TEMA BROJA
Z.Š.
Robotika / Spasavanje prirode i ljudi
Pravo u središte katastrofe
Iako se već nekoliko godina najviše govori o upotrebi dronova i robota u vojnim operacijama, ipak su ovi uređaji najveću slavu stekli učešćem u otklanjanju posledica dve najveće nuklearne katastrofe u istoriji čovečanstva, Černobilu i Fukušimi.
Kada su se sovjetski stručnjaci 1986. godine uhvatili ukoštac sa problemima nastalim topljenjem černobilskog reaktora, vrlo brzo su uvideli da, zbog previsokog zračenja od preko 10000 rentgena na sat, ljudski resursi ne mogu biti od pomoći, pa su se okrenuli upotrebi robota. Brzo su prerađeni lunarni roveri lunohod 1 i lunohod 2 i ubačeni u unutrašnjost elektrane. Smatrano je da će zbog daljinskog upravljanja biti sposobni da uklone ostatke visoko radioaktivnog grafita. Međutim, i pored toga što su dizajnirani da rade u neprijateljskom okruženju, lunarni roveri su izdržali svega par minuta jer su prvo otkazale kamere, a potom i daljinsko upravljanje, te je na kraju kompletna elektroinstalacija bila praktično spržena. Zato su taj zadatak morali da izvrše vojnici koji su bukvalno lopatama uklanjali grafit, što je samo povećalo broj žrtava.
Pošto su domaći uređaji pali na ispitu, sovjetska vlada se nerado odlučila da prihvati pomoć Zapadne Nemačke iz koje je stigao daljinski upravljani robot pod nazivom „džoker“. Sa pogonskim gusenicama i daljinskim upravljanjem radio-vezom, kamerama i mehaničkom rukom, činilo se da će uspeti ono što ruske mašine nisu, ali je prošao neslavno kao i njegovi prethodnici. Jednostavno, nijedan robot tog doba nije bio spreman za rad u ekstremnim uslovima Černobila.
Ruka duga 22 m
Prouzrokovan zemljotresom, cunami sa talasima visine 15 m udario je 11. marta 2011. godine u japansku nuklearnu elektranu Fukušima Daiči i svet se suočio sa još jednom katastrofom, jer su talasi potopili generatore i tako zaustavili dotok električne energije do pumpi za hlađenje reaktora vodom. Pregrevanjem goriva izazvano je topljenje jezgra i eksplozija vodonika, te oslobađanje radioaktivnih materija u more i atmosferu. Iako su se radnici zatečeni u elektrani junački poneli i, u saradnji sa spasilačkim ekipama, uspeli da privremeno uspore topljenje jezgra, bilo je očigledno da ljudski faktor neće moći mnogo da uradi u daljem širenju posledica i sanaciji katastrofe.
 Tada je na scenu stupio jedan od junaka Fukušime, ratni veteran iz Iraka i Avganistana robot pakbot, ponos američke kompanije „Irobot“. Ovaj robot guseničar , težine 18-27 kg u zavisnosti od verzije, upravljan je sa bezbedne udaljenosti i mogao je da razvije brzinu do 9 km/h. Dobro se kretao po ruševinama, u mraku, dimu i prašini i slao snimke spasilačkim ekipama, a robotskom rukom je donosio i prekopotrebne uzorke. Merio je nivoe radijacije i proveravao temperaturu i gasove, te je tako pomogao kriznom štabu da sagleda stanje reaktora i planira akcije. Ipak, najvažnija njegova uloga bila je u tome što je radio u preopasnim uslovima za ljude. Iako je svojim robusnim dizajnom i relativno malim gabaritima i modularnom konstrukcijom koja je dozvoljavala da se na njega instaliraju dodatni senzori i alati, pakbot odradio veliki posao u Fukušimi, često se dešavalo da ekstremna radijacija sprži elektroinstalacije i čipove, kao i da radio-signal bude prekinut i da se tako onemogući upravljanje.
Japanska robotika dala je veliki doprinos preko spasilačkog robota kvins, inače zajedničkog projekta više univerziteta i istraživačkih institucija. Odlikovala ga je znatno bolja pokretljivost od njegovog američkog kolege, kao i veći broj senzora od pakbota. Kvins je imao znatno bolju upravljačku i vizuelnu komunikaciju jer je korišćena i radio i kablovska veza, a u njega su ugrađeni i dodatni mehanizmi za penjanje i snalaženje u složenim uslovima. Za razliku od pakbota koji je imao više izviđačku ulogu, ovaj robot je mogao da izvrši i dubinsku analizu uslova koji ga okružuju. Timovi kvinsa su prolazili kroz tamne hodnike, oštećene cevi, vodu i krhotine i video snimcima, merenjima i uzorkovanjem znatno pomogli japanskim inženjerima i naučnicima u donošenju odluka. Jedan od njih je zauvek ostao u srcu Fukušime jer je došlo do kidanja upravljačkog kabla. Izgubljeno je i nekoliko dronova koji su umesto helikoptera nadletali reaktore i nadgledali situaciju iz vazduha.
 I pakbot i kvins su pokazali kolika je važnost robota i dronova u nuklearnim akcidentima i pored njihovih ograničenja i manjkavosti. Znajući da problemi u japanskoj elektrani još uvek nisu rešeni, vlada ove zemlje u saradnji sa univerzitetima, vojskom i spasilačkim jedinicama razvija čitav niz različitih mašina, širokog spektra namene. Uveliko se testira robot pod nazivom telesko koga odlikuje teleskopska hvataljka i koji se koristi za uzorkovanje rastopljenog goriva iz reaktora. Posebno je interesantan zmijoliki robot koji uspešno prolazi sve prepreke i uske prolaze i snima unutrašnjost reaktora i veoma je važan jer mnogi delovi elektrane nisu dostupni drugim uređajima. Tehnološki napredak je doveo i do proizvodnje mikro-dronova zaduženih za trodimenzionalno mapiranje unutrašnjosti zdanja u Fukušimi, a posle kojih na scenu stupa robot sa rukom dužine čitava 22 m koji hvata i uklanja radioaktivni materijal.
Jasno je da će proces sanacije katastrofe u Japanu trajati decenijama jer je oko 880 t goriva još uvek u reaktorima, a ogromne količine zemljišta i mora oko elektrane su teško kontaminirane, pa će dalji napredak tehnologija usloviti pojavu novih mašina i uređaja kojima će biti poveren zadatak spasavanja prirode i stanovništva. Ljudske greške su neminovne i u budućnosti, te su razvoj veštačke inteligencije i njena implementacija u robotiku nada da će posledice primera iz Ukrajine i Japana, biti lakše i brže sanirane i sa što manje žrtava.
Z.Š.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
