NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

Slobodan Remetić, redovni profesor Univerziteta u Nišu i član Akademije nauka i umjetnosti RS

Blago srpskih govora

Dvadeseto stoleće smatra se zlatnim dobom srpske dijalektologije. Tome su najveći prinos dali najveći jezikoslovci koje smo imali – Aleksandar Belić i njegov „najdarovitiji i najplodniji“ učenik Pavle Ivić. Belić je bio neprikosnoveni autoritet u prvoj, Ivić u drugoj polovini veka, i ne samo u Srba. Slobodan Remetić (Kovačići kod Kladnja, 1945), redovni profesor na Departmanu za srpski jezik Univerziteta u Nišu (Fonetika, Fonologija, Akcentologija) i član ANURS, umnogome dostojni naslednik dvojice korifeja, najzaslužniji je što se ta velika epoha nije okončala Ivićevom preranom smrću.

Prof. Slobodan Remetić

Početak ovog veka u srpskoj dijalektologiji pamtiće se po kapitalnom projektu SANU i njenog Instituta za srpski jezik Dijalektološka istraživanja srpskog jezičkog prostora, koji je Remetić zasnovao. Cilj projekta je da se prikupi (u autentičnom fonetskom liku) i obradi dosad nesakupljeno jezičko blago na celom srpskom jezičkom i nacionalnom prostoru, u matici i u dijaspori (Mađarska, Rumunija). Kad je reč o onomastici i dijalekatskoj leksikografiji, najslabije su istraženi srpski govori zapadno od Drine.

Baštinik velike privilegije

U naporima da se sačuva blago srpskih narodnih govora, da se vaspostavi jezička tapija na prostrane oblasti koje su privremeno (možda i zauvek?) ostale bez Srba a jezički nisu ispitane, prikupi i obradi leksika materijalne i duhovne kulture sela koje se gasi i, konačno, izradi atlas srpskih dijalekata ("koji smo s velikim zakašnjenjem pregli da uradimo"), Remetić je “bez premca” u našoj lingvistici.
- Istoriju Srba i dijalekatsku sliku srpskog jezika obeležile su seobe. Više od pola današnjega srpskoga naroda živi na mnogim terenima izvan svoje kolevke. Za današnju rasprostranjenost dijalekata i njihov oblik odgovornost snose neprekidne seobe. Kosovsko-resavski se migracijama raširio do Đerdapa, prizrensko-južnomoravski je stigao do Aleksinca, hercegovačko-krajiški se rasprostreo do Bele krajine u Sloveniji.
Narodni govori su neiscrpna riznica podataka koji osvetljavaju istoriju jezika, lingvističku topologiju, etnoistoriju, istoriju socijalnih odnosa i kulturnih uticaja - ističe Remetić značaj njihovog sistematskog i iscrpnog istraživanja. - U razvijenijih i prosvećenih evropskih naroda dijalektologija ima status fundamentalne naučne discipline, u čijim rezultatima se iščitavaju dokazi o nacionalnom i kuturnom identitetu i kontinuitetu.
U životu je imao izuzetne učitelje. „U prednosti su oni koji sa ramena svojih prethodnika u bilo kom poslu posmatraju stvari. Ja sam imao sreću da više od četvrt veka baštinim privilegiju najbližeg saradnika Pavla Ivića, najvećeg slovenskog, pa i evropskog dijalektologa svoga vremena. Ne sećam se kada smo se prvi put sreli, ali znam da nikada nije proveravao moje akcentovanje nekog teksta“, kaže.
Gimnaziju je završio u Kladnju kao „malo bolji đak od prosečnog“ ali se u jezičkoj problematici bolje snalazio od drugih učenika. "U osnovnoj školi srpski jezik mi je predavao nastavnik Nikola Putić, iz Subotice. Bio je neobična pojava u toj kasabi, nije išao u kafanu niti na fudbalske utakmice a dobijao je Južnoslovenski filolog i Naš jezik. Uvek bi na kraju godine zaključio četiri četvorke (petica nije bilo), a jedna je bila moja. On nas je animirao da razmišljamo o jeziku, o rečima, njihovom sklopu. Ja sam na fakultet došao sa zagonetkom fonološke alternacije u sledu mozak : mozga, koja se protivi osnovnom načelu jednačenja po zvučnosti".
Fakultet je završio u Novom Sadu, "s lepim prosekom", i dobio „ćage“, kako bi kazao njegov samouki đed Maksim (kome je „škola za čoeka u kojoj nema popravnog“ bila iznad drugih škola) ali sa hipotekom ideološki nepodobnog šezdesetosmaša. To je bio razlog da, zajedno sa Svetozarom Stijovićem, ne bude izabran za asistenta u Institutu za lingvistiku. Iviću je u pokrajinskom aparatu rečeno: „Bez iluzija! Za ovu dvojicu nema para u Vojvodini“.

