IŠČEZLE VRSTE
Pripremio: Oliver Klajn
Meganeura
Vilin konjic veličine orla
Meganeuri su bili čudovišno veliki insekti mesožderi. Slični su i srodni jednoj vrsti vilinog konjica. Danas je teško zamisliti da je postojao insekt dimenzija omanjeg orla. Ime taksonomskog roda Meganeura poti če od Francuza Šarla Bronjiara. Ovaj značajni paleoentemolog iz druge polovine 19. veka vršio je istraživanja izumrlih insekata u mestašcu Komantri, u centralnoj Francuskoj, gde su prvi put nađeni fosilni ostaci iščezlog giganta, 1880. godine.
 Gotovo sto godina kasnije, vrlo kvalitetni fosili nađeni su i u malom engleskom gradu Bolsoveru. Šarl Bronjiar se odlučio za ime meganeura jer označava velike nerve (na latinskom jeziku), što proističe iz mreže vena na krilima. Geološki period u kome su živeli ovi džinovski insekti je karbon, što znači da su pre oko 300 miliona godina leteli nad zemljom.
U zoološkoj nomenklaturi, holotip je uzorak koji je korišćen kada je životinja naučno definisana. Holotip meganeure se čuva u Nacionalnom muzeju prirodne istorije (prirodnjački muzej) Francuske čije je glavno sedište u Parizu. Rod inače spada u familiju Meganeuridae a u red Meganisoptera . I ostali pripadnici Meganisoptera su izumrli i svi su bili izuzetno veliki. Kroz taksonomski super-red Odonatoptera kome su pripadali ogleda se veza sa živim vilinim konjicima. Raspon krila je iznosio preko 75 cm, a dužina tela gotovo 1 m. Veličina insekta se obično dovodi u vezu sa procentom kiseonika u vazduhu. Meganuere su disale preko sistema traheja kojim je prenošen kiseonik u tkivo. Danas je kiseonika u atmosferi 21 % a neki stručnjaci veruju da je u karbonu taj procenat bio veći od 35 %. Pošto je taj procenat opao posle karbona, ovako veliki insekti nisu mogli da opstanu. Otuda su ili procesom evolucije nastale manje vrste ili su pak ovi džinovi izumrli.
 Način ishrane je bio sličan današnjim vilinim konjicima s tom razlikom što su, obzirom na veličinu, morali daleko više da love i više da jedu. Hranili su se, pored ostalog, manjim vodozemcima, drugim insektima i beskičmenjacima.
U lovu su koristili svoje oštre i velike mandibule koja su blizu usta i kod insekata služe da bi se ščepao i zgnječio plen. Bodljikave i dugačke noge su im bile od koristi da dođu do ulova i spreče eventualni beg. Imali su i velike oči… Sve prednosti koje su imali da bi došli do hrane potiru nedostatak da su se, po svemu sudeći, kretali relativno sporo i u skladu sa svojom veličinom.
Postojale su tri vrste, od kojih je Meganeura monyi najveća. Ova vrsta je imala i najveći raspon krila. Bili su daleko agresivniji nego današnji insekti, njihovi srodnici. Meganeure se nisu ustezale da plen potraže i na zemlji. Neretko su kopali rupe kao zamke. Glavna konkurencija za hranu bili su im pojedini gmizavci. Iščezla životinja ofiakodon je jela skoro isto što i meganeura tako da je agresivnost bila neophodna da bi se došlo do plena.
Telesnu temperaturu održavali su slično današnjim insektima. Let je povećavao toplotu; a kada
je bilo veoma toplo, uglavnom su samo “klizili” kroz vazduh uz manji utrošak energije i retke pokrete krila. Ovo je bilo neophodno budući da su u karbonu naseljavali tropske i suptropske oblasti. Jaja su polagali na lišće. Osim opadanja nivoa kiseonika, uzroci nestanka ovih ogromnih insekata je smanjivanje veličine tropskih šuma sa suvljom i hladnijom klimom i sve manji areal.
Oliver Klajn
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
