БИОАРХЕОЛОГИЈА
Милослав Рајковић
Прво антрополошко проучавање глава изгинулих
устаника на Чегру узиданих у нишку кулу смрти
Шта кажу лобање с Ћеле-куле
Последњег мајског дана (19. по старом календару) навршило се тачно 217 година од Боја на Чегру (1809), чији исход је умногоме утицао да неослобођене српске области дуго још остану под османском влашћу, а крајем лета навршиће се исти број година од како је, по наредби заповедника нишке тврђаве, на њеној периферији, поред цариргадског друма, саграђена Ћеле-кула. У ову четвороугаону камену грађевину узидане су 952 главе погинулих српских устаника, од којих је сачувано 58. Те главе као „неми“ остеолошки материјал никада нису антрополошки проучене. Пре три године научни тим пројекта Ново лице Ћеле-куле с биоархеологом Наташом Шаркић на челу, с великим ентузијазмом, латио се тог нимало лаког задатка.
Нишка Ћеле-кула је међу последњим, ако не и последњи пример једне морбидне, варварске, градитељске традиције туранских народа, пре свега, монголских и османских освајача. Ови други су после пораза код Ангоре 1402. године и сами били узиђивани у једну такву грађевину. Сазидана у знак одмазде да застраши и опомиње бунтовну српску рају, Ћеле-кула, ма колико застрашујеће деловала на европске путнике, о чему говоре њихови путописи, понеки и са циничним коментарима (попут А. В. Кинглејка, „добар пример оријенталне архиктектуре“), није постигла жељени циљ свог творца. Изникла из Пирове турске победе, али ипак победе, коју је славила, протоком времена, што се ближио коначни час ослобођења Ниша, Ћеле-кула је губила статус турског меморијалног топоса, а све видљивије постајала место српског ходочашћа, на које се гледа „са пијатетом“ (Живковић, Храм од живота).
Увођење у национални култ
Каква је Ћеле-кула некад била знамо из описа Исидора Стојановића, професора историје на Лицеју и члана Друштва српске словесности, који је у Нишу боравио 1846. Забележио је да је кула четвороугаона грађевина висока 15, широка 13 стопа и четири палца, да је од 952 главе остало само 56 и да је покривена црепом (што се види и на једном недатованом цртежу) који је већ тада био у лошем стању. Аутор цртежа је Ћеле-кулу представио „у њеном целовитом изгледу, као архитектонски споменик саткан од строго симетричних редова глава српских побуњеника“ (Борозан, 2015). Стојановић је избројао укупно 56 редова са по 17 глава. Ослобођење је дочекала без крова и потпуно урушена. Али, и у тако убогом стању одмах је почела да добија нови смисао, улогу и значење. Да се христијанизује и “уводи у национални култ“ (Живковић, исто).
Феликс Каниц сведочи да је, одмах по ослобођењу Ниша, кнез Милан 11. јануара 1878. одјахао до Ћеле-куле и пред њом се помолио за покој душа изгинулих устаника. Кула је убрзо наткривена дрвеном конструкцијом с крстом на крову који је додатно „посвећивао простор и стварао утисак обележеног тла“ (Борозан, исто). Над њеним очуваним остацима, петнаест година касније изграђена је спомен-црква чиме је створена јединствена меморијална и сакрална целина. Преобликовање непријатељске меморијалне творевине у српски национални споменик, неисцрпне симболичке снаге и живо место сећања на један историјски догађај, добило је свој коначни и најпунији израз у прослави стогодишњице битке на Чегру 1909.
ЛОБАЊА СТЕВАНА СИНЂЕЛИЋА? |
Лобања за коју се верује да је припадала ресавском војводи Стевану Синђелићу чува се под стакленим звоном на посебном пиједесталу. За разлику од осталих лобања, она је могла бити прегледана у целости.
Припадала је мушкарцу у касним тридесетим или раним четрдесетим, што се поклапа са старошћу Синђелића, који је у тренутку битке имао 38 или 39 година. Према историјским изворима, Синђелић је учествовао у бројним оружаним сукобима пре Првог српског устанка и у њима је био рањаван, тако да се заживотне повреде могу повезати с његовим биографским подацима. Такође је познато да му је глава одсечена и стављена на сам врх куле. Нису откривени трагови које на скелету обично оставља експлозија.
