TEMA BROJA
Branka Jakšić
Robotika / Šta kada mašina odluči umesto čoveka?
“Odgovornosti” robota
U trenutku kada roboti više ne izvršavaju samo unapred zadate komande već uče, prilagođavaju se i donose odluke na osnovu ogromne količine podataka, čovečanstvo se suočava sa izazovom bez presedana: kako definisati odgovornost u svetu u kojem odluku više ne donosi isključivo čovek.
Dr Miloš Agatonović |
Razvoj veštačke inteligencije i robotike otvorio je prostor za novu oblast istraživanja - robotičku etiku, disciplinu koja pokušava da odgovori na dileme o autonomiji mašina, moralnom odlučivanju i granicama tehnološke samostalnosti. Autonomni automobili već odlučuju kako će reagovati u deliću sekunde pred mogućom nesrećom. Hirurški roboti učestvuju u operacijama, algoritmi procenjuju ljudsko ponašanje, dok humanoidne mašine ulaze u škole, bolnice i domove. Granice između soficistiranih robota današnjice i čoveka sve je tanja i u prvi plan stiže jedno od najvažnijih pitanja savremene civilizacije: može li robot biti odgovoran za svoje postupke ili odgovornost zauvek ostaje ljudska?
Pitanje ili odgovor postaju još složeniji zbog činjenice da su savremeni sistemi veštačke inteligencije često „crne kutije“ - čak ni njihovi kreatori ne mogu uvek precizno da objasne način na koji algoritam dolazi do određenog zaključka. Baš zato robotička etika danas nije samo filozofsko pitanje budućnosti, već pravni, društveni i civilizacijski problem sadašnjosti. To je ključno pitanje koje više nije deo načne fantastike, nego svakodnevice, ističe prof. dr Miloš Agatonović iz kruševačke Akademije vaspitačko-medicinskih strukovnih studija.
Ideja humanoidnih robota razmatrana još od antičke ere
Srbija čini krupne korake u razvoju robotike, ističu eksperti koji ukazuju na dobre strane i korist koju donose roboti u svakodnevnom životu. Ali, valja odgovoriti i na pitanje: u kojoj meri su čovekoliki roboti “odgovorni” za svoj rad i postupke?
- Savremeni roboti, koji koriste sisteme veštačke inteligencije, neuporedivo su sofisticiraniji od robota konsturisanih kroz istoriju jer je poznato da su ideju autonomnih robota, koja danas fascinira svakog čoveka, razmatrali mislioci još od antičkog doba - ističe dr Agatonović I dodaje da roboti nemaju jasno uspostavljen praktični ili moralni identitet iako su sve prisutniji u našem okruženju i sve više učestvuju u društvenom životu.
- Iako je ideja autonomnih robotičkih mašina potekla iz mitova i religije, Heron iz Aleksandrije, starogrčki matematičar i izumitelj iz 1. veka nove ere, prvi je osmislio i konstruisao praktične mehaničke automate. Poznati su Heronovi izumi automata koji su se koristili u pozorištu i muzici.
Agatonović naglašava da su, od početka modernog doba, mislioci poput Leonarda da Vinčija, Renea Dekarta i Nikole Tesle bili opčinjeni idejom čovekolikih robota. Danas mnoge kompanije u svetu konstruišu robote koji su, pored svog oblika, takođe autonomni u postupanju nalik čoveku. Već samom pojavom autonomnih čovekolikih robota postavlja se pitanje odgovornosti za njihovo postupanje.
O pitanju slobode automata svoje ere
|
Sagovornik navodi da je još Imanuel Kant (1724-1804) razmatrao pitanje slobode i postupanju automata, s namerom da pokaže da takva “bića” ne mogu posedovati slobodu. Međutim, Kant je znao samo za mehaničke uređaje poput Vokansonovog „svirača flaute”, čuvenog automata koji je konstruisao Žak de Vokanson (Jacques de Vaucanson). A savremeni roboti, koji koriste sisteme veštačke inteligencije, neuporedivo su sofisticiraniji. Prema Kantovom stanovištu, moralni delatnici se suštinski razlikuju od bilo kakvih automatskih mašina, tako da se moralna odgovornost ne može pripisati mašinama. Kant je tvrdio da je transcendentalna sloboda nužan uslov moralnog zakona. Da bi neko bio moralno odgovoran, on mora posedovati slobodu da sam započne uzročni niz događaja. A potom i da se nužnost događaja u vremenu, kojom upravlja prirodni zakon kauzaliteta, može nazvati „mehanizmom prirode”. Pa, bilo da je delatnik „automaton materiale” (mašina koju pokreće materija) ili „automaton spirituale” (mašina koju pokreću predstave), postupanje automata je upravljano mehaničkim zakonom prirode a ne transcedentalnom slobodom i svešću o moralnom zakonu. Stoga se moralna ogovornost ne može pripisati nijednoj vrsti automata.
