Žak Kusto stekao je svetsku slavu proučavanjem živog sveta u okeanskim dubinama i pronalaženjem davno potopljenih brodova čije je tajne otkrivao; pronađene su dotad nepoznate vrste morskih biljaka i životinja, a konstruktori su uspeli da naprave novu opremu za ispitivanje velikih dubina i morskog dna. Pokrenula se ozbiljna priča o stvaranju ljudskih kolonija na dnu mora.

Podvodni habitati

Među istraživačima mora i akvanautima nalazi se i Jan Koblik, koji je negde sedamdesetih godina 20.veka otvorio La Ćalupu ( La Chalupa ), u to vreme najveći i najmoderniji podvodni habitat i istraživački centar na svetu. Od tog vremena, međutim, interesovanje za slanje ljudskih posada na duže vreme u velike dubine uveliko je presahlo.

Od preko desetak podvodnih habitata koliko ih je nekada bilo, ostala su samo tri, sva na Florida Kiz (koralni sprud južno od obala Floride). Koblik i njegovi saradnici vlasnici su i upravljaju na dva mesta: Morska laboratorija, korišćena kao baza za istraživanja i obuku (američke mornarice i NASA, na primer) i Podvodna kuća Žil koja nudi sve moguće - od obrazovnih sadržaja i treninga do podvodnih venčanja i luksuznih romantičnih odmora po 675 američkih dolara za noć.

Mada stvaranje većih podvodnih baza ima podršku velikog broja ljudi, postavlja se pitanje imaju li njihove želje realnu podlogu.

Kako do energije

Koblik tvrdi da je uz sadašnja tehnološka rešenja moguće praviti podvodne baze za stotinak ljudi - nekoliko bunkeru sličnih habitata, danas u upotrebi, predstavljaju smernicu u tom pravcu. “Nema tehnoloških prepreka”, kaže Koblik. “Ako imate novca i smatrate da je potrebno, mogli biste i danas da ih izgradite.” Za smeštaj još većeg broj ljudi, morala bi da se nađu tehnološka rešenja zbog potrebe hitne evakuacije i kontrolu dovoda vazduha i drugog.

Pošto je bezbednost na prvom mestu, sistemi za održavanje života (uglavnom doprema i sastav vazduha, temperatura, vlažnost) kontrolišu se sa površine.

Primera radi, iznad Baze na grebenu Akvarijus, koja pripada američkoj Nacionalnoj upravi za okeane i atmosferu, trećoj od pomenutih baza (gde može da boravi do šest akvanauta u jednoj turi), vidi se svetložuti disk, vezan za laboratoriju 18 m ispod površine vode, koji skuplja podatke dobijen od brojnih senzora i šalje ih na kopno bežičnom internet vezom. Budući habitati mogli bi koristiti satelit za prenos podataka.

Energetska nezavisnost habitata ovog trenutka predstavlja veliki izazov. Buduća rešenja mogla bi da budu dobijanje energije iz morskih talasa ili preko solarnih ploča postavljenih negde na površini.

Gajenje biljaka zbog vazduha

Veliki habitat bilo bi lakše komponovati od više manjih modula napravljenih od čelika, stakla i specijalnog cementa, nego pod vodu spustiti samo jedan džinovski “mehur”. Broj manjih modula mogao bi varirati po potrebi, zavisno od broja njihovih žitelja. Procenjuje se da bi najpogodniji bio habitat na maksimalnoj dubini od 300 m, zato što bi pritisak na većim dubinama zahtevao, pored ostalog, veoma debele zidove modula i dugo vreme dekompresije za one koji se odatle vraćaju na površinu. Koblik i njegove kolege nisu imali nikakve negativne posledice nakon šezdesetak dana provedenih pod morem, pa istraživač smatra da bi ljudima bilo moguće da dole borave i do šest meseci.

Sastav vazduha neophodnog za život akvanauta zavisi od dubine na kojoj je smešten habitat. Sadašnji modeli koriste kompresore koji svež vazduh neprekidno vuku sa površine niz cevi - pravo u habitat. Posebna hemijska supstanca (sodasorb) dodaje se za eliminisanje ugljen-dioksida. Na većim dubinama, bile bi potrebne dodatne mere za održavanje pravilnog odnosa kiseonika i drugih gasova u vazduhu. Pošto bi u tome bili samoodrživi, habitati budućnosti mogli bi kiseonik da obezbede gajenjem biljaka, uz pomoć prirodnog ili veštačkog svetla, ili osmišljavanjem drugačijih rešenja.