Лобања је, као и многе узидане, имала крибру орбиталију, што може бити потврда да се по тешким животним околностима није разликовао од осталих сабораца. „Ипак, без ДНК анализе никада нећемо моћи да кажемо са стопостотном сигурношћу да ли је та лобања заиста Синђелићева“, закључује др Шаркић. |
Кула унутар цркве одвојена је стакленим зидом, а црква у којој се налази обновљена је 1989. године. Под заштитом државе од 1948, Ћеле-кула је 1979. године проглашена културним добром од изузетног значаја.
У помно сачињеној библиографији о Чегру и Ћеле-кули о том и таквом споменику културе нема помена ниједног антрополошког истраживања, ниједног рада, ниједне студије. Иако су прва антрополошка истраживања у Србији спровођена још педесетих година XX века, овај тако значајан споменик остао је ван домашаја научне обраде. На питање зашто, др Наташа Шаркић, вођа пројекта Ново лице Ћеле-куле, није имала одговор. Већ први сусрет с Ћеле-кулом оставио је на њу снажан утисак („као да се гледате лицем у лице“) и отворио низ питања којима се изнова враћала, како кроз лично искуство тако и кроз професионали рад. Али, ниједно је није тако мучило као чињеница да Ћеле-кула никада није била предмет систематске антрополошке анализе.
У настојању да покрене истраживање, контактирала је бројне релевантне институције, укључујући Археолошки институт, Завод за заштиту споменика културе, Народни музеј Ниш и друге установе. Одговори су углавном указивали на сложеност читавог процеса, који су успоравали недостатак финансијских средстава, неопходних дозвола и различита административна питања. „Наилазила сам“, каже, „на одбијање и када сам нудила да анализу урадим бесплатно. Све ми је то деловало чудно. Чинило ми се да постоји некакав скривени разлог иза свега, који никада нисам успела да откријем“.
То је није поколебало. Наставила је да редовно одлази у Ниш и анализира лобање „у тишини, сама са собом“. Тако је открила и једну дечју лобању с десне стране од улаза. Тада је, вели, сваком посетиоцу који уђе пожелела да скрене пажњу: „Погледајте, и деца су гинула за слободу“. Ускоро ју је позвао Милан Симоновић, један од оснивача Друштва за академски развој, које се бави промоцијом и очувањем културне баштине у Србији. Познавали су се одраније а повезивала их је и љубав према старим гробљима. Милана је такође мучило питање: да ли је неко радио антрополошку анализу Ћеле-куле и да ли би могла да се уради фацијална реконструкција сачуваних лобања.
Рад на осмишљавању пројектних активности започели су крајем 2022. Током пролећа, члан тима постао је и проф. Фабио Кавали (F. Cavalli) из Трста, радиолог, посвећен форензичкој анализи и реконструкцији лица. Наташин позив је с одушевљењем прихватио и као прилику, како је рекао, „да се покажу методе реконструкције лица“ али и да сазна нешто више о српској историји. Последњи се тиму прикључио Дарко Ковачевић, историчар и поморски археолог, са Универзитета Црне Горе, специјализован за дигитално документовање, даљинско управљање и геоматику. Двојица врсних стручњака, с међународном репутацијом, гарантовали су успех пројекта.
Истраживања на кули
У заједничком истраживању одлучили су се за комбинацију физичко- антрополошке анализе и савремених дигиталних метода, пре свега фотограметрије. „Антрополошка анализа Ћеле-куле подразумева проучавање лобања као биолошких остатака стварних људи. Она помаже да се разуме ко су били људи чије су лобање уграђене у споменик и у каквим су околностима страдали, али и да пружи важне информације како би фацијална реконструкције њихових лица била што веродостојнија“, објашњава др Шаркић, која је мастер и докторске студије биоархеологије/физичке антропологије завршила у Мадриду, а сада у Барселони води сопствену фирму за биоархеологију и едукацију Aita Bioarcheology .
