MIKOLOGIJA
Tekst i fotografije I. Hadžić
PEĆINA + GLJIVE + SLEPI MIŠ
Neobičan naslov ovog teksta krije u sebi trostruku pitalicu i mogući trostruki odgovor. Naime, krajem proleća, tačnije 5. juna 2011. išao sam s prijateljima u gljivarenje na Homoljskim planinama. Susret je bio zakazan u Kučevu odakle nas nas je meštanin, prijatelj Aca, nas petoricu, odveo na svoje gljivarske terene.
Kao i u drugim šumama u Srbiji u to vreme, ni tamo nije bilo gljiva. Tek poneka. Uzalud nas je naš domaćin ubeđivao da je na tim terenima, nekada, punio korpe plemenitim vrganjima i lisičarkama. A kao utehu za promašaj, ponudio nam je obilazak pećine Ceremošnje, u čijoj smo blizini bili. Prihvatili smo ponudu. Stigli smo do pećine i saznali da je vodič već u pećini sa jednom grupom posetilaca i da će se ubrzo pojaviti. Bez njega, zabranjen je ulaz.
  Tu i tamo zavirivali smo po okolini. Na jednoj tzv. žalosnoj vrbi primetili smo na hiljade larvi bubamara, a i puno njih koje su se preobrazile u nama poznate insekte. Bilo je za nas novo saznanje da tek izlegle bubamare nemaju onu crvenu već sivu boju, istu onakvu kakvu su imale kao larve. Crvenu ili žutu boju, zavisno od vrste, dobijaju kasnije.
Posle polusatnog čekanja pojavio se vodič s grupicom posetilaca i odmah se uputio s nama u novi obilazak pećine. Spuštanje niz blagu i prilično mračnu padinu prema veličanstvenom ulazu unosilo je u nas neku mistiku i opreznost. Vodič nas je savetovao da obučemo svu garderobu jer je u pećini tek sedam stepeni, premalo za ovo doba godine kada je temperatura napolju bila celih 25° C.
Pedesetak metara od ulaza, u hodniku osvetljenom rasvetom koja se nalazila u nivou staze, ugledao sam s moje desne strane pečurkicu na zemlji. Ubrali smo je. Identifikovao sam je kao vrstu iz roda Coprinus .
U dubini pećine naišli smo na skelet pećinskog medveda, kako nas je obaveštavala tabla sa zida pećine. Tu je u blizini bio oltarčić, ne hrišćanski već paganski. Na njemu je bilo novčića, končića, zalogajčića i drugih relikvijica koje imaju veze sa nekim prastarim verovanjima.
Razgledajući veličanstvenu dvoranu, nazvanu Arena, na drvenim stepenicama koje su vodile prema gornjoj prostoriji, zapazio sam desetak gljiva koje su rasle na kosoj osnovi stubišta. Pripadale su istom rodu kao i ona otkrivena u prvom pećinskom hodniku.
No, pored njih, na ivici stepenika, primetio sam svilenkastu miceliju u obliku lepeze, kao i nešto sasvim belo koje je visilo između dva stepenika. Izvadio sam fotoaparat i, ne znajući šta fotografišem, odnosno naslućujući da slikam miceliju, napravio sam 2-3 snimka.
  Vrativši se sa izleta, po običaju, fotografije urađene tog dana s digitalnog aparata preneo sam na kompjuter. Zavirujući u belu miceliju koja se nalazila između dva stepenika, zastao sam zapanjen. Kroz pamučasti omot uočio sam konturu nekakvog stvora. Istog trena bilo mi je jasno da je reč o slepom mišu. Video sam mu mršave nožice i mišiće na butinama, primetio sam i natečeno oko i karakterističnu podvijenu na gore njuškicu.
 Nazvao sam prijatelja prof. mikrobiologije Nikšića, s kojim sam bio na izletu, i uzbuđeno mu saopštio svoj nalaz. Ni on nije ostao ravnodušan pa mi je potražio gljivu-eksikat koju sam bio poneo iz pećine, da pokušaju u laboratoriji da iz nje dobiju novo plodno telo. No, paralelno uz istraživanje na Poljoprivrednom fakultetu, nastavio sam potragu za čudnim bićem na Internetu. I nemalo sam se iznenadio i zabrinuo kada sam saznao da je 2009. godine u SAD-u registrovana i u Mykotaxonu (internacionalnom časopisu za taksonomiju i nomenklaturu), objavljen podatak o novootkrivenoj vrsti pod imenom Geomyces destructans , čiji su autori Blehert & Gargas. Gljiva pripada podrazdelu Ascomycotina , optimalni uslovi za njen razvoj su onakvi kakvi vladaju u pećinama sa konstantnom temperaturom od 4 do 15° C. Gljiva je izazvala pomor stotine hiljada slepih miševa koji žive u pećinama Severne Amerike, naročito u državi Njujork. No, ona je otkrivena i u Evropi. Zabeležena je u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj, ali bez slučajeva napada na slepe miševe.
Posle ovog dramatičnog saznanja izvestio sam o mom nalazu kustose u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu, mikologa i chiropterologa.
  Sa Interneta sam saznao da gljiva napada određenu vrstu pećinskih slepih miševa još dok su u stanju hibernacije. No, postavlja se pitanje: da li je ova vrsta gljive, koja je postojala i pre njenog otkrića, bila opasna po stanovnike pećina, ili se nešto dogodilo sa slepim miševima pri čemu su izgubili imunitet pa su postali njen lak plen. Slepi miševi se, izgleda, iritirani ovom gljivom koja se prvo javlja na njihovom nosu (pa je zbog toga bolest i nazvana Sindrom belog nosa WNS), bude iz sna i izleću iz pećina kada je spoljnja temperatura oko nule, ili još ispod nule, i usled nedostatka hrane i potrošenih poslednjih rezervi masnoće u telu zbog leta, jednostavno umiru od iscrpljenosti i gladi.
Na osnovu fotografije iz Ceremošnje nemoguće je utvrditi da li se radi o sindromu WNS, ili je to nova “igra” u kojoj učestvuje neka druga vrsta pokazujući svoju razornu moć, recimo ona iz roda Coprinus koja je rasla u blizini spavajućeg slepog miša. U protivnom, ako je reč o vrsti Geomyces destructans , koja je napala slepog miša, to bi bio prvi zabeležen slučaj na Balkanu i Evropi. To saznanje trebalo bi dići do alarma jer bi ova opasna gljiva mogla naneti nenadoknadivu štetu populaciji ovih zanimljivih, za čoveka izuzetno korisnih stvorenja koja u priličnom broju žive na našim terenima.
Tekst i fotografije I. Hadžić
|
