ARHITEKTURA

Pripremio: Dr arh. Mirjana Lukić

Oskar Nimejer

Lepota u liniji građevina

Veliki arhitekta doživeo je 104 godine, a umro je u bolnici „Samaritano“ u Rio de Žaneiru, na samom kraju 2012. godine.
„Mnogi su sanjali ali ne tako intenzivno kao on, i nisu uspeli da ostvare svoj san kao on“, rekla je predsednica Brazila na vest o smrti genijalnog arhitekte.

Oskar Nimejer je najpoznatiji kao kreator moderne Brazilije, centra grada koji je svojim elegantnim linijama i formama ostvario monumentalni izraz arhitekture u svetu. Njegove lirske krivolinijske forme označile su nacionalnu arhitekturu i moderan identitet Brazila koji se izdigao iz kolonijalne i barokne prošlosti.

Rođen je 15. decembra 1907, u Rio De Žaneiru, kao Oscar Ribeiro de Almeida Niemeyer Soares Filho . Otac mu je imao štampariju a deda mu je bio sudija Vrhovnog suda. Školovao se na Visokoj školi lepih umetnosti, gde je prefinjenim talentom odmah skrenuo pažnju dekana Lusia Koste, koji ga je pozvao da zajedno rade na projektu Ministarstva obrazovanja i zdravlja, na kome je angažovao i švajcarskog arhitektu Le Korbizijea, tada legendu moderne arhitekture. Nimejer je prihvatio Le Korbizijeovu ideju oblikovanu na mitu o mašini i apstraktnim formama.

Ovaj tim uspeo je da izgradi Zgradu vlade u okviru centra novog grada Brazilije. Zahvaljujući Nimejeru, spoljni noseći stubovi dobili su duplu visinu tako da je cela kompozicija buila olakšana i time dobila elegantan izgled. Auditorijum koji je Le Korbizije video kao poseban objekat, Nimejer je smestio ispod bloka sa kancelarijama, tako da je dobio kompaktnu urbanu kompoziciju. Zaklonjena od Sunca, sa elegantnim stubovima, građevina je imala izražen čist stil modernizma, koji je postao simbol Brazila.

Zajedno sa Lusiom Kostom, radio je i projekat za Paviljon Brazila na Svetskoj izložbi u Njujorku, 1939. godine, posle čega je gradio nekoliko objekata kojima je razvio arhitekturu lebdećih linija, strukturalne lakoće i otvorene veze sa okolnom prirodom.

Generacije mladih arhitekata počele su da uvažavaju njegov rad, cene stalnost njegove vizije i njegovu sposobnost da postigne monumentalni efekat.

Projekat zgrade kazina (kad je brazilska vlada zabranila kocku), promenjen je u Muzej moderne umetnosti. Ni crkva koju je projektovao nije bila prihvaćena od institucija crkve sve do 1959. godine.

Kompleks čije linije i zmijolike putanje nežno odslikavaju okolna brda u suprotnosti je sa modernizmom koji je po definiciji funkcionalan i osećajno hladan. Nimejer je bio protiv prave linije, koju je smatrao autoritarnim ograničenjem.

Nimejerov međunarodni status potvrđen je na izložbi Brazilske gradnje u Njujorku 1943. godine, kada je njegov rad predstavljen američkoj publici.

Četiri godine kasnije, zajedno sa Le Korbizijeom, sovjetskim arhitektom Nikolajem Basevim, Maksom Abramovicem iz Njujorka i supervizorom V. Harisonom projektovao je kompleks zgrada Ujedinjenih Nacija u Njujorku. Vitka, glatka i staklom obložena kula Sekretarijata i izvajana betonska zgrada Generalne Skupštine ostala je kao testament vere u razum pa je oblikovana u nadi da bude sredstvo za rešavanje međunarodnih sporova.

Sledeći svoje ideje o društvenoj pravdi, Nimejer je izjavio: „Arhitektura će uvek izražavati tehnički i društveni napredak zemlje u kojoj se ostvaruje. Ali, ako želimo da joj damo ljudski sadržaj, onda moramo učestvovati u političkoj borbi.“

Povezan sa politi č kom levicom najve ć im delom svog ž ivota , imao je č este zastoje u radu u vreme vojne diktature u 60 -tih i 70 -tih godina prošlog veka. Nije mu bilo dozvoljeno da radi ni u SAD.

U dizajniranju Brazilije, glavnog grada izgrađenog u nerazvijenom području centralnog Brazila, Nimejer je dobio priliku da ostvari svoju poetsku viziju budućnosti na monumentalnoj skali, i da joj da skulptorski identitet.

Brzina kojom je grad izgrađen između 1956-1960. godine pojačava utisak da se radi o ostvarenju utopijskog sna koji se magično pojavio. Njegove apstraktne forme bile su zbir aspiracija modernog sveta i vera da moderna arhitektura i tehnološki progres mogu pomoći da se stvori ravnopravnije društvo. Organizovani oko široke šetne površine trga, Nimejerovi objekti izdvajaju se svojom veličinom. Najspektakularnija je Gradska katedrala, kružni objekat nalik na krunu koja se gore otvara kako bi svetlost obasjala svetilište. Lepota ovog poteza leži u ravnoteži njegovih objekata. Jednostavne kule bliznakinje Sekretarijata stoje iznad oblog geometrijskog oblika Senata i Delegatske skupštine. Ceo kompleks sugerira svet perfektne harmonije, čak iako političari i birokrate koje u njima rade to nisu.

Brazilija je bila njegov veliki uspeh, ali je imao malo vremena da to proslavi. Posle vojnog udara 1964. policija ga je često ispitivala zbog levičarskog angažovanja. Iako nije zatvaran, porudžbine su presušile. Pošto više nije mogao da radi u Brazilu, otišao je u Evropu, gde je dobio da radi sedište Komunističke partije Francuske u Parizu, 1980, i Dom kulture u Le Avru, 1982. koji je projektovao kao plitku koničnu kupolu sa velikom betonskom rampom koja zaranja u zemlju.

Njegova ideja vodilja bila je „forma koja prati lepotu“. Izreke koje karakterišu njegov rad i njegovu životnu filozofiju bile su : „Č ovečanstvu su potrebni snovi da bi makar na trenutak bilo u stanju da preživi bedu dnevne egzistencije“ i „Lepota je iznad svega, lepota koja je izražena u krivoj liniji je akt stvaranja“

Dr arh. Mirjana Lukić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja