DIJASPORA

Pripremio: Miloslav Rajković

Vukovi Srbi svi i svuda - 179 godina posle, rasuti širom planete

Srbija ne privlači talente

U grčkom prevodu Starog zaveta reč “dijaspora” označava Jevreje “rasejane po svim drugim narodima”. U petoj knjizi Mojsijevoj, u glavi u kojoj se govori o odricanju blagoslova i pretnji prokletstvom, kaže se: “I rasijaće te Gospod po svim narodima s jednog kraja zemlje do drugoga, i ondje ćeš služiti drugim bogovima, kojih nijesi znao ti ni oci tvoji, drvetu i kamenu” (V Mojs. 28:64). Vremenom, i Jelini, Jermeni i drugi stari narodi behu rasejani “po svim narodima”. Danas se govori o poljskoj, ruskoj, nemačkoj, italijanskoj dijaspori… Udes rasejanja nije mimoišao ni Srbe.

Geografska oblast koja je, posle Versajskog mira, 1919, postala teritorija Kraljevine SHS (Jugoslavije), bila je svedok bezbroj migracija od prvih osmanskih osvajanja na Balkanu krajem XIV veka do današnjih dana. Gde god da su se novi imigranti naseljavali, oni su se mešali sa starim doseljenicima i autohtonim stanovništvom, tako da se tokom narednih vekova, pisao je Jovan Cvijić, etnički sastav čitavog balkanskog prostora značajno promenio.

Koliko je Srba bilo u vreme kada obnavljaju svoju državnost, početkom XIX veka, i gde su sve živeli? Šta se u nauci i vladarskim kancelarijama smatralo “srpskim prostorom”?

Jedan jezik, tri zakona

“Zaista se zna”, počinje Vuk svoj čuveni rad Srbi svi i svuda, 1836, “da Srbi sad žive u današnjoj Srbiji (između Drine i Timoka, i između Dunava i Stare planine), u Metohiji (od Kosova preko Stare planine, gdje je Dušanova stolica Prizren, Srpska patriaršija Peć, i manastir Dečani), u Bosni, u Hercegovini, u Zeti, u Crnoj Gori, u Banatu, u Bačkoj, u Srijemu, u desnom podunavlju od više Osijeka do Sentandrije, u Slavoniji, u Hrvatskoj (i Turskoj i Austrijskoj krajini), u Dalmaciji, i u svemu Adriatičkom primorju, gotovo od Trsta do Bojane. Za to u početku rekoh zaista se zna, jer se upravo još ne zna dokle Srba ima u Arnautskoj i u Maćedoniji.”

U nastavku Vuk piše da je na Cetinju “razgovarao sa dvojicom ljudi iz Dibre (Debra - nap. a.) koji su mu “kazivali da onamo ima mnogo ‘Srpskijeh' sela, po kojima se govori Srpski onako kao i oni što su govorili, t.j. između Srpskoga i Bugarskoga, ali opet bliže k Srpskome nego ka pravome Bugarskome”. Ovde je Vuk dodao fusnotu u kojoj je ostavio svoju neispunjenu želju iz vremena, kada je počeo , kako kaže, „kupiti naše narodnosti“, da obiđe “jugoistočne krajeve naroda našega”, kao i Bosnu i Hercegovinu. Predosećao je da će “ovu želju odnijeti sa sobom na oni svijet”. Članak je objavio 13 gdina pošto je napisan, u Kovčežiću za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona , u Beču 1849.

Poput Vuka i drugi učeni Srbi (mitropolit Stratimirović, Sava Tekelija), a pogotovo stranci, znali su gde žive Srbi. Znao je to i Bečki dvor. U statističkom priručniku Austrijskog carstva za 1852. godine Srba je u carstvu bilo za oko 300.000 više nego Hrvata - 1.584.134:1.288.632. “Oni kao Srbi (ili Slavonci) zaposedaju Slavoniju i veći deo Vojvodstva i Banata (kao Šokci, Bunjevci, itd.), veći deo Istre i susednih ostrva Kvarnera (kao Morlaci, Dalmatinci, Dubrovčani, Bokezi itd.)”. Kaže se još da žive “u više jezičkih ostrva Ugarske” (Ekmečić 2010:205). Ovde nisu ubrojani Srbi u Srbiji i tadašnjoj evropskoj Turskoj. Pavel Šafarik je 1842. prilično tačno nacrtao srpske etničke granice po jezičkoj osnovi.