Прва фаза пројекта реализована је од 24. до 29. септембра 2023. године на терену. „Имали смо пет дана да фотографишемо сваку појединачну лобању и завршимо комплетну антрополошку анализу. То је био прилично ограничен рок, будући да квалитет 3Д модела добијених фотограметријом зависи од броја фотографија који га генеришу, па је за сваки такав модел било потребно произвести најмање петсто делимично преклапајућих фотографија“, пише, између осталог, др Наташа Шаркић у чланку за подкаст Agepost, објављеном почетком године.
ДОКУМЕНТОВАО СВАКУ ЛОБАЊУ |
Задатак Дарка Ковачевића био је да постави технички и научно валидне темеље на коме се гради остатак пројекта. Конкретно, да обезбеди високопрецизну 3D дигитализацију лобања применом фотограметријске методологије, с циљем да се добију метрички тачни, референтни и аналитички употребљиви дигитални модели (реплике).
- Фотограметрија, у свом суштинском смислу, представља метод реконструкције тродимензионалне геометрије објекта на основу великог броја преклапајућих фотографија снимљених из различитих углова. Међутим, у овом пројекту она није коришћена на нивоу 'визуелне презентације', већ као научни алат који мора да обезбеди геометријску прецизност, скалабилност и репродуктивност резултата, објашањава кључ свог ангажмана Ковачевић.
Без обзира на степен очуваности, све лобање су систематски снимљене и дигитално обрађене, чиме је створена потпуна документациона база која може бити од значаја за будућа истраживања, чак и у случајевима где тренутно није могуће спровести комплетну реконструкцију.
Свака лобања је документована систематски, коришћењем DSLR камера високе резолуције са фиксним објективима, уз контролисане услове осветљења како би се елиминисале сенке и рефлексије који могу утицати на квалитет реконструкције. Снимање је рађено у више концентричних 'појасева' око објекта, прикупљено је од 500 до 700 фотографија по предмету (лобањи) уз висок степен преклапања фотографија (overlap), што је предуслов да софтвер може прецизно да идентификује заједничке тачке и реконструише просторну геометрију.
- Након аквизиције података, објашњава Ковачевић, улази се у фазу обраде која подразумева генерисање густог облака тачака (dense point cloud), из ког се, после чишћења од погрешно позиционираних тачака, даље екстрахује полигонална мрежа (mesh) високе резолуције. Та мрежа није само визуелни модел, она представља дигитални еквивалент стварног објекта, са тачно дефинисаним координатама у простору, што омогућава директна мерења, анализе и даљу научну интерпретацију.
Посебну пажњу је посветио очувању микроморфолошких карактеристика кости, јер су управо „ти детаљи кључни за антрополошку анализу“.
Истовремено, генерисане су и фотограметријске текстуре високе резолуције, које омогућавају фотореалистичан приказ површине. Ове текстуре нису само естетски елемент, оне носе додатне информације о стању материјала, траговима оштећења и другим визуелним индикаторима који могу бити релевантни за научни рад.
Кључна је била континуирана контрола процеса израде 3D модела, нарочито у фази добијања прелиминарних модела, јер су ти модели представљали основу за примену у форензичкој и археолошкој реконструкцији лица, што је, по оцени целог тима, Дарко урадио на изванредан начин. |
Фотограметрија је коришћена као неинванзивна метода дигиталног документовања, којом се на основу великог броја фотографија израђују прецизни тродимензионални модели лобања, наставља др Шаркић. - Ти дигитални модели омогућавају детаљно проучавање без директног контакта са остацима, али представају основу за даљи корак - реконструкццију лица. Дарко је заиста урадио фасцинантан посао, што је уосталом потврдио и професор Кавали, који се лично уверио у квалитет дигитализације на лицу места. Професор Кавали је користио управо те дигиталне реплике као „полазну тачку за постављање анатомских оријентира и развој фацијалне реконструкције, што захтева изузетно висок ниво геометријске тачности“, истиче Драко Ковачевић.
