MEDICINA

Gordana Tomljenović

HIV/SIDA/AIDS

Pandemija duga 45 godina

Danas je SIDA hronično stanje koje se uspešno kontroliše, te se svet obavezao da će ova bolest biti pobeđena do 2030. godine. U Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) smatraju, međutim, da stope novih infekcija i smrtnih slučajeva ne opadaju dovoljno brzo da bi se taj cilj ispunio

U proteklih 45 godina, borba protiv SIDA-e (HIV/AIDS) je evoluirala od unapred izgubljene bitke sa zastrašujućom bolešću, koja je za obolelog bila smrtna kazna, do hroničnog stanja koje može da se kontroliše, uprkos nekim društvenim i strukturnim barijerama koje opstaju. Štaviše, termin SIDA se više ne koristi kao medicinska dijagnoza: od 2023. godine to je uglavnom istorijski termin zamenjen izrazima „život sa HIV-om“, odnosno uznapredovali ili veoma uznapredovali HIV.
Uprkos tome, svake godine od virusa SIDA i dalje umire više od 600.000 ljudi, zato što ne znaju da imaju HIV i ne leče se, ili prekasno počinju sa lečenjem. Iako se svet obavezao da će SIDA biti pobeđena do 2030. godine, u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) smatraju da stope novih infekcija i smrtnih slučajeva ne opadaju dovoljno brzo da bi se taj cilj ispunio. Zašto ova pandemija tako dugo traje.

Dijagnostika i lečenje

Virus humane imunodeficijencije (HIV - Human Immunodeficiency Virus) jeste patogen koji se prenosi krvlju, a sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS - Acquired Immunodeficiency Syndrome), odnosno SIDA (Syndrome d’ImmunoDéficience Acquise), jeste bolest koju HIV izaziva, a koju karakteriše progresivni gubitak imune funkcije uz pojavu teških infekcija i raznih vrsta raka.

Rizike za pojavu infekcije HIV-om značajno povećavaju visokorizična ponašanja vezana za zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, tj. deljenje igala za injektiranje droge ili slamčica za ušmrkavanje kokaina, kao i nezaštićeni seks zato što to korisnike izlaže razmeni telesnih tečnosti. Globalno, oko 10 odsto novih HIV infekcija razvija se kod osoba koje koriste intravenske droge, i te osobe čine (u SAD, na primer) 10 % novoobolelih od SIDE, godišnje.
Za dijagnostikovanje bolesti postoji nekoliko brzih HIV testova na antitela u krvi ili oralnoj tečnosti, pri čemu testovi koji koriste krv iz vene (umesto oralne tečnosti ili uboda prsta) daju brže rezultate; potreban je, takođe, i test virusnog opterećenja HIV-om, to jest test nukleinskih kiselina kojim se meri količina virusa prisutnog u telu. Dijagnostički alat je i PCR (Polymerase Chain Reaction) test, koji detektuje genetski materijal jedinstven za HIV (virus).

Preporučeno lečenje za HIV je davanje takozvane visoko aktivne antiretrovirusne terapije, HAART (Highly Active Antiretroviral Therapy) koja se primenjuje kao kombinacija tri ili više lekova protiv HIV-a iz najmanje dve različite klase medikamenata. Za osobe koje nisu pozitivne na HIV/SIDU, ali se redovno izlažu visokorizičnim ponašanjima kao što je intravenska upotreba droga i deljenje igala, dostupna je i verzija HAART-a koja pomaže u sprečavanju budućih infekcija; podaci pokazuju da je ovaj profilaktički tretman efikasan u 90 % slučajeva. Druga metoda prevencije, takozvana preekspoziciona profilaksa (ili PrEP), smanjuje stopu prenosa za 99 % kod seksualnog kontakta, i za 74 % kod intravenske izloženosti drogama. U domenu prevencije veštačkom imunizacijom, uprkos brojnim strategijama vakcinacije testiranim za sprečavanje razvoja SIDE ili za smanjenje replikacije virusa HIV-a, efikasna vakcina nije pronađena.