Vuk veli da u pomenutim mestima živi “najmanje oko pet miliona duša”, koje govore “jednijim jezikom, ali se po zakonu (religiji) dijele na troje”: otprilke pravoslavnih je oko tri miliona (milion u celoj tadašnjoj Srbiji sa Metohijom) a ostala dva u austrijskim državama, Bosni, Hercegovini, Zeti i Crnoj Gori). Od ostala dva miliona dve trećine su, po Vukovoj proceni, bili zakona turskoga, a jedna zakona rimskog (Austrija, Bosna, Hercegovina i Barska nahija). Vuk ističe da se samo prva tri miliona zovu Srbi ili Srblji , a da oni zakona turskog misle da su pravi Turci , “premda ni od stotine jedan ne zna turski”, dok rimokatolici sami sebe zovu ili po mestima u kojima žive (Slavonci, Bosanci, Dalmatinci, Dubrovčani), ili po kakvom starom imenu (Ilirci). Pravoslavni ih u Bačkoj zovu Bunjevcima, u Sremu i Slavoniji Šokcima, a u Boki i oko Dubrovnika Latinima.

Granice u kojima je živeo srpski narod u prvoj polovini XIX veka uglavnom su se poklapale sa granicama u kojima je Pećka patrijaršija, posle obnove 1557, vršila svoju jurisdikciju, a koja je dvadesetak godina pre Vukovog rođenja bila ukinuta. One su u najvećoj meri obeležavale srpski etnički, jezički i duhovni prostor. Demografska slika tog prostora se u narednih stotinu godina više puta menjala a od Srba sva tri zakona Vukovog doba jedni su dugim procesom rasrbljivanja postali Bošnjaci, drugi pohrvaćeni, treći pocrnogorčeni, mnogi na druge načine asimilovani. Dodamo li tome da su u dva svetska rata Srbi bili najveće žrtve projekata istrebljenja (genocida) jasnije biva zašto su danas “na razmeđi opstanka i nestanka”.

Svojevremeno je istoričar Milorad Ekmečić prvi skrenuo pažnju na činjenicu da Srbi nisu prebrojali svoje mrtve u XX veku. Ekmečićevo upozorenje je brzo zaboravljeno a Klara Mandić, srpski lobista među Jevrejima, postala je poznata po izjavi da Srbi ne znaju koliko ih nema. Danas ne samo da još nismo utvrdili svoje žrtve, nego ne znamo ni koliko Srba stvarno živi van današnje Srbije. Taj zaključak sugeriše i dr Vladimir Grečić, naučni savetnik Instituta za međunarodnu politiku u penziji, stručnjak za migracije i vrsni poznavalac srpske dijaspore.

Ako su nas turska osvajanja u početku terala na severozapad i sever balkanske vetrometine, pa i na habzburšku teritoriju, period opadanja turske moći obrnuo je tok seoba. Posle postepenog oslobođenja Srbije od turske vladavine, osobito između 1830. i 1860. godine, mnoge srpske porodice iz Banata, Bačke, Srema i Slavonije (danas Hrvatske), veli Grečić, počele su da se doseljavaju u dolinu Velike Morave, gde su izgledi za seljake, zemljoradnike bili sve atraktivniji. U prekookeanske zemlje u najvećoj meri odlaze Srbi koji su živeli u Austrougarskoj monarhiji i Crnoj Gori.

Preuveličane brojke

Dr Vladimir Grečić

Kada su nedavno naši fudbaleri do 20 godina stigli na Novi Zeland na svetsko prvenstvo u fudbalu, na aerodromu ih je dočekao izvesni Bojan Stanojević, profesor fizičkog vaspitanja iz Vlasotinca, koji u Oklendu živi već dvadeset godina. I nastavio sa njima put u tri sata letom udaljeni Dunedin . Do tada nikada nismo čuli za taj grad, a tamo im je dobrodošlicu priredila srpska zajednica. I bodrili ih sa tribina. Dunedin je samo jedno od ko zna koliko mesta na svetu za koja i ne znamo da postoje, a još manje da u njima žive Srbi. Često se pominju procene da je srpska dijaspora rasprostranjena širom sveta, s glavnim centrima u Severnoj Americi i Evropskoj uniji.