- Крајњи резултат овог процеса је био сет дигиталних модела који су истовремено геометријски прецизни, метрички поуздани, визуелно веродостојни, и потпуно употребљиви у даљем научном раду. Управо тај аспект је био од пресудног значаја за наставак пројекта. Др Наташа Шаркић је могла, након завршетка теренског рада, да настави антрополошку анализу у потпуно дигиталном окружењу, као да ради са физичким узорком. То подразумева узимање мерења, анализу морфолошких карактеристика и интерпретацију биолошких параметара без потребе за поновним приступом оригиналном материјалу, објашњава Ковачевић свој део посла у пројекту.|
Према његовим речима, важно је нагласити „да оваква врста дигитализације значајно превазилази класичну музејску презентацију. Овде говоримо о креирању дигиталног научног артефакта, модела који има исту аналитичку вредност као и оригинал, али са додатном предношћу да је доступан, дељив и трајно архивиран“.
Ограничења анализе на терену
И док је Дарко фотографисао лобање на кули, Наташа их је анализирала. Анализа на терену имала је својих ограничења каже Наташа: „Уколико имамо на располагању цео скелет, биархеолошке анализе могу понудити прегршт информација о начину живота људи у прошлости - утврдити пол, старост, просечни животни век, болести од којих су боловали, исхрану, окупациони стрес, повреде и услове живота. На тај начин биоархеологија/физичка антропологија доприноси ширем разумевању прошлих друштава и повезује биолошке податке са археолошким и историјским доказима. У случају Ћеле-куле ситуација је била веома другачија од уобичајеног рада у лабораторији.“
- Сусрела сам се са изазовима какве нисам имала раније. Највиша лобања на Ћеле-кули налази се на 4,5 метара висине, што је подразумевало детаљно разгледање лобање и описивање сваке опсервације, док упоредо балансирам на прилично високим мердевинама у веома неудобном положају. Иако ми није био први пут да радим само са лобањама (без очуваног посткранијалног дела), рад са узиданим лобањама је нешто сасвим друго. Најпре, за анализу је доступан само мањи фацијални део лобање (док се остатак налази у кули), а додиривње или било какво манипулисање лобањама није било дозвољено. Осим тога, биле су забрањене било какве, чак и минималне деструктивне методе, попут ДНК или изотопа, на које се често ослањамо у анализама.
За утврђивање пола и старости у физичкој антропологији најпоузданији параметар је облик карлице, али овај метод такође није био примењив у случају Ћеле-куле. „Срећом, пол је код одраслих јединки могуће утврдити и на основу фацијалних карактеристика, као што је облик надочних лукова и очних дупљи, зигоматичне кости и доње вилице. Када је старост у питању, доступни су нам били само зуби (утврђивање старости на основу степена истрошености зуба) и непчани шавови (утврђивање старости на основу степена срастања ових шавова).“
Знатно важнији изазов је представљало утврђивање пола код неадултних индивидуа (млађих од 18 година) јер кости лица још нису попримиле свој коначни изглед. Али, у оваквим случајевима, старост се може утврдити веома прецизно на основу избијања зуба. „Додатне информација које се искључиво могу добити анализом лобања обухватају евентуалну неухрањеност или физиолошке поремећаје, препознатљиве по променама у унутрашњости очне дупље, као и по карактеристичним линијама на зубној глеђи, познатијим као хипоплазија“, наводи др Шаркић, која је за детаљнији преглед зуба, непаца или очне дупље код узидане лобање користила зубарско огледалце.
ЛАМАРТИНОВ ЗАВЕТ |
Франуски песник и дипломата Алфонс де Ламартин је вероватно први који је Ћеле-кулу назвао спомеником, у време када тек васкрсла српска држава није имала ниједног споменика нити икакву споменичку културу. „Србија у коју смо улазили, сада је слободна, а из куле Срба изгинулих за своју земљу планински ветар је измамљивао песму слободе и славе! И Ниш ће ускоро бити у њиховим рукама. Нека чувају овај споменик! Он ће учити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им коју су цену њихови очеви за њу платили.” |
Постојали су и други проблеми, као што су оштећене лобање или оне на којима је недостајала доња вилица или су недостајали сви зуби, док је на појединим лобањама цемент испуњавао усну дупљу и прекривао зубе, те денталне анализе нису биле могуће. Како је до 1892. године Ћеле-кула стајала на отвореном, изложена свим временским неприликама, на двема лобањама су наишли на нечије потписе.
