ASTROBIOLOGIJ
Pripremio:V. Jeftić
Kriterijum ne-ekskluzivnosti u rešenju “Fermijevog paradoksa”
Velika tišina i druge civilizacije
Prof. dr Milan M. Ćirković je, u predgovoru knjige Petera Ulmšnajdera „Inteligentni život u univerzumu“ koja je prevedena na naš jezik u izdanju Izdavačke Knjižarnice Zorana Stojanovića, elaborirao moguće odgovore na problem “velike ti šine ” odnosno čuvenog “Fermijevog paradoksa” koji se odnosi na nedostatak kontakta sa razvijenim rasama u svemiru. Ta čnije, ukoliko se uzme u obzir starost univerzuma, bilo je sasvim dovoljno vremena da određene civilizacije razviju tehnologiju međuzvezdanog ili intergalaktičkog putovanja. Uzevši u obzir da broj razvijenih inteligentnih rasa u svemiru nije 0, postavlja se pitanje: zašto do sada nismo stupili u kontakt sa nekom civilizacijom ?
 Postoji mno štvo odgovora na ovo pitanje; od toga da je nemoguće savladati barijeru koja predstavlja brzina svetlosti i da su razvijene civilizacije suviše udaljene do katastrofičnih scenarija koji se ogledaju u tome da su sve inteligentne civilizacije u svemiru uništene (bilo da je reč o spoljašnjoj katastrofi kao što je udar komete ili meteorita do smrtonosnog zračenja koje je nastalo kao posledica eksplozije obližnje supernove pa sve do rata koji je opustošio nekada razvijenu civilizaciju).
Među mnoštvom ponuđenih odgovora izdvajamo tzv. odgovore ekskluzivnog i ne-ekskluzivnog karaktera. U prvu grupu spadaju odgovori koji su isključivi i koji se mogu primeniti na samo jedan scenario ili na samo jednu hipotetičku situaciju i oni ne bi trebalo da se previše uzimaju za ozbiljno. Za razliku od ove prve grupe, odgovori ne-ekskluzivnog karaktera važe u svim vremenima i mogu se primeniti na bilo koju prostor-vremensku lokaciju u univerzumu. Drugim rečima, oni važe univerzalno. U takve odgovore spadaju hipoteze po kojima vanzemaljaca uopšte nema, zatim hipoteze koje govore da je život proizvod neverovatnih okolnosti i da su se povoljni uslovi za razvoj života dogodili samo jednom - ovo uključuje i hipotezu o božanskom uplivu i grupe odgovora u koje možemo da svrstamo gorepomenute katastrofične scenarije.
Pitanje Drugog
SETI program je stvoren da bi tragao za signalima koje bi u svemir uputile razvijene civilizacije, ali on podrazumeva da hipotetička vanzemaljska bića poseduju inteligenciju koja bi bila nalik našoj. Velika većina nas je zainteresovana za to kako glasi odgovor na pitanje “da li smo sami u svemiru?” To je zato što je pitanje Drugog preostalo kao možda poslednje univerzalno naučno-filozofsko pitanje.
 Svako dosadašnje traganje za vanzemaljskim životom neizbežno je uključivalo antropocentrični stav koji predstavlja fundamentalno obeležje svakog nastojanja da se u univerzumu otkriju druga inteligentna bića. Ono što nas ograničava je upravo naš stav - percepcija ili svest - o inteligenciji. Čini se da smo veoma ograničeni na traganje za oblikom života koji poseduje ljudski tip inteligencije a to može biti veliki problem jer je sasvim moguće zamisliti da je većina rasa kontempletativno orijentisana i da nisu u stanju ili nisu zainteresovane za komunikaciju sa drugim oblicima života u kosmosu. Ovo bi bio jedan od mogućih odgovora na problem “velike ti šine ” u astrobiologiji koji ne bi trebalo biti ekskluzivnog karaktera.
Hipotetički marinski oblik života koji je nastao i evoluirao u okeanu svakako ne bi pripadao tehnološkoj zajednici našeg tipa, ali to svakako ne znači da takva bića ne bi mogla da dostignu izuzetno visok nivo svesti, apstraktnog mišljenja ili čak umetničkog stvaralaštva. Da li bi to mogao da bude jedan od mogućih odgovora na problem tišine koji, čini se, većina autora ispušta iz vida?
Čak i inteligencija planetarnog okeanskog tipa kakva je predstavljena u čuvenom Lemovom “Solarisu” bila bi nemoguća za detekciju. Dakle, veliki ograničavajući faktor svih SETI programa je naša sopstvena priroda i naivni stav da su druge rase uglavnom razvile naš tehnološki tip inteligencije. Ovo bi ipak bilo ne-eksluzivno rešenje jer je sasvim moguće da većina rasa u univerzumu ipak ne pripada tehnološkim zajednicama našeg tipa koje bi bile u stanju da grade prijemnike, Dajsonove sfere ili kolonizuju kosmos. Nije nezamislivo da je većina rasa u univerzumu "kontemplativne prirode", u kom slučaju se ne vidi na koji način bi bilo koji SETI program mogao da otkrije njihovo prisustvo, što bi predstavljalo fundamentalno ograničenje potrage za "inteligentnim" oblikom života. Da zaključimo: problem je i u samom shvatanju pojma "inteligentni oblik života", odnosno inteligencije koja bi nalikovala našoj. Možda bi daleko bolja formulacija bila "vanzemaljski svesni oblik života", ma u kakvoj se on formi mogao pojaviti.