- Dostupni statistički podaci imigracionih zemalja govore, naglašava dr Grečić, da su procene broja Srba u dijaspori preuveličane, a posebno je preuveličan broj Srba iz Srbije; da broj visokoobrazovanih migranata rođenih u Srbiji premašuje 60 hiljada lica; da Srbiju savremeni migracioni tokovi pogađaju u istoj meri i na isti način kao i većinu drugih evropskih država.

Vladimir Grečić ne spori činjenicu da se dijaspora znatno povećala tokom poslednje dve decenije. Mnogi Srbi su počeli da napuštaju republike bivše Jugoslavije početkom devedesetih godina prošlog veka, plašeći se širenja sukoba i osećajući se ugroženim bilo od mobilizacije i učešća u građanskom ratu bilo od posledica koje ti sukobi nose sobom. U periodu između dva popisa, 1991-2002, Srbiju je napustilo 18.769 lica s visokim obrazovanjem. Iseljavanje stručnjaka je nastavljeno i posle političkih promena 2000, s godišnjim povećanjem broja emigranata od 2008. godine.

Podsetimo, u vreme kada je Vuk počeo “kupiti našu narodnost”, srpska vlada od 1842. šalje 12 đaka na zapadne univerzitete, sa pravilom da svakog diplomiranog nadomešta novi, tako da ih je uvek na školovanju bio isti broj. “Od tih ‘dvanaest srpskih apostola' nastala je moderna srpska inteligencija” (Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja , 2010:238). Danas je naša pamet u službi stranih univerziteta, kompanija i instituta.

To je bio rezultat usklađenih napora države da investira u obrazovanje, investicije koje daleko prevazilaze današnji relativni nivo ulaganja u obrazovanje, kaže Grečić.

- U XIX veku vlada je izdvajala, kako ističe dr Ljubinka Trgovčević, 5,5% godišnjeg budžeta za obrazovanje, a samo 3,7% za Ministarstvo unutrašnjih poslova. Pored toga, u XIX veku, elita Srbije je tačno znala gde se njeni studenti obrazuju i koliko dugo su studirali i radili u inostranstvu. Jednako je važna činjenica da su se svi oni vratili u Srbiju.

Dr Ljubinka Trgovčević

Nasuprot tome, na početku XXI veka, nema odgovarajuće nacionalne strategije u oblasti elitnog obrazovanja, nema zbirnih podataka o tome koliko je danas mladih ljudi u inostranstvu i koliko se njih vratilo nakon diplomiranja. Kako dr Trgovčević ističe, upis na fakultete, dalja obuka u inostranstvu i mogući povratak stručnjaka ostaju „stvar individualnog izbora više nego da su deo usklađene nacionalne strategije“.

Statistika zemalja članica OECD pokazuje, navodi dr Grečić, da je 2011. u ovoj grupaciji zemalja bilo 562.000 imigranata rođenih u Srbiji starosne dobi 15 i više godina života, među kojima je 61.000 imala visoko obrazovanje. Procene broja migranata rođenih u Srbiji širom sveta, od strane stručnjaka Odeljenja za ekonomska i socijalna pitanja Sekretarijata UN pokazuju da ih 2013. bilo oko 1.320.000 .

- Podaci o broju iseljenih visokostručnih kadrova iz Srbije, njihove mobilnosti - geografske i profesionalne, jesu jedan od veoma oskudnih resursa neophodnih istraživačima ovog fenomena u nas. Srbija ne poseduje statističku evidenciju o emigraciji pa se istraživači moraju oslanjati na statistike glavnih imigracionih država i međunarodnih organizacija. Međutim, pitanje statističkog obuhvata je uvek aktuelno i najčešće se kaže da su podaci o useljenicima u ovim zemljama minimizirani.

Organizacije migranata najčešće procenjuju da je broj pripadnika migranata jedne nacije daleko veći. To čine, pored ostalog, kaže prof. Grečić, i stoga kako bi njihova etnička grupa dobila na značaju. Godišnje statistike glavnih imigracionih zemalja evidentiraju migrante po zemlji u kojoj su rođeni, a ređe prema državljanstvu koje poseduju u vreme imigracije, a još ređe (samo popisima, uglavnom) prema nacionalnoj pripadnosti. Kada je reč o Srbima u dijaspori, njihovom broju, situacija je veoma konfuzna. Problem je što imigracione zemlje vode migrante prema zemlji u kojoj su rođeni, a Srbija u poslednje dve decenije promenila nekoliko puta svoj državni status. Tako, migranti se i danas izjašnjavaju o zemlji u kojoj su rođeni: Srbija i Crna Gora, Srbija, Kosovo, Hrvatska i slične kombinacije.