Događaj u nauci

Prof. Aleksandar Mladenović je Remetiću odredio magistarsku tezu (Jezik pesama Gavrila Kovačevića) i pružio priliku da se bavi naukom a Ivić ga zaposlio u Međuakademijskom odboru za dijalektološke atlase SANU. Seneka bi rekao: Per aspera ad astra (Herkul). U Akademiji je četrnaest godina obavljao uglavnom operativne poslove, malo je imao vremena za nauku. Ali i taj položaj je pretvorio u svoju prednost. Sa akademikom Vojislavom Đurićem je pripremao za štampu zbornik referata o Svetom Savi. Profesor je, veli, održao desetine sjajnih časova samo za jednog učenika („Ni u životu ni u literaturi nisam naišao na nekoga da je toliko duboko i tako svestrano uronio u dušu svoga naroda“). Jednom je rekao Iviću: „Ovoga ste dobro naučili, valja će“.
Radeći na slovenskom Opštelingvističkom atlasu i Opštekarpatskom dijalektološkom atlasu družio se s vodećim slovenskim dijalektolozima i među njima stekao istinske prijatelje (Zuzana Topolinjska, D. Petrović, pokojni Božidar Vidoeski)). Medaković je u Efemerisu ostavio trag o
Remetićeva naučna otkrića su “bitno menjala srpsku dijalektološku kartu”. On “otklanjanje zabluda prethodnih istraživača” pripisuje “sticaju okolnosti”. Monografija Govori centralne Šumadije (SDZ b, 1985, knj. XXXI, XIX + 555) glavno je Remetićevo naučno delo, “događaj u nauci” u svoje vreme. „To je Ivićeva tema, profesor je čuvao za sebe, ali nije stigao da je obradi. Osećao je da razvođe slivova Morave i Kolubare, prostor koji preseca linija ključnih metanastazičkih struja, krije odgovore na mnoga pitanja iz domena savremene, a posebno iz istorijske dijalektologije”.
Napisana je na osnovu 200.000 jezičkih podataka, sakupljenih u 41 selu, na prostoru omeđenom Kosmajem, Bukuljom i prilazima Mladenovcu i Lazarevcu. Remetić je utvrdio da se od Obrenovca do obronaka Valjevskih planina na drinskoj strani stari glas jat nije izjednačio ni sa jednim drugim vokalom, nego je sa vrednošću tzv. “zatvorenog e” (formirana negde oko kraja XI veka), kao vokal između e i i, sačuvao zasebno mesto u vokalskom sistemu. To otkriće je opisano kao „završno svedočenje“ u dugoj raspravi o poreklu šumadijsko-vojvođanskog dijalekta, nastalog, po mišljenju jednih (Belić, Cvijić, Lj. Pavlović), mešavinom čisto ekavskih govora (kosovsko-resavskog dijalekta) sa jekavskim ili ikavskim, a po oceni drugih (M. Rešetar, P. Ivić) autohtonim razvojem jednog idioma.
Remetićeva istraživanja su “temeljito poduprla” ranije mišljenje “da Sava i Dunav ne predstavljaju dijalekatsku granicu”. Dve “markantne osobine” šumadijsko-vojvođanskog dijalekta, koji je u osnovici srpskog književnog jezika, pa i smederevsko-vršačkog, s izuzetkom “erskih” sela u slivu Jasenice, kanavački akcenat i čuvanje nezamenjenog jat, nisu “import” jer ih nema ni u jednoj oblasti iz koje su stizali doseljenici.
Poreklo ikavštine u azbukovačkom Podrinju, Remetić je objasnio u raspravi O nezamenjenom jatu i ikavizmima u govorima severozapadne Srbije, dokazavši da su doseljeni jekavci vokalom i zamenjivali nezamenjeno jat koje su čuli u govoru starinačkog stanovništva. Ovim radovima on je osporio mišljenje etnografa da je na istraživanom području u prošlosti došlo do diskontinuiteta stanovništva.