U novijem razmatranju problema odgovornosti robota, Sven Niholm polazi od shvatanja odgovornosti Žan-Pol Sartra kako bi odgovorio na „egzistencijalni problem” u našem odnosu prema robotima. U središtu Sartrove filozofije je ideja da je čovek u apsolutnom smislu slobodan. Čovek se ne rađa sa unapred određenom suštinom koja određuje ko je on ili kako treba da živi. On postaje ono što jeste kroz izbore koje donosi i tako preuzima odgovornost za svoj život oblikujući sopstveni identitet. Kada pojedinci veruju da moraju da postupaju na određeni način samo zato što to nalažu društvene norme, oni se nalaze u stanju koje je Sartr nazvao „lošom verom”. Nasuprot tome, autentična odgovornost nastaje onda kada delatnici znaju da su oni sami autori svojih postupaka i identiteta. Niholm smatra da uvođenje robota u društveni život suočava ljude sa sličnim egzistencijalnim izazovom.
Ko bi trebalo da bude odgovoran
Roboti su sve prisutniji u čovekovom okruženju i sve više učestvuju u društvenoj praksi, pri čemu nemaju jasno uspostavljen praktični ili moralni identitet. Prema Niholmu, odgovornost u našem zajedničkom životu sa robotima zavisi od identiteta koji se oblikuju kroz stalne interakcije i postupanja. U tom smislu, ljudska i robotska „egzistencija”, odnosno njihovo ponašanje i postupanje, prethode njihovoj „suštini”, shvaćenoj kao skup normi, uloga i odgovornosti koje im se naknadno pripisuju. Prema tome, u skladu sa egzistencijalističkim geslom da egzistencija prethodi suštini, društvene norme nisu unapred date već se konstituišu kroz život i praksu.
Sveobuhvatna primena robota u živote ljudi dovodi do problema „jaza u odgovornosti” (responsibility gap), situacije u kojoj je nejasno ko bi trebalo da se smatra odgovornim. Ili: u kojoj se nijedan delatnik ne može opravdano smatrati odgovornim. U tradicionalnom smislu, konstruktor, operater ili korisnik mašine snosi moralnu i pravnu odgovornost za posledice njenog rada, budući da mašina ne može biti odgovorna jer je upravljana mehaničkim zakonima. Međutim, autonomni roboti, kao i autonomne mašine uopšte dovode do situacije u kojoj konstruktori, operateri i korisnici, načelno, više nisu u mogućnosti da predvide buduće ponašanje mašine pa se zbog toga ne mogu jednostavno smatrati moralno ili pravno odgovornim za njene postupke.
|
Robot je rezultat čovekovih odluka
Uprkos zabrinutosti u vezi sa mogućim jazom u odgovornosti koji stvaraju autonomni robotički sistemi, može se tvrditi da odgovornost za postupke autonomnog robota u principu počiva u njegovoj „egzistenciji”, odnosno u njegovoj sposobnosti da postupa - ako se roboti smatraju istinski autonomnim delatnicima. Svako stanovište koje robotu pripisuje odgovornost mora istovremeno priznati da ono što robot jeste u krajnjoj liniji predstavlja rezultat ljudskih odluka. To su odluke ne samo onih koji konstruišu fizičku strukturu robota već i onih koji razvijaju njegov softver, određuju njegove ciljeve i oblikuju njegovu arhitekturu učenja. U tom slučaju, korisnici i operateri imaju aktivnu ulogu u oblikovanju obrazaca postupanja robota. Odgovornost se, stoga, ne ograničava samo na inženjere i programere, već obuhvata i one koji robote obučavaju, primenjuju i kontinuirano utiču na njihove algoritme i praktični identitet.
Branka Jakšić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