Saradnja “na daljinu”

U srpskoj dijaspori udeo visokoobrazovanih je u porastu? “Migracija studenata u EU, i ne samo na evropski prostor, takođe je u opštem porastu. Strani studenti su iz više razloga atraktivni za poslodavce, smatra Grečić: mladi su, poseduju znanje jezika zemlje domaćina, poseduju relevantnu profesionalnu obučenost i iskustvo, značajnu akulturaciju, tako da posle završetka studija lako mogu da se integrišu u privredu i društvo zemlje boravka.”

Analize pokazuju da država Srbija ne posvećuje dovoljno pažnje svojim iseljenim talentima. “To se može zaključiti iz novijih izveštaja Svetskog ekonomskog foruma (SEF), po indikatoru ‘odliva mozgova'. U najnovijem Izveštaju SEF (2013-2014) uvedena su, umesto ranijeg indikatora pod nazivom ‘odliv mozgova' dva nova indikatora, i to: ‘kapacitet zemlje za zadržavanje talenata' po kome se Srbija našla na 146. poziciji, i ‘kapacitet zemlje za privlačenje talenata' po kome je Srbija zauzela 147. mesto od ukupno 148 zemalja.

- Ovo je simptomatično - upozorava Grečić. - Srbija bi morala da posveti naročitu pažnju sopstvenim kapacitetima za zadržavanje i privlačenje talenata iz srpskog rasejanja. Koncept "dijaspora kao deo matične zemlje" podrazumeva da pripadnici dijaspore treba da budu uključeni u svakodnevne aktivnosti matične zemlje bez nužnog preseljenja u nju ili čak bez pripadnosti određenoj organizaciji iz dijaspore. Ideja o dijaspori „kao pokrajina jedne zemlje“ označava pojam dobro organizovanih odnosa između matične države i dijaspore u smislu „relativno homogene celine“.

Nesporno je da je sve masovnija međunarodna migracija uzrok i posledica globalizacije, ali njeni efekti na zemlje porekla migranata zavise u velikoj meri od unutrašnjih činilaca u tim zemljama, od izgradnje njihovih institucija i posvećenosti fenomenu o kome je ovde reč, kaže dr Grečić, i ističe:

- Glavni stubovi dugoročnog razvoja Srbije trabalo bi da budu: (a) bolje korišćenje talenata : zadržavanjem stručnjaka u zemlji i privlačenjem talenata iz dijaspore treba da se obezbede inovacije koje doprinose povećanju konkurentnosti; (b) adekvatne institucije : dovršetak izgradnje institucija koje će obezbediti realizaciju postavljenih ciljeva Evropa 2020; (v) adekvatnije upravljanje ljudskim kapitalom : implementacija strategije o saradnji sa dijasporom i izrada konkretnih projekata saradnje „na daljinu”.

Uspeh saradnje između intelektualne dijaspore i matične države u najvećoj meri zavisi od matične države, njene volje, posvećenosti i mera za unapređenje takve saradnje. Srbija, nažalost, nema podatke o pripadnicima svoje dijaspore. Dostupni podaci potvrđuju pretpostavku da ona poseduje značajan kreativni potencijal koji se, uz moderne oblike saradnje i metode rada, može staviti u službu otadžbini .

Svet je evoluirao do prihvatanja norme koja zagovara dvosmerni protok ljudskog kapitala koji donosi ogromne prednosti. M igracija se, tako, tretira i kao izvor "priliva znanja" i "cirkulacije mozgova" koji poboljšavaju intelektualni kapital matične države. Ali, zaključuje, dr V. Grečić, pored svih pozitivnih eksternalija koje donosi razmena naučnih kadrova i migracija stručnjaka, posao izvoza obrazovanja predstavlja veliku šansu i za manje zemlje kao što je Srbija.

Miloslav Rajković

Okvir 1

Okvir 2

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"