Hronologija pandemije

Početkom juna 1981. godine američki CDC (Centri za kontrolu i prevenciju bolesti) prijavili su redak oblik upale pluća kod mladih gej muškaraca u Kaliforniji. Bilo je to prvo upozorenje na SIDU, čiju su smrtonosnu epidemiju/pandemiju tokom devedesetih godina pratili neznanje i nepoznavanje, strah i stigma. U to vreme, bez efikasnog lečenja, gotovo da nije bilo nade za obolele koji su se suočavali sa iscrpljujućom bolešću, društvenom izolacijom i gotovo sigurnom smrću u roku od nekoliko godina.
Tokom prve decenije pandemije, do 1990, ona je rasla po stopi od 65-90 % godišnje, to jest HIV se brzo širio sa relativno niskim, ali eksponencijalno rastućim brojem prijavljenih žrtava. Do 1997. godine, UNAIDS (Program UN za borbu protiv HIV i AIDS) je procenio da je da sa HIV-om živi već 30 miliona ljudi. Do kraja naredne, 1998. godine, HIV-om je inficirano oko 33,4 miliona ljudi širom sveta, sa 5,8 miliona novoinficiranih samo te godine, i sa ukupno više od 13,9 miliona smrtnih slučajeva, uključujući i 2,5 miliona umrlih od bolesti povezanih sa AIDS/SIDOM.

Tri godine od registrovanja prvog slučaja bolesti, prvi aktivisti za borbu protiv side dogovorili su Denverske principe, manifest koji je značajan po tome što i danas obezbeđuje aktivno učešće obolelih od SIDE u traženju odgovora na tu bolest. Manifest je odbacio ideju da su ljudi koji žive sa HIV-om ili SIDA žrtve, i insistira da oni imaju osnovno pravo da učestvuju u donošenju odluka o svojim životima i smrtima. Ovaj princip su, potpisivanjem Pariske deklaracije 1994. godine, prihvatile 42 vlade, a zatim ga je usvojila i Generalna skupština Ujedinjenih nacija, te je taj princip osnova rada SZO u vezi sa HIV-om. (Najnovija strategija SZO za period 2022-2030. godine poziva na akciju za „angažovanje i podršku samoosnaživanju ključnih populacija, ljudi, uključujući žene koje žive sa HIV-om, i civilnog društva, kako bi se poboljšala njihova uloga u zastupanju, pružanju usluga, kreiranju politika, praćenju i evaluaciji, kao i inicijativama za rešavanje društvenih i strukturnih prepreka, radi boljeg dosega, kvaliteta i efikasnosti zdravstvenih usluga“).
Sa sve jasnijom svešću o tome da je SIDA globalna pretnja javnom zdravlju, prva Međunarodna konferencija o AIDS održana je u Atlanti, 1985. godine, dve godine nakon što je virus HIV izolovan u Pasterovom institutu u Parizu. Bez ikakvog lečenja na pomolu, zajednice širom sveta su se tada mobilisale da traže odgovore na pandemiju SIDE: istraživački programi su ubrzani, pristup kondomima je proširen, uspostavljeni su programi za smanjenje štete, kao i službe podrške obolelima. Početkom 1987. godine SZO je osnovala Specijalni program za sidu, koji je kasnije postao UNAIDS (Joint United Nations Programme on HIV/AIDS), a 1988. je predloženo održavanje godišnjeg Svetskog dana borbe protiv side - odabran je 1. decembar - sa ciljem povećanja svesti o sidi, i zalaganja za akciju širom sveta.

