DREVNI NARODI
D. Marić
Inke, nigde bez pismenosti
Kipu je više od mnemotehnike
Do prošle godine se smatralo da je kod Inka „pismenost“ bila rezervisana samo za muškarce na visokim položajima. Sada se zna da su i obični ljudi koristili tajanstveno i atipično pismo, poznato kao kipu, a dokaz za ovu tvrdnju je neobičan.
Inke su zahvaljujući kipu mogle da čuvaju i obrađuju mnoštvo informacija bez kojih ne bi mogli da održavaju složenu administraciju potrebnu njihovom ogromnom i razuđenom carstvu. Kipui uglavnom nisu odgonetnuti, delimično i zato što se većina nalazi u muzejskim zbirkama, a kontekst u kom su nađeni i upotrebljavani nije poznat. Osim toga, naučnici su do sada malo znali o ljudima koji su ih napravili. Srećom da im je bilo poznato čime su se hranile različite društvene grupe među Inkama. I dok su pripadnici viših staleža redovno jeli meso i pili mnogo kukuruznog piva, običan svet se uglavnom hranio krompirom, mahunarkama, kvinojom i zelenišom. Ova informacija bila je presudna za novo otkriće i promenu važećih saznanja.
Izotopskom analizom kose koja je upletena u jedan kipu sa juga Perua utvrđeno je da se osoba kojoj je pripadala hranila kao obični ljudi. Ovo potvrđuje da je pisac hronika starosedelačkog porekla, Guaman Pona de Ajala bio u pravu kada je napisao da su žene starije od pedeset godina „na svom kipu vodile evidenciju o svemu“. Naučnici veruju da ovi dokazi podržavaju hipotezu da je „pismenost“ među Inkama bila rasprostranjenija nego što se prethodno mislilo, i da se ona verovatno odnosila i na žene, koje su kod Inka pravile većinu tekstila.
Do sada je otkriveno oko hiljadu šest stotina kipua, koji su veoma različiti i složeni, a većina je iz doba Inka. Kipu je bio metod koji su Inke i druge drevne kulture sa Anda koristile za beleženje i prenos informacija pomoću sistema u vidu kanapa i čvorova, kao svojevrsnu tehniku koja olakšava pamćenje činjenica. U nedostatku alfabeta kao sistema za pisanje, ovaj jednostavan i lako prenosiv metod, bio je iznenađujuće precizan i fleksibilan, pa se i danas koristi širom Južne Amerike. Kipu je mogao da beleži datume, statistiku, račune, pa čak i apstraktne ideje.
ŠTAFETNA POŠTA |
Okosnicu komunikacionog sistema Inka činili su brzi trkači-glasnici, poznati kao „časki“ (na kečua jeziku to znači „prijem“ ili „onaj koji razmenjuje“). Brzina i efikasnost ove dvadesetčetvoročasovne službe omogućavala je vladarima Inka da budu dobro informisani o dešavanjima u svom ogromnom carstvu i da brzo odlučuju.
Španski pisci hronika su ostavili živopisan opis ovih glasnika. Odabirani su u detinjstvu, prolazili su rigoroznu obuku, koja je podrazumevala trening na velikim nadmorskim visinama, savladavanje veštine pamćenja i prenošenja poruka. Naravno, morali su da budu i diskretni.
Glasnici su trčali oko 2,5 km do sledeće relejne stanice (časkivasi). Poruke su dostavljali usmeno ili u obliku kipua, ili u oba oblika. Časki nisu prenosili samo informacije nego i lakše predmete, i to u laganoj kutiji koja se nazivala ćipi. Takođe su nosili trubu od školjke (pututa), kako bi sledećeg trkača upozorili da dolaze, a navodno su zato na glavi nosili i belo perje.
Zahvaljuući koordinisanim naporima, časki su prelazili zapanjujuće udaljenosti. Veruje se da je 25 trkača u jednom danu moglo da pređe dvestačetrdeset kilometara (inače, Rimljani su smatrali da je stotinu kilometara sasvim dovoljno). To znači da su udaljenost između Kita i Kuska časki pretrčavali za oko nedelju dana. |
Tipičan kipu (što znači „čvor“ na kečua jeziku) se sastoji od horizontalnog kanapa ili čak drvene šipke sa kojih visi bilo koji broj obojenih pamučnih ili vunenih kanapa sa čvorovima. Neki od većih kipua imaju više od hiljadu i po kanapa, a ispleteni su na različite načine, tako da je i to nosilo sa sobom neko značenje. Različite nijanse boja takođe imaju konkretno značenje. Vrsta čvora, njegov položaj na kanapu, ukupan broj čvorova i redosled čvorova... mogli su se kombinovati da bi se stvorio ogroman broj značenja.
Tip čvora i njegov položaj na privesku u odnosu na gornji konopac obično beleži numeričku vrednost. Identifikovane su tri osnovne vrste čvorova, svaka sa dve moguće orijentacije (nazvane „S“ i „Z“). Prvi tip čvora, „E-čvor“ ili čvor u obliku osmice, predstavlja broj jedan. Druga vrsta je „dugačak čvor“, gde konopac može biti namotan oko sebe između dva i devet puta, pa se odnosi baš na ove brojeve. Poslednji tip čvora je jedan čvor (jednostavan standardni čvor), koji predstavlja broj deset, ili koliko je puta on pomnožen sa samim sobom - što se zaključuje na osnovu njegovog relativnog položaja u odnosu na gornji konopac. Tačka bez čvora je nula. Brojevi se čitaju ka spolja, tako da su najveće vrednosti blizu gornjeg dela, a jedinice na kraju priveska. Veruje se da postoje i „narativni kipui“ sa kodiranim fonetskim informacijama koje još nisu dešifrovane.
Profesionalni čuvari evidencije nazivali su se kipukamajoki. Ovi niži državni službenici, koji su razumeli „jezik čvorova“, bili su nadležni za inventare, poreske i radne evidencije i popise stanovništva. Kraljevi Inka i plemići su obučavani da koriste kipu, ambiciozni obični ljudi su takođe mogli da ga nauče i postanu kipukamajoki. Kipui su korišćeni za beleženje carskih osvajanja i kraljevskih krvnih linija. Bili su idealni za beleženje raznih drugih podataka, kao što su rezultati merenja zemljišta i astronomskih posmatranja, ili za zapisivanje kalendara. Kipue su, zajedno sa kratkim usmenim opisom, koristili i poštanski glasnici Inka (časki).
Mnogi drevni kipui Inka su namerno uništeni kada je Atahualpa, trinaesti i poslednji pravi vladar Inka, preuzeo vlast i pokušao da očisti istoriju Inka, a posebno da uništi istorijske zapise o vladavini svog rivala i polubrata Vaskara. Nakon njegove smrti, Španci su postavljali nove vladare Inka, ali su oni bili sumnjičavi prema informacijama koje su kipui čuvali, pa su ih i sami uništavali.
D. Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
