CIVILIZACIJA

Dr Ana Paunović

Od mita ka znanju

Biologija u shvatanjima nestalog sveta

U savremenom razumevanju nauke često se pravi oštra linija između mita i racionalnog objašnjenja sveta; ipak, istorija nauke pokazuje da ta linija nikada nije bila sasvim jasna. Drevne civilizacije posmatrale su prirodu sa dubokim poštovanjem, ali i sa težnjom da je razumeju, klasifikuju i uključe u šire kosmološke i etičke sisteme. Životinje su u tom procesu imale centralno mesto, bile su izvor hrane, simboli moći, posrednici između sveta ljudi i bogova, ali i objekti ranih bioloških opažanja. Biljkama se takođe pridavalo posebno značenje, bile su lek, hrana, sredstvo u magijskim i religijskim obredima; istovremeno su bile predmet sistematskog posmatranja i pokušaja klasifikacije. Mikroorganizmi, gljive i drugi manje vidljivi organizmi, iako retko u prvom planu, često su primećivani kroz njihove efekte na hranu, zdravlje i životnu sredinu, što pokazuje koliko su različiti nivoi života privlačili pažnju i oblikovali ranu biološku misao.

Kamen može da traje vekovima naoko nepromenjen, ali biljka koja ne raste ili životinja koja se ne menja smatrana je znakom da je život u njoj već počeo da se gasi. Temelji naučnog pogleda na svet, posebno u oblasti biologije, znatno su stariji i sežu do prvih velikih civilizacija. Drevni ljudi su, pre nego što su razvili teorije, morali da razumeju živi svet kako bi preživeli. Morali su da razlikuju jestivo od otrovnog, zdravo od bolesnog, plodno od jalovog. Zdrava životinja bila je snažna, pokretna i ponašala se uobičajeno za svoju vrstu, dok su bolesne jedinke pokazivale promene u kretanju, izgledu ili ponašanju i često su predstavljale rizik za ishranu.

Kombinacija praktičnog iskustva, straha i simbolike može se uočiti i u odnosu drevnih kultura prema biljkama. Biljke su pre svega procenjivane prema efektima koje su imale na organizam: neke su obezbeđivale hranu, druge su izazivale tegobe ili trovanje, a pojedine su imale lekovito dejstvo. Biljke koje su izazivale povraćanje, halucinacije ili smrt pažljivo su pamćene i obeležavane mitovima i tabuima. Otrovi su dobijali imena povezana sa demonima, duhovima ili božanskim kaznama, a biljke koje izazivaju halucinacije vezivane su za svet snova, mrtvih ili bogova. Na taj način se stvarala emocionalna barijera koja je bila efikasnija od pukog upozorenja. Tabui su često jasno razdvajali biljke koje „nisu za obične ljude“. Mandragora, bunika i tatula u mediteranskom svetu bile su obavijene pričama o ludilu i smrti, ne samo zbog realne toksičnosti već i zato što su njihove psihoaktivne osobine mogle da ugroze društveni poredak. Njihova upotreba bila je dozvoljena samo isceliteljima, vračevima ili sveštenicima, čime je znanje kontrolisalo i smanjivao rizik od zloupotrebe. U mnogim kulturama postojala su pravila o tome ko sme da bere biljku, u koje doba dana i uz koje rituale jer je pogrešna upotreba mogla imati fatalne posledice.

Otrov kukute i pravda bogova

U Mesopotamiji i Indiji primećeno je da neke biljke „znaju“ kada treba da deluju. Određeni biljni preparati davani su isključivo noću, drugi samo leti. Iako bez znanja o hemiji, ljudi su uočavali obrasce vezane za metabolizam i cirkadijalne ritmove. Drugim rečima, biljke su bile korišćene kao biohemijski alati, iako se to tada tako nije zvalo.
U drugim slučajevima, biljke koje izazivaju snažno povraćanje ili proliv bile su povezivane sa pročišćenjem tela i duha, ali su istovremeno nosile upozorenje -  preterivanje vodi bolesti ili smrti. Takve biljke često su se pojavljivale u inicijacijskim obredima, gde je fizička reakcija bila dokaz prelaska iz jednog životnog stadijuma u drugi.
U antičkoj Grčkoj, otrov kukute bio je povezan sa božanskom kaznom i pravdom bogova jer je korišćen u zvaničnim pogubljenjima, što je otrovu davalo status „zakonitog“ instrumenta kazne, a ne obične biljke. Sam čin trovanja bio je ritualizovan, čime se dodatno naglašavala njegova smrtonosna i nepovratna priroda.