Na razvoju efikasnog tretman za HIV radilo se veoma brzo. Klinička ispitivanja antiretrovirusnih (ARV) lekova počela su 1985, iste godine kada je odobren prvi test na HIV, dok je prvi ARV lek odobren za upotrebu 1987. godine. Utvrđeno je, međutim, da jedan lek ima samo kratkoročne koristi pa su 1995. propisivane različite kombinacije ARV-a. Značajniji korak u lečenju side obelodanjen je jula 1996, na 11. Međunarodnoj konferenciji o AIDS-u u Vankuveru, kad je saopšteno da „visoko aktivni antiretrovirusni tretman“ HAART (Higly Active Antiretroviral Therapy), odnosno određena kombinacija tri ARV leka, smanjuje smrtnost povezanu sa AIDS-om za čak 60-80 %.
Već samo nekoliko nedelja od objave, HAART je počelo da prima na hiljade ljudi sa HIV-om. Na žalost, nisu svi imali koristi od te spasonosne inovacije: zbog visoke cene ARV lekova, većina zemalja sa niskim i srednjim prihodima svojim državljanima nije mogla da omogući lečenje putem javnih programa. Generička proizvodnja antiretrovirusnih lekova (po pristupačnoj ceni) počela je tek pet godina kasnije, 2001, što je konačno donelo olakšanje i najpogođenijim zemljama, posebno podsaharskoj Africi gde je do 2000. godine HIV postao vodeći uzrok smrtnosti. Protekle su, zatim, još dve godine pre no što je SZO u 2003. najavila inicijativu „3 do 5“, sa ciljem da se do 2005. godine obezbedi lečenje HIV-a za tri miliona ljudi u zemljama sa niskim i srednjim prihodima; bio je to najambiciozniji program javnog zdravlja ikada pokrenut, jer je trebalo da za tri godine 15 puta poveća broj ljudi koji se leče.
Uprkos stalnoj borbi za što dostupnije lečenje od HIV infekcije, početkom 2010-ih je počela da raste zabrinutost, na osnovu procena da ništa od toga nije dovoljno brzo i da pandemija uporno opstaje. Godine 2014, pokrenuti je Inicijativa „90-90-90“  koja je predviđala da do 2022. godine 90 % svih ljudi sa HIV-om bude informisano o svom HIV statusu; da 90 % svih ljudi sa dijagnozom HIV prima kontinuiranu antiretrovirusnu terapiju; i da 90 % svih ljudi koji primaju HAART postignu supresiju virusa.
Posvećenost i borba za poboljšanje pristupa novim lekovima protiv HIV/SIDA i za veće finansiranje za negu obolelih i istraživanje HIV-a, bila je neuporedivo veća od zalaganja u bilo kojoj drugoj oblasti zdravstva. Pokret su karakterisali javni skupovi i inovativne kampanje za podizanje svesti, a rezultat su bili izuzetni uspesi u uvođenju lečenja i nege. U 2022. godini približno 86 % osoba sa HIV-om znalo je svoj HIV status, 76 % je imalo primarnu terapiju, a 71 % njih je pokazalo virusnu supresiju, što znači da su živeli zdravije i duže, i sa gotovo nultim rizikom da HIV prenose na svoje partnere. Iste te 2022. godine, ovi ciljevi su bili prošireni na „95-95-95“ za 2025. godinu.

Svetlost na kraju tunela?

„Život sa HIV-om se zaista promenio u poslednjih 30 godina“, navode u Odeljenju za globalne programe za HIV, hepatitis i seksualno prenosive infekcije pri SZO. „Testiranje je sad široko dostupno u većini zemalja, i imamo podatke da ljudi koji, zahvaljujući uspešnom lečenju, postignu nemerljivo virusno opterećenje, ne mogu da prenose HIV svojim partnerima. Sve je više zemalja koje nude i samotestiranje, što onima koji pošalju pozitivne SMS poruke omogućava da odmah pristupe lečenju, odnosno da mogu da dobiju podršku za prevenciju ukoliko su negativni“.
Kad je o trudnicama zaraženim HIV-om reč, jedna studija iz 1994. godine je pokazala da davanje antiretrovirusnih lekova tokom trudnoće, uz kratak kurs lečenja bebe nakon rođenja, smanjuju stope prenosa HIV sa majke na dete na ispod pet odsto. Dostupnost i pokrivenost antiretrovirusnim lekovima za sprečavanje prenosa HIV-a sa majke na decu je izuzetna - procenjuje se da širom sveta 80 % trudnica sa HIV-om koristi antiretrovirusne lekove.
U okviru mera prevencije, SZO je, pre deset godina, preporučila upotrebu antiretrovirusnih lekova za sprečavanje zaražavanja HIV-om, takozvanu preekspozicionu profilaksu ili PrEP, i to za ljude koji nemaju
HIV, ali su po značajnim rizikom. Terapija PrEP je doprinela smanjenju stope novih HIV infekcija među gej muškarcima, u nekim zemljama sa visokim prihodima. Međutim, PrEP tek počinje da se daje u zemljama sa niskim i srednjim prihodima, gde programi počinju za muškarce koji imaju seks sa muškarcima, i za transrodne osobe u svim regionima, kao i za seksualne radnike, adolescentkinje i mlade žene u istočnoj i južnoj Africi.