- Постоји податак, иако не у потпуности проверен, наводи др Наташа Шаркић, да је 1937. године, приликом прославе шездесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака, чишћењем средишње дела објекта, пронађено више лобања које су понову уграђене у кулу. Такође знамо да је, осамддесетих, Репулички завод за заштиту споменика вршио рестаурацију Ћеле-куле. Изгледа да је приликом неког од тих догађаја дошло до грешака у реконструкцији, те имамо случајеве да су две доње вилице стављене једна преко друге, или да је доња вилица детета стављена уз лобању одраслог мушкарца, као и случај где је потиљична кост стављена уместо чеоне. Са тим проблемима се сада суочава и професор Кавали у процесу реконструкције лица. Многе доње вилице нису у свом анатомском положају, док су неке лобање веома оштећене, што отежава реконструкцију.
Широк распон година
Антрополошка анализа преосталих лобања на Ћеле-кули, од којих десет није било могуће користити за даљу анализи нити фацијалну реконструкцију, дала је занимљиве резултате. „Пол је било могуће утврдити у 78% случајева, и као што смо и очекивали, сви су били мушкарци“, каже др Наташа Шаркић. „Оно што нисмо очекивали је веома широк распон година. Поред поменутог детета, за које се испоставило да је старо око 11 година, пронађена је још једна доња вилица детета сличног узраста, погрешно постављена уз лобању одрасле особе (вероватно приликом реконструкције). Осим тога особе узраста 12-20 година чиниле су 8,6% од укупног броја анализираних лобања, док је један од устаника био потпуно без зуба, старији од 50 година (што се сматрало за поодмаклу старост, у то време). Тај податак нам говори да је стање у Србији пред Први српски устанак било толико лоше да се дигло све што је могло да носи пушку.“
 О тешким условима живота, према подацима анализе, говори и изузетна учесталост крибре орбиталије (cribra orbitalia), промене на костима очне дупље услед које кости постају порозне, налик ситу. Реч је о мултифакторијалној патолошкој променим коју може да проузрокују неухрањеност, недостатак витамина или гвожђа у исхрани, или пак нека хронична болест. Чак 29% очуваних лобања са Ћеле-куле имало је крибру.
Било је изненађујуће ограничен број периморталних повреда на фацијалним костима и доњим вилицама. Реч је о повредама које настају непосредно пре или након смрти (повреде на свежој кости). У такве повреде спадају посекотине, ударци тупим предметом, али и трагови декапитације (одсецања главе) и експлозије.Оно по чему се ова врста повреда разликује од заживотних (antemortem) повреда је то да на њима нема никаквих трагова зарастања.
Иако су очекивали да ће наићи на велики број уреза, насталих приликом драња коже са лица, па и трагова експлозије, ниједна лобања није имала такве трагове. Анализа је показала да је само на потиљичној кости једне лобање уочен траг ударца оштрим сечивом, за који се верује да је настао у сукобу коњаника и пешака, као и ударац тупим предметом у чеону кост већ помињаног једанаестогодишњег дечака. У овом случају није било никаквог зацељења, што значи да је смрт наступила моментално. Такође, само једна особа је имала трагове одсецања главе.