U srednjovekovnoj Evropi, biljke poput bunike (Hyoscyamus niger) i velebilja (Atropa belladonna) povezivane su sa đavolom, veštičarstvom i demonskim prisustvom. Njihova imena, kao i narodne priče naglašavale su ludilo, gubitak razuma i „posednutost“, što je bilo direktno povezano sa halucinogenim efektima koje ove biljke izazivaju. Time je stvoren snažan kulturni tabu koji je obeshrabrivao njihovu upotrebu izvan strogo kontrolisanih okvira.
U starom Egiptu, pojedini otrovi su povezivani sa gnevom bogova ili delovanjem zlih duhova, a tekstovi upozoravaju da pogrešna upotreba „biljaka koje ubijaju“ vodi ka božanskoj kazni, ne samo telesnoj smrti. Otrovi su često pripisivani delovanju Setha, boga haosa i razaranja, čime je njihova opasnost bila jasno simbolički obeležena.
Kod mnogih autohtonih naroda Amerike, otrovne biljke i otrovi za strele imali su imena koja su upućivala na duhove smrti ili predaka. Na primer, kurare je u različitim amazonskim kulturama shvatano kao supstanca koja „uzima dah“, a njegova upotreba bila je praćena strogim ritualima jer se verovalo da nepravilno rukovanje može razbesneti duhove koji stoje iza njegove moći. Kurare zapravo predstavlja skup različitih biljnih alkaloida iz Južne Amerike, koje domoroci tradicionalno koriste za lov. Njihov efekat se ogleda u paralizi skeletnih mišića, a smrt nastaje kada paraliza zahvati dijafragmu i izazove gušenje. U modernoj medicini kurare se primenjuju kao mišićni relaksanti tokom operacija, delujući isključivo kada se unesu direktno u krvotok, dok oralna primena nije efikasna.

Ne samo mitska bića

Pojmovi plodnog i jalovog odnosili su se na zemlju i stoku u smislu koja polja iz godine u godinu daju rod, koje se životinje uspešno razmnožavaju, a koje ostaju bez potomstva. Takva uporna i praktična opažanja postala su temelj prvih razmišljanja o nasleđivanju, ritmovima i ciklusima prirode, kao i o nevidljivim silama za koje se verovalo da upravljaju nastankom i obnavljanjem života. U mnogim kulturama ta praktična opažanja bila su isprepletana sa religijom i simbolikom i tek kasnije, kada su se ova praktična znanja nagomilala, pojavila se potreba da se ona objasne, sistematizuju i opravdaju. Tu na scenu stupa filozofija, odnosno pitanja o tome šta je život, šta znači biti zdrav, da li priroda ima svrhu i da li je bolest kazna, slučaj ili prirodni proces. Drevne civilizacije poput egipatske, mesopotamske, kineske i indijske razvile su bogate tradicije empirijskog znanja. U Egiptu je medicina bila razvijena u okviru institucionalnog znanja. Medicinski papirus poput Ebersovog i Smitovog svedoče o detaljnim opisima simptoma, dijagnoza i terapija. Ljudsko telo je posmatrano kao sistem koji podleže zakonitostima, a ne isključivo kao predmet božanske intervencije. U Mesopotamiji se znanje o životu razvijalo kroz kombinaciju medicine, poljoprivrede i proricanja. Iako su uzroci bolesti često tumačeni kao natprirodni, terapije su bile zasnovane na iskustvu i ponavljanju. Zanimljivo je da su mesopotamski iscelitelji razlikovali simptome koji „dolaze iznutra“ od onih koji su posledica povreda ili spoljašnjih uticaja, što predstavlja rani oblik razlikovanja unutrašnjih i spoljašnjih uzroka bolesti. Posmatranje biljaka, životinja i njihovih reakcija na okolinu dovelo je do prvih oblika farmakologije i veterinarske prakse. U tom smislu, biologija je jedna od najstarijih naučnih disciplina, iako se dugo nije prepoznavala kao takva.