Virus humane imunodeficijencije nije lako pobediti. Više od 600.000 ljudi i dalje umire svake godine od posledica zaražavanja tim virusom jer ne znaju da imaju HIV i ne leče se, ili prekasno počinju sa lečenjem - samo u 2022. godini HIV-om je novoinficirano 1,3 miliona ljudi. Ovo su zaista onespokojavajuće brojke, s obzirom na to da je u više od 95 % zemalja široko usvojen model „lečenja svih“, prema smernicama SZO, uz brzo započinjanje antiretrovirusne terapije (manje od sedam dana nakon potvrđene dijagnoze) u tri četvrtine tih zemalja.
Uprkos tome, jedan od najvećih izazova u odgovoru na HIV ostao je nepromenjen svih ovih godina: HIV nesrazmerno pogađa ljude u ranjivim populacijama koje su često veoma marginalizovane, stigmatizovane i kriminalizovane. Većina novih HIV infekcija i smrtnih slučajeva javlja se na mestima gde određene grupe sa većim rizikom ostaju nesvesne, bez dovoljno nege, ili zanemarene.
Virus humane imunodeficijencije i dalje nesrazmerno pogađa adolescente i mlade ljude u mnogim zemljama: u istočnoj i južnoj Africi, na primer, adolescentkinje i mlade žene su prekomerno pogođene HIV-om. Deca i dalje imaju mnogo manje šanse nego odrasli da prime antiretrovirusnu terapiju - samo oko polovina dece koja žive sa HIV-om širom sveta primilo je terapiju u poređenju sa tri četvrtine odraslih. Kao rezultat toga, deca su činila 13 % svih smrtnih slučajeva povezanih sa sidom u 2022. godini, iako ona čine samo oko četiri odsto inficiranih koji žive sa HIV-om. Procenjuje se, takođe, da više od 60 % dece koja žive sa HIV-om i nisu na terapiji, pripada starosnoj grupi od pet do 14 godina.

Prema SZO, izazovi su jasni: u godinama koje dolaze mora da se dopre do preostalih 14 % zaraženih koji imaju HIV ali ne znaju za to, i treba ih ohrabriti da se testiraju i započnu lečenje. Mora da se poveća pristup prevenciji - kondomima, dobrovoljnom medicinskom obrezivanju muškaraca, smanjenju štete, korišćenju PrEP-a. Treba da se promoviše činjenica da takozvano nemerljivo virusno opterećenje kod neke osobe znači da ona HIV ne može seksualno da prenese. Treba se pozabaviti stigmom i diskriminacijom obolelih, posebno u zdravstvenom sektoru; mora se dati prioritet HIV uslugama za one kojima nisu dostupne, uključujući decu i ranjive i teško dostupne grupe kao što su ljudi u zatvorima, ljudi koji koriste droge, muškarci koji imaju seks sa muškarcima, transrodne osobe….
Da bi se to realizovalo, treba da se koriste smernice zasnovane na dokazima, kao i inovacije u pružanju usluga, i da pritom budu obuhvaćeni svi kojima je pomoć potrebna. Neophodan je sistemski pristup koji promoviše sinergije sa primarnom zdravstvenom zaštitom, upravljanjem zdravstvom, finansiranjem, i koji podstiče multisektorske odgovore.
U svemu tome treba da su angažovane lokalne zajednice i civilno društvo, uključujući i pogođenu populaciju.
Godine 2024, UNAIDS je sazvao Globalni radni tim za ciljeve u vezi sa HIV-om do 2030. godine, kako bi to telo okupilo zainteresovane strane iz pogođenih zajednica, vlada, civilnog društva, akademske zajednice, agencija UN i drugih razvojnih partnera, radi identifikacije najrelevantnijih i najvažnijih ciljeva za 2030. godinu -  ukupnih ciljeva smanjenja incidence i mortaliteta od HIV infekcije. U martu 2025. godine, Radni tim je objavio ciljeve za 2030. godinu na osnovu kojih će biti osmišljena naredna globalna strategija protiv AIDS. Ti ciljevi su okvir za globalnu odgovornost za odgovor na HIV u vladama, zajednicama, donatorima i drugima koji su uključeni u odgovor na HIV. Očekuje se da će ciljeve usvojiti države članice na sastanku UN na visokom nivou o HIV/AIDS-u, na Međunarodnoj konferenciji o AIDS-u koja  je zakazana je za kraj jula ove godine, u Rio de Žaneiru.

Gordana Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"