Заслужује пажњу и коментар трагова зубних болести. „Иако је очуван само мали број зуба, јер је већина изгубљена постхумно, наводи др Наташа Шаркић, могло се закључити а су денталне патологије, попут каријеса, апсцеса и парадентозе, биле прилично честе. Поред тога, на бројним зубима уочени су трагови немастикаторне употребе, коришћења зуба приликом рада или манипулације неким предметом. Иако не можемо са сигурношћу да тврдимо које су тачно активности у питању, из етнолошких извора сазнајемо да су то били занати у којима су људи зубима држали, затезали или обрађивали материјал, попут риара који су зубима затезали мреже и конопце, кожара и обућара који су обрађивали кожу, као и ткалаца и преља који су користили зубе за затезање нити.“
КАО ДЕЧАК САЊАО ЋЕЛЕ-КУЛУ |
Наташа Шаркић је, како каже, имала прилике да види форензичке реконструкције др Фабија Кавалија и била је фасцинирана сличношћу лица између непознате особе, реконструисаног само на основу скелетних остатака, и фотографија исте особе након утврђивања идентитета. Када је одлучила да га укључи у свој пројект, догодило се нешто невероватно. „Док сам му објашњавала шта је Ћеле-кула, Фабио је деловао као да је негде одлутао, да би наједном изговорио: Ја сам ову кулу сањао. Испричао ми је да је као дечак имао књигу у којој су били приказани разни историјски споменици и чуда света, али да је међу њима кула од лобања била најфасцинантнија.“
Помислила је: „Ако је један радознали дечак из Сијене, без икаквих додирних тачака са Србијом, сањао Ћеле-кулу, онда њен значај превазилази историју Србије и Балкана и постаје нешто универзално, готово архетипско“. Тај дечак је лекарску, научну и професорску каријеру изградио у Трсту, у коме и данас живи. Професор Кавали је један од водећих светских стручњака за форензичку реконструкцију лица, а рад на том пољу, као и палеорадиологији (један од пионира у истраживању болести, исхране и начина живота древних популација) донео му је међународно признање. |
Након антрополошке анализе и прављења 3D модела, уследио је Фабијев део посла - фацијална реконструкција. Ова техника има широку примену у форензици и користи се за утврђивање идентитета када од индивидуе остану само скелетни остаци или када је меко ткиво превише оштећено (у случају пожара или поодмаклог степена распадања). Најпоузданија метода за утврђивање нечијег идентитета је ДНК, али је она у случају узорака са Ћеле-куле непримењива. Зато је и задатак проф. Кавалија био прилично сложен и представљао је баш озбиљан изазов. Судећи по потпуно завршеним меделима др Кавали је свој посао обавио на најољи могући начин.
Чему реконструкција
Четири потпуно завршена модела од предвиђених 48 приказана су на видео конференцији 25. новембра 2025. „Конференција је изазвала углавном позитивне коментаре“, пренео је Милан Симоновић, члан тима задужен за логистику и односе с јавношћу.
На питање чему реконструкције служе у археологији, др Шаркић одговара: „Када читамо у историјском уџбенику да је у кулу узидано 952 лобање, то звучи као мноштво, али је и даље само бројка. Потпуно је другачији осећај када проведете време анализирајући сваку од њих појединачно. Оне тада престају да буду бројеви и постају људи са својим биографијама и каракатеристикама. Сматрам да се у томе уједно и огледа важност нашег пројекта. Више неће бити само безимене лобање, већ нам реконструкција лица помаже да лакше успоставимо дубљу повезаност са људима из прошлости; и чини да лобања, која за већину и данас представља суров подсетник наше пролазности, „оживи“ и добије топлији и хуманији изглед. Ова епизода пружа ретку прилику да завиримо у науку која повезује биологију, археологију и форензику и открива како се из тишине скелета може реконструисати нечији живот“
Коначни резултати пројекта биће приказани у виду изложбе, најпре у Нишу, затим и у другим градовима у Србији. Потом и у иностранству. Биће објављени и у посебној пуликацији. Од самих почетака реализације пројекта почело је и снимање документарца у сарадњи са MMD Studiom. Ново лице Ћеле-куле је први пројекат у Србији који је у потпуности финансиран донацијама грађана (њихов број је премашио 180) па је и с те стране важно да остане филмски запис о целокупном процесу.
То неће бити крај планова када су Ћеле-кула и битка на Чегру у питању. „Ово истраживање, каже др Наташа Шаркић, отворило је многа питања, која траже одговор: где су закопана тела српских војника? Где су сахрањене Османлије погинуле током те битке (историјски извори помињу између 10 и 14 хиљада, што је огромна бројка)? Мада је наша студија показала да, барем у очуваном узорку, кожа са лица није драна - да ли су ипак неке од лобања послате у Истанбул? Познаје ли се идентитет бар неких лобања узиданих у кулу? Да ли је лобања под стакленим звоном заиста Синђелићева?
Милан Симоновић додаје: "Знамо где се одиграо бој, али намера нам је да у наредном периоду истражимо све историјске и остале податке о терену око Чегра. Да испитамо и оно што се не налази на самој Ћеле кули“.
Милослав Рајковић
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