U Egiptu, Mesopotamiji, Indiji, Kini i u civilizacijama Srednje Amerike, određene vrste su povezivane sa ciklusima prirode, plodnošću, bolešću, smrću i ponovnim rađanjem. Egipatska civilizacija je možda najpoznatija po sistematskom povezivanju bogova sa životinjama. Bog Anubis, sa glavom šakala, simbolizovao je zaštitu mrtvih i proces mumifikacije. Šakal, kao životinja koja boravi na rubovima naselja i grobalja, bio je pažljivo posmatran u prirodi, njegovo ponašanje je tumačeno i simbolički i praktično. Slično tome, bog Horus, u obliku sokola, predstavljao je nebeski poredak, vid i kraljevsku moć, dok je boginja Bastet, u obliku mačke, bila povezana sa zaštitom doma, plodnošću i zdravljem. Ovakva simbolika nije bila proizvoljna. Drevni ljudi su pažljivo posmatrali anatomiju, ponašanje i životne cikluse životinja.

U Mesopotamiji su životinje igrale ključnu ulogu u proricanju i medicini. Posmatranje jetre žrtvovanih životinja (hepatoskopija) bilo je oblik sistematizovanog biološkog opažanja. Iako vođeno religijskim ciljevima, ono je zahtevalo detaljno poznavanje anatomije i varijabilnosti organa.

U Indiji, svete životinje poput krave, slona i majmuna zauzimaju centralno mesto u religijskim i filozofskim sistemima. Slon je inače jedan od najmoćnijih simbola u mnogim kulturama, a najčešće predstavlja sreću, snagu i mudrost. Božanstvo Ganeša ima telo čoveka i glavu slona. U feng šui filozofiji i istočnjačkim tradicijama, figura slona se koristi za privlačenje pozitivne energije i zaštitu doma.

Ajurveda, tradicionalni medicinski sistem, razvila je holistički pristup životu, zdravlju i prirodi. Čovek je shvatan kao deo većeg biološkog poretka, u stalnoj interakciji sa biljnim i životinjskim svetom. U indijskoj filozofiji, naročito u okviru samkhya i ajurvedske tradicije, život se razume kao dinamička ravnoteža različitih principa, a ne kao stabilno stanje. Zdravlje nije nešto što se ima, već nešto što se stalno održava i iznova uspostavlja. Zanimljivo je da se bolest u ajurvedi često opisuje kao kašnjenje ili prekid u ritmu, kao da se telo razvezalo od prirodnog toka promena. Ovakvo shvatanje podseća na savremenu sistemsku biologiju, u kojoj se organizmi posmatraju kao mreže procesa, a ne kao skup fiksnih delova. Kineska filozofija prirode, naročito u taoizmu, naglašava harmoniju između ljudi i drugih živih bića. Životinje u kineskoj simbolici (zmaj, tigar, ždral) nisu samo mitska bića, već simboli prirodnih procesa, dugovečnosti i vitalne energije. Kineska filozofija prirode, kroz koncept jina i janga, ide još dalje u odbacivanju čvrstih granica. Život nije ni jin ni jang, već njihova stalna međusobna igra. Ravnoteža se ne poistovećuje sa mirovanjem već sa kretanjem. Potpuni sklad ne znači odsustvo suprotnosti, već njihovu stalnu razmenu.