Spomenik prizrenskim Srbima

Srpski prizrenski govorI (Glasovi i oblici) je „temeljni opis“ govora Srba starinaca u Prizrenu, kojih tamo više i nema, delo o jednom arhaičnom govoru “brušenom” u viševekovnoj multietničkoj i multijezičkoj sredini koja je svojim sunarodnicima češće predavala jezičke osobine nego što ih je od njih usvajala, “spomenik govoru koji se, igrom sudbine, iz života preselio u literaturu” (Mladenović).
Rad Jezik Moravskog sliva doneo mu je srcu toliko "priraslih asocijacija i pouka” i omogućio da bolje shvati zašto je Morava “svojevrsni simbol srpskog etnikuma, najopevanija srpska reka“.
- Svi njeni izvori su – kaže - na terenu na kome se oduvek govorilo srpski. Istorija je pod okrilje triju Morava smestila praktično sve srpske dijalekte.
Značajne su njegove studije: Govori Kosova i Metohije u svetlu međujezičkih i međudijalekatskih interfernecija i Srpski bosanski govori u svetlu dijalekatske interferencije (sociolingvistički i lingvistički aspekt). Da je „dijalekatski mozaik istočne Bosne znatno kompleksniji nego što se to u nauci naslućivalo“, ukazao je u radu O šestočlanom prozodijskom sistemu u govoru Kladnja i okoline.
Ogromne su Remetićeve zasluge što je prizrensko-timočka oblast danas najispitaniji deo srpskog dijalekatskog kompleksa, naročito u leksici. U toku je rad na pet dijalekatskih rečnika. Rezultati ovog rada našli su svoje mesto u Rečniku SANU, Etimološkom rečniku srpskog jezika ili Etimološkom rečniku slovenskih jezika....
Već dvadeset i četiri godine prof. Remetić putuje iz Beograd u Niš na predavanja (odnedavno i u Banjaluku). Učio je studente da su svi narodni govori ravnopravni, samo se „tipološki razlikuju“. Na svakom se može dočarati stvarnost materijalne i duhovne kulture.
- Za Niš me vežu najlepše uspomene. Odgovara mi menatlitet tamošnjeg sveta: nema hvalisavosti, reč ne ide ispred dela. Tamo skromnost još nije svojina prohujalih vremena. U ratnim godinama i danima, kada sam umorniji ujutru ustajao nego uveče legao, sve što mi se lepo događalo, dešavalo mi se u Nišu. Za svekoliku solidarnost i druge oblike pažnje ja svojim niškim kolegama ostajem večiti dužnik.
Sve što je imao u zavičaju nestalo je u plamenu poslednjeg rata. Njegovi roditelji, Vasilija Vaja (rođene Mirović, u Žeravici kod Han-Pijeska) i Neđo Remetić, “najdraži i najpouzdaniji informatori” u poslu kojim se bavi i kojima je posvetio Govore centralne Šumadije, poslednje godine života proveli su kao izbeglice, u sinovljevom domu u Maloj Moštanici. Remetići su se u kladanjski kraj, kao međustanicu, doselili iz Biograda (zaseok Remete), kod Nevesinja. Slave Svetog Luku. Ujčevina Remetićeva je starinom „od Tomića sa Durmitora“.

Miloslav Rajković