TEMA BROJA

Dubravka Marić

Robotika / Roboti u popularnoj kulturi

Više nego ljudski

Mehaničke i elektronske naprave, koje će kasnije Karel Čapek nazvati robotima, pojavile su se u popularnoj kulturi u 19. veku. Od tada, neprekidno odražavaju atmosferu u društvu, nivo postojećeg tehnološkog razvoja, društvena i kulturna pitanja svog vremena, ali i odnos prema univerzalnim moralnim vrednostima. Na početku „hladnog rata“, pedesetih godina 20. veka, roboti su, generalno, smatrani pretećim silama, da bi kasnije odražavali i sukob, i vezu između čoveka i mašine. Robotski likovi su često zamišljani kao prototipovi ljudi, načinjeni tako da imaju antropomorfne osobine i antropomorfnu, ali veštačku inteligenciju; ili su prikazivani tako da se izrazi strah da bi ljudi mogli biti zamenjeni ili potisnuti robotima koji oponašaju ljudske kvalitete.

Izraz robot smislio je češki dramski pisac Karel Čapek za potrebe svoje predstave „R.U.R.“  („Rosumovi univerzalni roboti“), koja je prvi put izvedena u Pragu, 1921. Izraz je nastao od češke reči „robota“ ili rad, kako bi se opisali humanoidni androidi, konstruisani za težak i ponavljajući rad. Ova poslušna mehanička bića sa ljudskim osobinama, proizvodila su se u Rosumovoj fabrici, sve dok im jedan naučnik nije dao emocije i time ih pretvorio u ubilačke mašine koje su preuzele svet.
Izrazi robot ili robotski, često se koriste pežorativno jer se odnose na svaki programirani uređaj ili mašinu koji rade mehanički ili automatski, bez svesti o tome. Smatra se da robotovo ponašanje zavisi od programiranih pravila, funkcija i komandi. Veštački inteligentni superkompjuter se takođe može smatrati „robotskim“, iako nema pokretno mašinsko telo. Da bi se opisao robot, početkom 20. veka, uglavnom je korišćen termin automat, označavajući mehanički objekat ljudskog izgleda koji funkcioniše kao sat ili muzička kutija.
Termin android (droid ili humanoid) odnosi se na automat ili veštačkog čoveka sa ljudskim osobinama, i liči na njega. Upravo je izraz android, tokom vremena, počeo da se koristi kao opšti nadimak za robota. Termin kiborg, koji opisuje bioničkog muškarca ili ženu, odnosi se na čoveka, čije telo i fiziološke procese pomažu ili kontrolišu - u potpunosti ili delimično - elektronski ili mehanički uređaji integrisani u prvobitno organsko telo. Zato se, u većini slučajeva, kiborg ne smatra pravim robotom.

Počelo je u književnosti

Roboti su sastavni deo naučne fantastike. Opisivani su u knjigama i pojavljivali se u filmovima mnogo pre nego što su napravljeni funkcionalni roboti. Sve je počelo u književnosti. „Čovek Na Paru sa prerija“, Edvarda Elisa, objavljen 1868. u 45. broju Irvinovih „Američkih romana“, prvi je naučno-fantastični roman u kome je opisan neki robot (pod uslovom da se lik iz naslova ovog dela može nazvati robotom). Mehaničkog gvozdenog čoveka u obliku parnog kotla za kretanje i vuču kočija, visokog oko tri metra, konstruisao je tinejdžer-pronalazač Džoni Brejnerd, još jedan lik u ovom romanu.
  Francuski romanopisac Ogist de Vilije objavio je knjigu „Buduća Eva“ („Eva budućnosti“), u kojoj je popularizovan termin android. Prvo je napisao priču, navodno inspirisan prikazom Edisonovih izuma na Međunarodnoj izložbi elektrotehnike u Parizu, održanoj 1881. Tri godine kasnije su objavljivani nastavci, a onda su se 1886. godine sve priče našle u zbirci.
Glavni lik je genijalni britanski alhemičar-ženomrzac koji je za svog prijatelja, lorda Evalda, želeo da napravi mehaničku verziju njegove voljene verenice, pevačice Alisije Klari. Bila bi to savršena i prirodna - električna i mehanička varijanta Alisije, koja bi Evaldu pružila istinsku sreću, pošto bi bila bez ženskih mana i drugih fizičkih ljudskih nesavršenosti, zbog kojih je lord pomišljao na samoubistvo.
Android (andreide) Hadali bio je Alisijina verna kopija, opremljena fonografskim aparatom koji je realistično reprodukovao njen glas. U androidu je obitavao i duh Edisonovog mističnog asistenta, Sovane. „Robot“ ili tvorevina nije bila prava žena „već anđeo, ne švalerka nego ljubavnica, više od stvarnosti - jedan ideal.“

