ISHRANA
Pripremio: Filip Franeta
Insektivorne biljke
Nesvakidašnji proždrljivci
U životinjskom svetu dobro su poznati najstrašniji grabljivci: velike mačke - kraljevi savana i tropskih šuma, misteriozne i neprimetne ajkule, nečujni sokolovi i orlovi, hladnokrvne zmije, pritajeni pauci i škorpije. Izgleda da svaka grupa životinja ima svog kanditata za mesto najsavršenijeg grabljivca. Međutim, malo je poznato da se i među biljkama kriju besprekorni lovci
Usled života na mestima s malom količinom hranljivih materija, neke biljke su bile prinuđene da pronađu rešenje kako da u takvim uslovima prežive. Svaka na svoj način, uspele su da se prilagode zemljištu bez dovoljne količine nutrijenata pomoću neverovatnih adaptacija koje ih danas čine nekima od najspecifičnijih bića na planeti.
 |
Dionaea muscipula - foto wikipedia |
Insektivorne biljke ili biljke mesožderke, kako se još nazivaju, čine jednu netaksonomsku grupu sastavljenu od više familija i skoro šesto vrsta koje svoj opstanak zasnivaju na predatorstvu. Njihovi listovi su tokom evolucije doživeli velike promene i pretvorili su se u prave klopke pomoću kojih ove biljke hvataju i vare svoj plen. U stanju su da uhvate sve što može da stane u njihove klopke, uključujući sitne kičmenjake.
Plen su im najčešće insekti i drugi beskičmenjaci. Iz tog razloga je naziv “insektivorne” ili “one koje jedu insekte” svakako prikladniji od “biljke mesožderke”. Rasprostranjene su u gotovo svim krajevima sveta, osim na polovima i u pustinjama, a najčešća staništa su im bare i tresave, mesta na kojima je količina hranljivih materija niska ili barem teško dostupna.
Za razliku od životinja, insektivorne biljke ne koriste plen za dobijanje energije, već iz njega samo izvlače hranljive materije koje ne mogu dobiti iz supstrata, a to su najčešće nitrati. Listovi i dalje obavljaju fotosintezu i time snabdevaju biljku potrebnom energijom za obavljanje svih životnih funkcija i za rast - samo su dobili dodatnu ulogu.
Uz pomoć pokreta plena
Postoji više tipova insektivornih biljaka, a najčešće podele se zasnivaju na načinu na koji hvataju plen. Na primer, neke vrste poseduju prave klopke koje se aktivno zatvaraju, neke su od listova napravile udubljenja nalik na jame u koje upada plen, dok neke imaju male komore u koje usisavaju žrtvu. Naravno list/klopka privlači insekte i to obično svojim prijatnim mirisom ili upadljivom bojom, koja je za mnoge vrste jednostavno neodoljiva.
Jedna od možda najpoznatijih insektivornih biljaka je Dionaea muscipula, ili biljka muholovka , poreklom iz Severne Amerike. Krajevi listova ove biljke preklapaju su jedan preko drugog i tako plen ostaje zarobljen. Klopka deluje na naizgled jednostavan i nepogrešiv način; pokreti insekta stimulišu senzitivne dlačice koje se nalaze unutar klopke i, pri ponovljenim pokretima, one aktiviraju list biljke da se zatvori. Biljka je razvila i mehanizam kojim se onemogućava lažno stimulisanje lista na zatvaranje, što bi predstavljalo gubitak od neprocenjive energije. Naime, senzitivne dlačice reaguju samo pri ponovljenim pokretima koji se odigravaju u razmaku od nekoliko sekundi kako ne bi dolazilo do zatvaranja listova dok pada kiša ili kada vetar nanosi grančice na klopke. Čak i u slučaju da se list zatvori u prazno, biljka će ga u roku od nekoliko dana, koliko je potrebno da se list-klopka opet osposobi, ponovo otvoriti; a ako je lov bio uspešan, proći će i nekoliko nedelja dok se plen ne svari.
 |
Drosera rotundifolia sa plenom.
Autor fotografije Filip Franeta |
Druge vrste koriste svoje klopke na sličan način, poseduju na krajevima listova dlačice na kojima se nalaze slatkaste ali i lepljive kapljice. U dodiru s njima, insekt se zalepi i biva sve više okružen ostalim lepljivim kapljicama i pokretima samog lista biljke koji ga sve više zatvara a kasnije i vari. Ovoj grupi pripadaju vrste roda Drosera, od kojih se vrsta Drosera rotundifolia može naći i kod nas. U narodu je poznata i kao rosulja zbog karakterističnog izgleda listova koji uvek izgledaju kao posuti jutarnjom rosom. Radi se o tipičnom stanovniku tresava, sitnoj i neprimetnoj biljci koja se u Srbiji može videti samo na nekoliko planina, kao što su Stara planina i Vlasina.
Neke druge vrste su razvile ništa manje zanimljiv mehanizam hvatanja plena u kojem je čitav list pretvoren u klopku, i to lepljivu. Naime, list je presvučen lepljivom materijom i, kada insekti kao sto su sitne muve, komarci ili bube slete na njega, ostaju zalepljeni. A što se više odupiru, ostaju sve više zarobljeni. Ovom tipu insektivornih biljaka pripadaju vrste roda Pinguicula, a kod nas se mogu naći Pinguicula vulgaris i Pinguicula crystallina.
 |
| Pinguicula. Autor fotografije Miloš Popović |
Zanimljivo je da većina ovih biljaka ima cvet koji se ne koristi u cilju privlačenja insekta radi hrane već radi oprašivanja. Zato je cvet obično postavljen na dugačkim cvetnim drškama da bi bio što dalje od ubitačnih klopki i da oprašivači ne bi greškom nastradali.
Najbrže u biljnom svetu
Postoje i slatkovodne insektivorne biljke koje su takođe razvile složene modifikacije listova u cilju hvatanja plena. Tako, vrste roda Utricularia imaju meškolike strukture u kojima biljka stvara pozitivan pritisak ispumpavajući iz njega vodu i praveći klopku koja je, u vidu opruge, spremna da usisa plen pri prvom dodiru. U Srbiji živi nekoliko vrsta: Utricularia australis, Utricularia intermedia, Utricularia minor i Utricularia vulgaris.
Poslednja vrsta koja se može naći kod nas je takođe vodeni predator a zove se Aldrovanda vesiculosa . I ona lovi plen pomoću meškolikih struktura koje su znatno razrađenije nego kod prethodnih vrsta. Naime, meškovi sadrže okidač koji se aktivira u deliću sekunde i, preko senzitivnih dlačica koje deluju kao senzor, pokreću otvaranje klopke koja usisava plen. Ovaj proces se odvija u deliću sekunde i jedan je od najbržih pokreta u biljnom svetu. Ova retka vrsta koja je predstavljena jedinim živim predstavnikom roda, nekada bogatog vrstama, sada se u Srbiji može naći samo u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica.
Insektivorne biljke inspirisale su i brojne tvorce filmova čija je mašta sposobnost ovih neobičnih stvorenja uveličala do apsurda. Bile su podsticaj Čarlsu Darvinu da o njima napiše knjigu nazvanu “Insektivorne biljke”. Obilje vrsta, formi i najrazličitijih oblika kao i njihova neobična potreba za hranom privlače veliki broj ljubitelja i uzgajivača. Jednom rečju, one su u stvarnosti dovoljno posebne da mogu da iznenade svakoga ko ih vidi.
Filip Franeta
|