Suviše ograničeni na ljudsko
Sasvim je moguće zamisliti napredne civilizacije koje bi predstavljale zajednicu kontemplativnih bića i koje bi, umesto svoje tehnološke civilizacije, više razvijale svoje mentalne i duhovne sposobnosti. Ovo bi mogao da bude jedan od odgovora na problem “velike ti š ine”, odnosno za š to do sada nismo naišli na vanzemaljske rase ili na njihove automatizovane emisare, koji bi važio univerzalno i bio ne-ekskluzivnog karaktera.
Vidimo i da određeni oblici života poput života delfina, recimo, imaju određeni stepen inteligencije i da za razliku od primata koji žive na kopnu, sredina je ta koja im onemogućava razvoj tehnologije našeg tipa - ali, to ne znači da im možemo oduzeti svaki stepen inteligencije. U tom svetlu bi, recimo, zajednica kontemplativnih bića na marinskoj planeti bila nezainteresovana za kontakt sa drugim rasama, i više bi se posvetila razvoju svojih duhovnih i mentalnih sposobnosti - što ne znači da se ovaj argument može odbaciti tako što ćemo reći da je samo mali deo razuma u univerzumu kontemplativnog tipa. To je odraz našeg naivnog antropocentričnog stanovišta. Sasvim je opravdano tvrditi da postoji daleko više stepena na kome se svest pojavila i razvila nego što to možemo da poimamo.
Ovde postoji problem perspektive, na šta je ukazao Tomas Nejgel u tekstu posvećenom filozofiji duha ”Kako i zgleda biti slepi miš ”. Mi smo suviše ograničeni na inteligenciju ljudskog tipa koja bi bila sposobna da osnuje tehnološku civilizaciju i čiji bi se tragovi mogli detektovati sadašnjim ili budućim SETI projektima.
Sasvim drugi oblik svesti
Ulmšnajder, na početku trećeg poglavlja, govori da se ljudski tip inteligencije ne može razviti na planetama koje su potpuno prekrivene okeanom, što je tačno i potpuno je razumljivo zašto je SETI program ograničen u tom smislu. Osim toga možda bi, čini se, ovo mogao da bude i opštiji problem sa kojim se suočava SETI projekat od problema rigidnosti i prevaziđenosti premise SETI programa da treba čekati i osluškivati a ne tragati za Dajsonovim sferama.
Te ško je da bismo mogli otkriti civilizaciju koja je na stupnju bića iz filma „Avatar“ usled našeg antropocentričnog stava da će većina civilizacija razvijati teleskope, slati radio-emisije ili čak eksploatisati energetske potencijale matične planete, zvezde i nakon toga čitave galaksije. Takođe, postavlja se problem nužnih i dovoljnih uslova koji su potrebni za pojavu civilizacije tehnološkog tipa. Da su početni uslovi koji su doveli do pojave života na Zemlji ili drugim planetama bili drugačiji, to bi značilo da bi drugačije evolutivne okolnosti kao i uticaji sredine doveli do formiranja sasvim drugačijih oblika svesti koje ne bi bile nužno tehnološkog tipa...
Mi pretpostavljamo, usled činjenice da su na Zemlji nastala bića koja imaju tehnološku svest, da bi takvi bili i hipotetički oblici života, što je isuviše antropocentrično stanovište. Jer, da su na samoj Zemlji početni uslovi bili drugačiji, pitanje je da li bi se razvila civilizacija tehnološkog tipa kakvu poznajemo. Na ovom mestu dolazimo do problema koji su nužni uslovi da se razvije civilizacija takvog tipa, što može imati ogroman značaj i po astrobiologiju ali i da predstavlja jedan od odgovora na problem velike tišine. Čini se da su nužni uslovi za razvoj civilizacije tehnološkog tipa - postojanje kopnene mase koja bi omogućila i razvoj takvog oblika života koji poseduje udove. S druge strane, teško je da bi marinski oblik života razvio civilizaciju koja bi mogla da putuje međuzvezdanim prostorom mada se to logički ipak ne može isključiti.
Mo ž emo da primetimo da se u astrobiologiji možda i prečesto pominje termin ” tehnološki superiornije civilizacije ”. Čovek je ipak, u svojoj suštini, autocentrično biće tako da čak i vanzemaljsku inteligenciju poima prema konceptima koji bi odgovarali našoj zamisli o tome kako bi trebala da izgleda tehnološka rasa.
V. Jeftić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