Robot je čovekova slika u ogledalu

U trećoj knjizi Frenka Bauma iz serijala o „Ozu“, pod naslovom „Ozma iz Oza“, koja je objavljena 1907. godine, pojavljuje se okrugli Tik-Tok. On je bio načinjen od poliranog bakra, imao je ruke i noge sa zglobovima čije su unutrašnje opruge morale da se navijaju. Pozadi se nalazila pločica sa napisom: „Mehanički čovek: patent dvostruke akcije Smita i Tinkera, izuzetno reaktivan, sposoban da razmišlja, savršeno komunikativan. Opremljen našim posebnim dodatkom za satni mehanizam. Misli, govori, deluje i radi sve, osim što nije živ. Proizvodi se samo u našim fabrikama u Evni, Zemlji Eva. Sva kršenja prava odmah će biti procesuirana u skladu sa zakonom.“
Prema jednoj od njegovih knjiga o „Zemlji Oz“ je 1939. snimljen je i čuveni film „Čarobnjak iz Oza.“ U njemu se pojavljuje Limeni Čovek (poznat i kao Limeni Drvoseča), robot srebrnog lica sa kapom u obliku levka, koji je pronađen zarđao i nepokretan od vlage. On se pridružio Doroti koja ide u Oz, kako bi od čarobnjaka iz Smaragdnog grada zatražila srce koje bi ispunilo njegove šuplje grudi. „Limar je zaboravio da mi da srce“ i „Kad bih samo imao srce“, govori Limeni Čovek u filmu.
Međutim, u romanu je Limeni Drvoseča rođen kao čovek, Nik Čoper, koji je zbog brojnih nezgoda na poslu, morao da sve delove svog tela i svoje udove zameni limenim i da tako postane kiborg!
Malo je poznato da je prvi film iz serijala „Zvezdani ratovi“ (1977), u stvari proistekao iz knjige, objavljene šest meseci pre pojave filma. Iako je na koricama utisnuto ime Džordža Lukasa, pravi autor je Alan Foster. U ovom i u sledeća dva filmska nastavka, pojavljivala su se dva robota.

Si-Tripio (C-3PO) je bio pozlaćeni, oklopljeni humanoidni droid sa šavovima, koga je od delova sa otpada napravio mladi Anakin Skajvoker. Bio je brbljiv, društven, nervozan i zabrinut, baš kao čovek, ali je ipak održavao veselo raspoloženje. Tečno je govorio šest miliona binarnih jezika potrebnih za dešifrovanje. Imao je mnoga ljudska čula i antenu za prijem poruka od drugih droida.
Niski zdepasti plavi droid Artu-Ditu (R2-D2), na tri noge i sa motorizovanim točkovima za kretanje po svim terenima, oglašavao se cijukom, cvrkutom i sličnim zvucima - ali je razumeo ljudski govor! Za razliku od svog visokog sadruga, bio je uvek smiren. Imao je veliko fotoreceptorsko oko i skriveni holografski projektor, skener za detekciju opasnosti i skriveno oružje. Služio je kao instrument za računarski interfejs, kao haker, kurir i izuzetan mehaničar.
Artur Klark, koji je, uz Isaka Asimova, svakako najpoznatiji pisac naučne fantastike, napisao je 1948. kratku priču „Stražar“ za jedan konkurs. BBC je odbio priču, ali je ona dvadeset godina kasnije, u saradnji sa rediteljem Stenlijem Kjubrikom, postala osnov za knjigu i film „2001: Odiseja u svemiru“, koji su se pojavili istovremeno. Šesti član posade „Diskaverija jedan“, kosmičkog broda sa ljudskom posadom na devetomesečnoj misiji ka Jupiteru, bio je HAL-9000 - superračunar koji je održavao elektronske sisteme letelice.
Imao je blistavo, budno crveno oko kojim se povezivao sa svetom, bogat i prijatan glas televizijskog voditelja, svest i emocije. Prepoznavao je govor (čitanjem sa usana), bio je nadaren za sofisticirano tumačenje jezika, igrao je šah. Njegovi postupci su ga učinili toliko sličnim ljudskoj posadi, da se njegova hladna i proračunata strana ličnosti, čini još užasnijom. Ipak, kada se pažljivo čita ili prati film, jasno je da HAL nije želeo da izda posadu ili da ikog povredi. Kvar se dogodio zato što je dobijao suprotstavljena naređenja, a onda se plašio za svoj život.