Voda i hrana

Žitelji podvodnog habitata mogli bi dugo da ispituju morsku sredinu zahvaljujući povezanosti njihovih maski ili šlemova na glavi sa prostorijama staništa, preko dugih cevi, koje omogućavaju disanje i komunikaciju.

Sveža hrana mogla bi se dobavljati iz mora. Akvanuti obično love ribu i jedu plankton, dok konzerviranu hranu i dehidrirane namirnice drže u “špajzu”. Kuvanje pod vodom jeste moguće, ali se izbegava uglavnom zbog mirisa. Kao i u avionu, isparenja se jače osećaju u zatvorenim prostorima sa statičnim vazduhom.

Bazi Akvarijus svežu vodu dopremaju sa površine, mada se voda za piće može dobiti i procesima desalinizacije i kodenzacije. Zavisno od veličine kolonije, otpadne vode mogle bi se preraditi i puštati u more, ili bi se, posebim postupkom, pretvarale u pepeo.

Imajući to na umu, Filip Pouli, futurista i osnivač konsultantske firme za vizuelnu komunikaciju “Pouli” (sa sedištem u Londonu), dizajnirao je samoodrživi habitat Sub-Biosfera 2. On je predvideo kružne konstrukcije koje bi se transportovale na željenu daljinu i onda potapale u more, pružajući udobne uslove za 50-100 ljudi.

Po ceni hotelske sobe

Već sada je moguće izgraditi veća podvodna naselja. Pa šta onda sprečava realizaciju? Nedostatak interesa, motivacije i novca?

Poljska kompanija “Tehnologija za dubine okeana” ( Deep Ocean Technology ) veruje da bi turizam takav poduhvat mogao učiniti ekonomičnim. Zato je sa arhitektama i građevinarima potpisala ugovor za “Hotel vodeni disk” ( Water Discus Hotel ) na atolu Noonu, ostrvo Kuredivaru, Maldivi. Kompanija vodi pregovore i za gradnju podvodnih hotela u Dubaiju, Singapuru i na više lokacija u Evropi, uključujući Norvešku.

Glavi arhitekta firme, Pavel Podvojevski ističe da, mada “ljudi možda misle da je ovakav projekat namenjen samo jako bogatima - nije tako. Boravak ne bi bio mnogo skuplji od noćenja u standardnom hotelu, što je i namera."

Na osnovu urađenih simulacija, Podvojevski tvrdi da je jeftinije, bezbednije i efikasnije od stakla i čelika napraviti više manjih modula koji u vodu mogu biti spušeni ili iz nje izvađeni pomoću balastnih tankova, nego spuštati ogromne konstrukcije na dno okeana.

“Na kraju smo došli do rešenja sličnih podmornici”, kaže on. “Hotelski modul lako se može spustiti u vodenu masu koja ga okružuje, a ukoliko se javi problem, iz tankova ispuštamo vodu i modul atomatski ispliva na površinu. ” 

“Hotel vodeni disk” biće smešten na dubini od 10 m da bi do njega stizala sunčeva svetlost, a imaće 22 hotelske sobe, bar i restoran sa pogledom na okolne koralne grebene. Prototipovi se uveliko rade. Podvojevski misli da bi u budućnosti takve građevine mogle pomoći rešavanju problema prenaseljenosti i biti modeli ekološke samoodrživosti.

Odluka dok trepneš

Ipak, stalno življenje pod vodom nije poželjna varijanta zbog nedostatka prirodnog svetla. Izvan sfere naučne fantastike, Koblik sumnja u skoro ostvarenje života ljudi pod vodom. I dalje gaji nadu da će javnost uvideti prednost stvaranja novih i većih podvodnih naselja za naučne i obrazovne svrhe, uz opasku da nema znakova takvih pomaka za njegovog životnog veka.

Nakon što je više od polovine života proveo nastojeći da ubedi druge u važnost pomenutih zamisli, Koblik veruje da bi samo neka ogromna katastrofa ljude mogla navesti da ga slede. Ili to, ili čista pohlepa. “Jedini pravi motiv bio bi da sasvim uništimo vazduh iznad Zemlje i budemo primorani da potražimo stanište negde drugde, ili da pronađemo grumenje zlata na morskom dnu. Onda bi sve bilo urađeno dok trepneš.”

V.B.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"