Balzamovanje i rani biološki uvidi

Jedan od najkonkretnijih primera susreta religije, medicine i biologije nalazi se u egipatskoj praksi balzamovanja. Mumifikacija nije bila samo religijski čin već i složen tehnički proces koji je zahtevao poznavanje anatomije, procesa raspadanja i konzervacije tkiva. Egipćani su kroz vekove stekli empirijsko znanje o ljudskom i životinjskom telu. Posebno je značajno što su balzamovane i životinje; mačke, ibisi, krokodili, bikovi, što dodatno govori o svetom statusu faune. Uklanjanje unutrašnjih organa, upotreba natrona (mešavina natrijum-karbonata i soli) za isušivanje i precizno umotavanje tela ukazuju na razumevanje bioloških procesa, makar na opisnom nivou. Iako Egipćani nikada nisu razvili formalnu anatomiju kao naučnu disciplinu, mumifikacija ih je prisilila da hiljadama puta ponove isti „postupak“ na ljudskom telu. Balzamatori su znali tačno gde se nalaze organi, kako izgledaju u zdravom stanju i kako se menjaju nakon smrti. Postoje dokazi da su balzamatori razlikovali bolesti jetre, pluća i kostiju. Neke mumije pokazuju znake tuberkuloze, ateroskleroze, pa čak i parazitskih infekcija.
Jedna od najpoznatijih zagonetki egipatske biologije jeste tretman mozga. Dok su srce pažljivo ostavljali u telu kao sedište razuma i identiteta, mozak su vadili kroz nos i odbacivali kao bezvredan. Razlog je jednostavan i vrlo biološki: srce se ubrzava, usporava, preskače, reaguje na strah, ljubav i bol. Mozak, nasuprot tome, ćuti. Bez znanja o nervnom sistemu, zaključak je bio logičan. Ovo ne treba tumačiti kao neznanje, već kao drugačiju filozofsku pretpostavku o tome šta upravlja životom. Srce je jedini organ čiji se ritam može osetiti bez ikakvih instrumenata. U svetu bez anatomskih teorija, puls je bio najopipljiviji dokaz da je neko živ. Postoje zapisi u kojima su se za istu bolest egipatski lekari nudili tri različita leka: „jedan koji pomaže“, „jedan koji ponekad pomaže“ i „jedan koji se koristi ako bogovi tako žele“. Iza ove formulacije krije se vrlo pragmatična procena uspešnosti terapije.

U filozofskom smislu, balzamovanje odražava specifičan odnos prema telu i životu: telo je prolazno, ali oblik i struktura imaju trajnu vrednost. Ta ideja će mnogo kasnije naći odjek u raspravama o formi i materiji u antičkoj grčkoj filozofiji, posebno kod Aristotela, čija biologija predstavlja prekretnicu u istoriji nauke. Aristotel je prvi koji je biologiju sistematski utemeljio kao oblast znanja, zasnivajući svoja dela o životinjama na detaljnom posmatranju, upoređivanju i klasifikaciji. Oslanjajući se na opažanje i poređenje, postavio je temelje zoologije i biologije. Iako su Grci poznavali simboliku životinja i bogove sa zoomorfnim obeležjima, Aristotel je insistirao na proučavanju životinja kao prirodnih bića sa sopstvenim uzrocima i funkcijama. Njegova ideja da svako živo biće ima svrhu (telos) oblikovala je filozofski okvir biološkog mišljenja sve do modernog doba. Aristotel je uočavao i naizgled male razlike u ponašanju i građi životinja, opisujući, na primer, način na koji ribe dišu pod vodom ili kako termiti grade složene strukture, beležeći ih sa pažnjom gotovo poput modernog terenskog biologa. Pokušavao je da klasifikuje sva živa bića prema kretanju, razmnožavanju i disanju, ali su organizmi koji se nisu uklapali u kategorije predstavljali filozofski izazov. Ajkule koje rađaju žive mlade ili delfini koji dišu vazduh, ali žive u vodi, pokazivali su koliko je priroda složenija od svakog sistema koji čovek pokušava da joj nametne. Detaljno je opisivao i morske organizme, uključujući hobotnice, primećujući promene boje i teksture kože, što je za tadašnje razumevanje prirode bilo gotovo neverovatno. Aristotel je uveo pojam forme kao organizujućeg principa života i razlikovao živa bića po stepenu složenosti njihovih funkcija. Iako je njegov teleološki pristup danas prevaziđen, metoda pažljivog opažanja, upoređivanja i traženja uzroka ostala je trajna vrednost u naučnom istraživanju.
Tokom srednjeg veka biološko znanje drevnih civilizacija prenosilo se i transformisalo kroz arapsku i evropsku učenost, medicinski i botanički tekstovi čuvali su empirijske podatke, dok je filozofija pokušavala da ih uklopi u šire metafizičke sisteme. Zanimljivo je da su u arapskom svetu lekari i istraživači već tada sistematski posmatrali biljke i životinje, beležili njihove osobine, a ponekad i razlike između srodnih vrsta, što je predstavljalo preteču modernih klasifikacionih pokušaja.
Tek sa razvojem moderne nauke dolazi do jasnog razdvajanja mita, filozofije i empirije. Ipak, mnoga pitanja koja su postavljali drevni mislioci ostala su centralna: kako nastaje život, kako se održava i kakav je odnos između organizma i okoline?

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"