Knjiga ili film, odlučite sami

HAL  je očigledno prekršio tri zakona robotike koje je formulisao Isak Asimov, jedan od „očeva robotike“, poznat i zbog svojih uticajnih dela koja su uvela ključne koncepte u ovoj oblasti. U stvari, može se reći da su Asimovljeva dela značajno oblikovala ljudsko razmišljanje o interakciji između ljudi i robota. Njegovo čuveno delo „Ja, robot“ -  zbirka priča koje je prvobitno objavio u dva naučno-fantastična časopisa između 1940. i 1950. godine - ekranizovano je 2004.
Iz ugla najšire publike, svakako je interesentniji film „Dvestogodišnjak“ iz 1999. Snimljen je prema knjizi „Pozitronski čovek“, koju je Asimov napisao sa Robertom Silverbergom, takođe poznatim piscem naučne fantastike. Ova knjiga je objavljena 1992. kada je Asimov preminuo. Ali, ova knjiga je, stvari, predstavljala razradu prirpovetke „Dvestogodišnjak“, koju je Isak Asimov objavio 1976.
Glavni junak je Endrju Martin, robo-sluga („Model#NDR-114“) u porodičnom domaćinstvu Martinovih, sa dve devojčice, u vreme kada su porodični roboti bili retkost. Vrlo brzo se pokazalo da je Endrju veoma vešt u radu sa drvetom. Spretno je rezbario nakit, ali i nameštaj, sa umešnošću i originalnošću zbog koje su ovi predmeti bili mala remek-dela i izazivali divljenje. Iako je proizvođač ovo video kao anomaliju, porodica Martin je nastavila da podržava Endrjua.
Generacije porodice Martin su se smenjivale, a Endrju je postajao sve sposobniji za različite poslove. Izumeo je veštačke organe, koji su zamenjivali bolesne organe kod ljudi. Postao je veoma cenjen među ljudima i robotima. Tokom vremena je izvršio različite promene u svom telu, ali nije dirao svoj pozitronski mozak. Endrjuov san je bio da službeno bude priznat kao ljudsko biće, i on ga je ostvario. Ali, želeo je da postigne još nešto kako bi zaista postao čovek!
  Pred svoj dvestoti rođendan, imao je moždane vodove koji su mogli da nastave sa radom vekovima. Ipak, tada je otkrio da mu je ostala još, možda, jedna godina života: „Rešio sam problem. Pre više decenija, moj pozitronski mozak je povezan sa organskim nervima. Sada je, poslednjom operacijom, uređeno tako da preko tih veza lagano, sasvim lagano, slabi potencijal mojih vodova.“ Endrju Martin se opredelio za smrtnost.
Sam film se razlikuje u odnosu na orginalnu priču. Između ostalog, ima i sentimentalni momenat, kada mu je tokom njegovih poslednjih trenutaka dozvoljeno da se oženi ljubavlju svog života, Poršom Čarni.
Još jedan film, koji je snimljen prema knjizi, jeste „Istrebljivač“ iz 1982. Međutim, on se bitno razlikuje od dela koje je 1968. objavio Filip. K. Dik, pod naslovom „Sanjaju li androidi električne ovce“. Knjiga govori o androidima koji beže iz ropstva. Glavni motiv Dikove knjige je empatija koja se meri testom „Fojt-Kampf“, čime se utvrđuje razlika između ljudi i mašina. Važna tema u knjizi je i „merserizam“ - sveprisutna, zajednička religija virtuelne stvarnosti (koja se ne pominje u filmu).
Zaplet u knjizi je usredsređen na gubitak prirode nakon fatalnog svetskog rata. Rik Dekard, „lovac na glave“ policije San Franciska, želi da ubije šestoro prkosnih i nasilnih androida koji su doputovali na Zemlju sa Marsa. Tako će zaraditi dovoljno da kupi pravu ovcu, koju žele i on i njegova depresivna supruga (umesto električne, koju već imaju).

Film govori o replikantima, umesto o androidima, i više se fokusira na sećanja i želju replikanata da žive, pretvarajući ih u tragične likove, koji bude saosećanje. Replikanti su nastali bioinženjerstvom i traže svog tvorca, dr Eldona Tirela, kako bi im produžio životni vek od četiri godine. Rik Dekard je ovde neženja, a radnja se odvija u prenaseljenom Los Anđelesu, kojim dominiraju korporacije.
Osamdesete i devedesete godine prošlog veka, ipak su poznatije po filmovima koji nisu nastali na osnovu knjiga, a uglavnom su imali više nastavaka, kao što su „Osmi putnik“ (prvi je iz 1979), „Terminator“, „Kiborg“, „Transformersi“, „Univerzalni vojnik“, „Robokap“ i „Matriks“, gde su se pojavljivali roboti, androidi i kiborzi.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"